Sedam decenija Meke filma

1946. godine – rat, još uvek, ali sada hladni. Ruski i američki predstavnici su u stalnom sukobu. Jedni napuštaju projekcije drugih. Zlatna palma još ne postoji. Najveća nagrada je Grand Prix i osvaja je Rene Kleman za film „Bitka za prugu“.

1949. godine – Grand Prix osvaja „Treći čovek“ Karol Rida, ali uzbunu izaziva pljačka vile Rite Hejvort i Age Kana.

1951. godine – trijumf Vitorija De Sike sa „Čudom u Milanu“.

1953. godine – Brižit Bardo se sa kučencetom i u bikiniju šeta kanskim plažama, a Pikaso, ogrnut jagnjećim gunjem, prisustvuje projekciji filma „Nadnica za strah“ Žorža Kluzoa, koji osvaja Grand Prix.

1955. godine – Na ovom festivalu je dodeljena prva Zlatna palma i to Delbert Manu za „Marti“.

1958. godine – Žak Tati deli autograme po plaži, a Mihail Kalatozov osvaja Palmu za film „Kada ždralovi lete“.

1960. godine – konačno trenutak „Slatkog života“ i Felinija i nažalost suza Monike Viti, nakon što je „Avantura“ izviždana.

1962. godine – Na Kroazeti vlada pravo ludilo! Legenda filma je konačno tu i svi žele da je vide bar na tren. Zabeleženo je da je Ketrin Hepbern trebalo punih pet časova da prođe stotinak metara od hotela do palate!

1967. godine – Antonioni sa „Blow Up“-om uzima Palmu, ali Aleksandar Petrović sa Ciganima ushićuje Kroazetu.

1971. godine – 82-ogodišnji Čarli Čaplin biva odlikovan Legijom časti. Pozdravljen nezapamćenim ovacijama, on izjavljuje – „Uz sve teškoće koje sam imao da pronađem jednu crnu kravatu za večerašnju svečanost, evo, vi mi stavljate crvenu!“

1973. godine – Neverovatan festival – van konkurencije nastupa Ingmar Bergman sa filmom „Krici i šaputanja“, a u propratnoj selekciji Verner Hercog sa „Aguirre – gnev bohova“! Pitanje je, ako su ova dva remek dela bila u propratnim smotrama, šta je bilo u zvaničnoj selekciji?!

1974. godine – Rober Breson, razočaran i besan što mu film nije uvršten u zvaničnu selekciju, izjavljuje – „Festival u Kanu vodi film u mediokritetstvo i greške“. Palma ga demantuje – osvaja je Frensis Ford Kopola sa „Prisluškivanjem“!

1976. godine – Na Kroazetu je stigao Taxi Driver, uzeo Palmu i zbrisao!

1985. godina – Godina Kusturice i „Oca na službenom putu“.

1989. godine – Žil Žakob, glavni selektor festivala, u zadnjem momentu uzima iz selekcije Dve nedelje reditelja jedan mali američki film i stavlja ga u zvaničnu selekciju. I, upravo taj film trijumfuje – „Seks, laži i video trake“ Stivena Sodeberga.

1993. godine – DŽejn Kempion ne samo da daje Lekciju iz pijana, već i lekciju iz filma. I upisuje se u istoriju, kao prva žena koja je osvojila Zlatnu palmu.

2004. godine – Wong Kar Wai je okasnio – mislio je da ima vremena do 2046-e, ali je zato Majkl Mur bio spreman – „Farenhajt 9/11“ doživljava trijumf!

Ovo su samo neke od sličica iz sedam decenija duge istorije kanskog festivala. Naravno, postoji Berlin, Venecija, Sandens, Toronto, London… Ali sa filmskim festivalom u Kanu ništa nije poredivo. Kan ima magiju, kojoj je nemoguće odupreti se. Poznato je, uostalom, da reditelji u Kanu, ukoliko nemaju više od desetak zahteva za intervjuom dnevno, razmišljaju o kraju svojih karijera. Kritičari postaju blago nervozni, pa čak i ljuti ako na meniju nemaju bar jedno remek-delo svakoga dana! Finansijeri lamentiraju o kraju medija ukoliko u toku festivala ne naprave nekoliko „istorijskih dogovora“, a gledaoci tvrde da je festival na svom izdisaju, ukoliko se ne rukuju bar sa jednom zvezdom dnevno!

