Smrt ne vraća nijedan život

Motiv ovog obraćanja, kojim rizikujem medijsku kompromitaciju porodične tragedije, nema izvor u revoltu već je uperen ka zaustavljanju sumanute, paušalne, varvarske i, nadam se, samo žalosno nepromišljene špekulacije sa najvišeg mesta o mogućnosti uvođenja smrtne kazne u Srbiji. Moj krajnji cilj se ne menja od kada kao homo politicus i dete osećam i mislim – prevencija nasilja i ugrožavanja svih bića na ovom svetu. Iako lično motivisana i sa stečenim znanjem, izričito izbegavam poređenje žrtava i slučajeva. Objavljivanje ovog članka činim uz izbor medija sa kojima ću ga podeliti, a koji znaju kako će ga profesionalno tretirati, za razliku od poslovično nepristojnih tabloida koji su prodavali naslovne stranice sa nečovečnim napisima o smrti moje majke.

Tokom studija prava naučila sam da se preventivna i korektivna svrha kazne prvenstveno odražava u spoznaji počinioca sa težinom i ozbiljnošću svojeg, sudski utvrđenog zlodela. Ova definicija je bila sa nepotpunim efektom u pravnom životu, jer je u to vreme smrtna kazna bila sastavni deo domaćeg kaznenog zakonodavstva. To iz jedne perspektive znači da je, u praksi, lice osuđeno na smrt, koje po oceni suda i stručnjaka ne bi shvatilo svrhu druge kazne, bilo oslobođeno života sa svojim zlodelom, a time i država, koja nije imala nikakve obaveze prema učinjenom pojedinačnom krivičnom delu.

Osim egzekucije.

Rad u Savetu Evrope me je upoznao sa činjenicom da bi bivša SFRJ ispunila uslove za članstvo u ovoj organizaciji da je ukinuta smrtna kazna i da je uveden politički pluralizam sa fer izborima. Ove dve vrednosti, pravo na život i pluralizam, odvajali su nas od razvijenijih društava. Kao naslednik dve žrtve, jedne saobraćajne nesreće, a druge partnerskog nasilja, gde je u drugom slučaju krivični postupak obustavljen zbog smrti optuženog u pritvoru, ne mogu biti mirna tokom javne debate o uvođenju smrtne kazne u Srbiji. Ovo pitanje nikada ne sme biti podložno plebiscitu ili paušalnom, neodgovornom stavu nadležnih, a najmanje dnevna tema skandalističke medijske diskusije.

Smrt u pritvoru neosuđenog počinioca ubistva moje mame nije nikome pomogla i ja je, nikada, nisam poželela. Osim želje za pravičnim sudskim postupkom i podrške naporima društva da istraje u lečenju posttraumatskih sindroma i prevenciji nasilja, fatalni bol moje mame nisam doživljavala nikako drugačije osim kao dete koje je beskrajno voli i želi joj mir. I hvala joj na takvom vaspitanju.

Lična muka i profesionalna etika nisu me ohrabrivale da se obratim donosiocima opštih odluka, sa kojima sam svojevremeno poslovno sarađivala, kada su u pitanju unapređenje bezbednosti u saobraćaju, zaštita žrtava porodičnog odnosno partnerskog nasilja i stručan rad na spoznaji osuđenih sa svojim zlodelima. Do nedavnih predloga o uvođenju smrtne kazne.

Mnogo slučajeva nakon moje lične tragedije i tokom mog profesionalnog delovanja navodilo me je na širu reakciju. Ovog puta, kada je debata postala sramno ozbiljna te provocira vulgaran i agresivan odjek građana, želim da se uključim i obratim se nadležnima u Srbiji, i kao neko ko živi posle smrti žrtava i optuženog, ali i kao pravnik.

Prevencija svakog obilka nasilja u Srbiji je važnija od ekonomskih reformi. Necivilizovani, i dalje ćemo biti moralno siromašni, i ako nekim čudom počnemo da beležimo profit. Takvi ćemo biti opasniji i po sebe i po druge. Prevencija i iskorenjivanje nasilja zahtevaju veću ozbiljnost i pozornost vlasti od one koja je sada prisutna.

Protokom vremena koje mi je bilo potrebno da se ohrabrim i otvorim prema onima koji donose odluke na najvišem nivou, shvatila sam koliko je važan sam ljudski život. Zbog daljeg života.

Smrt ne vraća nijedan život, a satisfakcija je moralnih i emotivnih siromaha. Živeti sa smrću je teško, svima. Ne znam, iz ove pozicije, kakav je odnos prema sopstvenom i tuđem zlodelu u smrti. Iz ove moje pozicije, spoznaja sopstvenog zlodela, izvesnija je kod živog nego kod umrlog. Potreba za ponavljanjem ovakvih očiglednih istina izuzetno me rastužuje i teško mi je da živim sa razočarenjem u društvo, uz lični emotivni gubitak. Umesto sistemskog bavljenja idejom o smrtnoj kazni, stekla bih uverenje da i društvo želi mir za sve nas, žive i mrtve, ukoliko bi se donosioci odluka bavili zaštitom života, civilizacijskih vrednosti i prevencijom nasilja i ukoliko bi efikasno radili na sprečavanju jezika mržnje.

Na raspolaganju sam nadležnima svojim doprinosom sazrevanju i humanizaciji društva, a sigurna sam da bi me i moje pokojne mama i baka podržale u analiziranju svakog stradanja, pa i njihovog, u cilju prevencije nasilja.

Kada se prateći ovu sramnu debatu zapitam kako bi izgledalo izvršenje smrtne kazne u Srbiji, nedavna prošlost može mi dati sraman odgovor u slici varvarskog postupanja. A novi, moderni uspavljivači su san nezrelih i ugledanje na do juče omraženog Ujaka Sema.

Rad na životu je večan izazov čovečnosti i zahteva zrelost, humanost i odgovornost umesto populističkog, paušalnog špekulisanja o uvođenju smrtne kazne. Death is not the end.