… koja će biti izvedena uoči i na dan 125. godišnjice Krležinog rođenja (7. jul 1893), u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža u Zagrebu: „KRLEŽA ili što su nama zastave i što smo mi zastavama, da tako za njima plačemo“. Postavio mi je Borut sledeća pitanja na koja sam ovako odgovorio:

Ovo je predstava o…? O sistematskom ukidanju društva brisanjem bitnih reči iz hrvatskog i/ili srpskog (srpskohrvatskog) i drugih evropskih jezika: socijalizam, samouprava, radnik, radničko veće, kapitalista, vlasnik sredstava za proizvodnju, najamnik, rob, kapital-odnos, utopija, dijalektika, praxis, Lenjin, Tito, narodnooslobodilačka borba… Dakle, ovo je, kad govorimo u mestu njenog porekla, predstava o sistematskom ubijanju Republike Hrvatske.

Ovo nije predstava o…? O građanski dresiranom, lepo vaspitanom Miroslavu Krleži, kakvog su uparadili vodeći antikomunistički, filoendehazijski intelektualci.

Kakvo je ovo kazalište koje stvaraš ovom predstavom? Logično pozorište.

Na koji način ova predstava doprinosi hrvatskom glumištu, a na koji način hrvatskom kazalištu općenito? Istinitošću. Autor joj živi i dela u skladu s idejama koje su bile vektori i Miroslavu Krleži, a Krležu na sceni igra Vilim Matula, koji nije tek izvanredno talentovan glumac nego i čovek koji jedini ima krležijanske neukrotive smelosti da bude Krleža i van pozorišne scene, na sceni hrvatskog društva.

Kome je namijenjena ova predstava? Onom što je od čoveka još ostalo u čoveku na jugoslovenskom tlu, i od čega bi mogao da nastane celoviti čovek.

Kome govoriš? Za koga izvodiš? Javnosti, ne publici! Ozlojeđenom čoveku spremnom na pobunu, ne gledaocu!

Zašto u Leksikografskom zavodu? Zato što je Leksikografski zavod Miroslav Krleža živa rana antikrležijanskog hrvatskog zločina – perverznog političkog i kulturnog kastriranja Miroslava Krleže. Tom je zavodu dato ime Miroslava Krleže kako bi mu se oduzela upravo krležijanska bit, koja se ogleda u Krležinom nazivu Jugoslavenski leksikografski zavod. Krležino ime ovom je zavodu darovano kao što se u drugim zavodima ludacima daruju ludačke košulje, da bi oni vezanih ruku izgledali normalno, pristojno, uljudno. Upristojiti, normalizovati, uljudbeno disciplinovati Krležu znači upravo to: od Krleže oduzeti sve ono, u Hrvatskoj i za Hrvatsku, u Srbiji i za Srbiju, krležijansko: ateizam, lenjinizam, jugoslovenstvo, te, shodno tome, hospitalizovati Hrvatsku i Srbiju kao beznadežni slučaj.

Rješava li ova predstava krizu političke imaginacije ili ju samo potcrtava a time i produbljava? Mi ćemo vaskrsnuti Krležu!

Rješava li ova predstava krizu političkog kazališta u 21. stoljeću? Ona uvodi logičnost i istinitost u političko pozorište umesto puke iskrenosti i puke strasti lične osvete, jer je iskrenost najčešće u sukobu s istinom. Brojne ustaše, brojni četnici, kao i drugi nacisti, bili su iskreni u svojim uverenjima i delima, ali su u toj svojoj iskrenosti počinili težak zločin prema istini, toliko težak zločin da istina u Hrvatskoj i Srbiji od toga ne može da stane na noge decenijama, nego je sve vreme otada ovde maloletna.

Može li nekoga uvrijediti Krleža danas? Krleža ne vređa! Krleža je brižan i odgovoran čovek. Krleža govori istinito, a to vređa one koji od istine nemaju profita: kler, političare, tajkune, bankare, nacionaliste, šovene, rasiste, antikomuniste, klerofašiste…

Može li ova predstava uvrijediti Krležu? Nonsens! Predstava je inspirisana radikalno kritičkim duhom Miroslava Krleže! I upravo vaskrsava taj duh. Jer teatar je jedina institucija čovečanstva u kojoj vaskrsenje jeste moguće. U tome se krije bit njegove političnosti. U njemu je utopija moguća. Otkad je teatar zaboravio na tu svoju funkciju vaskrsavanja, i otkad ju je preuzela Crkva, ona s tim već dve hiljade godina ne zna šta bi.

Koje se sve povijesne ličnosti osim Krleže pojavljuju na pozornici? Raz-blaženi kardinal Alojzije Stepinac, komunistički heroj epskih razmera Andrija Hebrang, kome je učinjena nepravda pa je u savremenosti proglašen hrvatskim nacionalistom, Bela Krleža, Jure Kerošević, te u sistemu logora Jasenovac: mase pobijenih Srba, Jevreja, Roma, komunista, socijaldemokrata, pesnika i svih onih koji su se usuđivali da ne misle da je Poglavnik „sadašnja i buduća hrvatska stvarnost i njen zakon“!

Tko smo MI iz naslova, koji plačemo za zastavama? To MI iz naslova jesu ONI koji doista sline nad nacionalnim zastavama i pevaju himne svojih državica i državetina kao da su lirske pesme njihovog srca, a ne ovi MI, dakle, JA i TI, kojima su jedine zastave našeg vremena oni koji govore u ime masa porobljenog sveta i zbog toga su zatvarani i proganjani kao mučenici slova.