No, i pored svega toga, svi se slažu da je Kan jedinstven. Pre svega zbog toga što je za svojih 70 godina uspeo da njegov identitet ostane netaknut i da pruži otpor narastajućoj komercijalizaciji. U njemu se svake godine susreće i meša nekoliko svetova – onaj tržišta filmske industrije, koji kupuje, prodaje, pravi poslove; onaj glamura i luksuza, koji je sve prisutniji i vidljiviji, i, na kraju, onaj najznačajniji – filmskih autora, koji nam daju svoje vizije stanja sveta u kome živimo, njegove istorije u pokretu, njegovih potresa, podrhtavanja i briga.

Kao i mnoge stvari u Francuskoj i ovaj festival je rođen iz bunta. Naime, da bi kontrirala festivalu u Veneciji, koji je poprimio Hitlerove i Musolinijeve boje, Francuska je predložila da se hitno organizuje filmski festival na njenoj teritoriji. Izbor je pao na Kan i prvi festival je trebalo da počne 1. septembra 1939. godine. Luis Lumijer, otac filma, bio je izabran za počasnog predsednika. Elegantni posteri su bili svuda najavljujući veliki događaj, a zvezde tog vremena su prihvatile da prisustvuju ovoj značajnoj manifestaciji, kako bi iskazale i potvrdile duh otvaranja i saradnje u svetu. Ali, prvi dan festivala je bio i poslednji, budući da je 3. septembra počeo II svetski rat. I sve do 1947. godine Kan nije mogao da preuzme svoju misionarsku ulogu. Da bi evo, upravo ovih dana, slavio svoj 70. rođendan. I to u velikom stilu i izvanrednoj formi.

Jer, bar za sada, festival ne pokazuje nikakve znake zamora, tromosti ili starosti 70-godišnjaka. Naprotiv, pre ga karakterišu vitalnost, radoznalost, energija i smelost mladića. I glad, možda veća nego ikada, za novim glasovima i licima koji će nam prikazati svet u kome živimo. Tu strast deli hiljade sineasta, profesionalaca, novinara, kritičara, zvezda i gledalaca, koji tokom 12 dana govore istim jezikom. Jezikom pokretne slike.

Slavni francuski filmski kritičar Žan Luk Bori je jednom, davno, uporedio ovaj festival sa Olimpijadom i na neki način to je prikladno poređenje, imajući u vidu veličinu, uzbuđenje i mitski značaj ovog događaja. No, može se reći da je Kan čak i bolji od Olimpijade, jer mali i nepoznati filmovi i autori imaju više šansi da osvoje Zlatnu palmu, nego autsajderi medalju. Film napravljen za nekoliko stotina dolara u studentskoj sobi neke rumunske varošice, na pirinčanim poljima Azije ili prašnjavim drumovima afričkih sela, može lako da pobedi holivudski proizvod sa slavnim zvezdama i velikim budžetom.

Najprestižnija kanska nagrada je ravna Nobelovoj nagradi za film. Zaboravite na Oskare, Bafte, Cezare, Donatela, Medvede i ostala filmska međunarodna priznanja. Zlatna palma ostaje jedina prava mera, ne uspeha, već talenta. Jer Oskar uglavnom obezbeđuje komercijalni uspeh filmskim studijima. Palma – mesto u istoriji filma.

Tako će u naredne dve nedelje Kan iznova postati sedište UN sedme umetnosti, gde će moći da se vide necenzurisane i nenašminkane poslednje filmske storije. Očekivanja su kao i uvek ogromna, jer se pretpostavlja, najčešće s pravom, da će festival prikazati najbolje iz ovogodišnje kinematografske berbe.

U nekoliko prošlih decenija festival u Kanu je bio bojkotovan od američkih studija zbog svojih selekcija, kritikovan od filmskih reditelja koji su očekivali da budu tretirani kao kraljevi, i od novinara da je organizovan kao neki provincijski vašar. No, on je svemu odoleo i svi su mu se vraćali – u nadi da će jednoga dana dotaći Zlatnu palmu ili biti svedoci velikog trenutka.

Naravno, neki smatraju da je imidž filmskog festivala u Kanu samo brižljivo konstruisana legenda. I često ga ocenjuju arogantnim i suviše samoznačajnim. Moguće je da ima i toga. Pa ipak, legenda će biti istinita i trajaće sve dok je bazirana na strasti, iskrenosti i ubeđenju. A Kan je upravo to – Meka filma!