Odsustvo vizije i strategije

Fransoa Oland, proziran i birokratski orijentisan, kampanju je zasnovao na obećanju da će biti „normalan“ predsednik za razliku od svog živopisnog prethodnika Nikole Sarkozija, odnosno za razliku od svih svojih prethodnika od osnivanja Pete republike 1959. Iz tog razloga pobeda Olanda je možda znak da demokratske zemlje više ne žele da ih predvode upadljivi ili harizmatični predsednici ili premijeri.

Zapravo nijednu demokratsku državu u Evropi trenutno ne predvodi jaka ili harizmatična ličnost. Italiju predvodi prelazna administracija, ali se stiče utisak da su i tamošnji birači okrenuli leđa „rokoko“ vladaru. Evropa nema Sarkozija ili Silvija Berluskonija, ali nema ni Margaret Tačer, Helmuta Kola ili Hosea Mariju Aznara. Stiče se utisak da su u vreme ekonomske i institucionalne krize u Evropi svi evropski lideri, recimo, ekstremno normalni.

Prema mišljenju mnogih, to što je normalnost pobedila harizmatičnost treba da bude razlog za slavlje. Demokratija se tiče normalnih građana koji biraju normalne muškarce i žene da ih predvode određeno vreme prema utvrđenim pravilima.

Međutim, trend normalnosti među evropskim liderima poklapa se sa izrazitim odsustvom vizije i strategije. Čak i ako neko od tih normalnih lidera ima dugoročnu strategiju za Evropu (da li tako nešto može i da se zamisli kad je reč o predsedniku Evropskog saveta Hermanu van Rompeju ili visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton), izuzetno je nesposoban da je sprovede.

U slučaju Olanda, retki tračci jedne sveobuhvatne vizije podsećaju na uspešnu socijalnu demokratiju u Francuskoj iz šezdesetih godina prošlog veka – na jaku državu blagostanja sa obilnim javnim investicijama čiji je cilj bio obnova ekonomskog rasta i pospešivanje stope zaposlenosti. Stiče se utisak da je Olandova referentna tačka posleratna idila njegove mladosti, vreme brzog rasta, demografskog oporavka, slabe imigracije i male globalne konkurentnosti.

Drugim rečima, Oland će pokušati da zadoji ostale evropske lidere vizijom sveta koji više ne postoji. Ta politika nostalgije je problematična, ne samo zato što se Francuska i Evropa suočavaju sa ozbiljnim ekonomskim izazovima, već i zato što se Francuska i druge demokratske zemlje suočavaju s pravim izazovima koji se tiču njihove legitimnosti.

Iz sadašnje perspektive predsednički izbori u Francuskoj mogli bi biti upamćeni ne toliko po tome što je pobedio Oland i trijumfovala normalnost, već kao odlučujući korak u dugom maršu populističkih partija ka vlasti. U prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj krajnja levica, raznovrsna kolekcija antikapitalista i radikalnih enviromentalista, sakupila je 14 odsto glasova. Krajnja desnica, odnosno Nacionalni front Marine le Pen, politički naslednik francuskog fašizma, osvojio je 18 odsto glasova, što je najbolji rezultat ove partije dosad.

Drugim rečima, jednu trećinu francuskih birača sada privlače kandidati koji imaju ekstremne ideologije koje proklamuju antiliberalno odbacivanje evra, kapitalizma i globalizacije. Obe strane vuku korene iz idealizovane prošlosti – iz Francuske revolucije i njenih egalitarnih obećanja kad je reč o krajnjoj levici i francuskog carstva i njegove dominacije nad nebelcima u svetu kada je reč o krajnjoj desnici.

Štaviše, oba ekstrema su izuzetno nacionalistička. Uvereni da Francuska treba da dela sama oni bi zatvorili ekonomiju za stranu konkurenciju, smanjili finansijska tržišta i vratili imigrante u njihove matične zemlje. To preklapanje prevazilazi zajedničku iracionalnost njihovih agendi. I krajnja desnica i krajnja levica imaju birače među velikim brojem Francuza koji se osećaju ekonomski nesigurno i politički marginalizovano – u suštini, među onima koji smatraju da im se nije pružila prilika u otvorenom društvu.

Olandov tip normalnosti se ne dopada ovim populističkim biračima. Ali ne bi bilo mudro da se oni odbace jer su njihove utopijske težnje zasnovane na iskrenim i legitimnim zabrinutostima. Zbog sporog rasta i globalizacije podeljena su sva evropska društva, kao i Sjedinjene Države u dve nove klase – na one kojima obrazovanje i društveni kapital omogućavaju da se nose s današnjom globalizovanom ekonomijom i na one koji su se zaglibili na slabo plaćenim i neretko privremenim radnim mestima (te su najdirektnije pogođeni konkurencijom koja se ogleda u legalnim i nelegalnim imigrantima).

Nijedan evropski lider koji pripada glavnoj političkoj struji, uključujući Olanda, ni ne pominje ovu novu podelu. I Oland i Sarkozi su zapravo predstavljali one koji su se prilagodili globalizaciji i ostale ne posmatraju kao nižu klasu, već kao rezervoar glasača kojem treba udovoljiti.

Zbog tog površnog razumevanja populizma predsednički izbori u Francuskoj predstavljaju zlokoban simptom evropskog slepog rukovodstva. Fasada normalnosti ne može da izdrži prave opasnosti koje prete osnovama evropskih društava.