Da li opsesivni sanjari žive u ‘paralelnom svetu’

Moja sanjarenja su toliko živopisna i upečatljiva da mogu da se rasplačem ili smejem naglas, kažem Kolinu Rosu, psihijatru i istraživaču iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD).

Govorim mu i da mogu da uronim u maštarenja i da ih prekinem kad god poželim, kao i da u njima uživam.

Oduševljen je mojim „izuzetnim darom“ i predlaže mi da razmislim o glumačkoj karijeri.

U to nisam baš sigurna, ali rado prihvatam kompliment.

Ali šta ako ne možete da se otrgnete od tog unutrašnjeg bioskopa?

Upravo je to problem ljudi koji imaju stanje poznato kao maladaptivno (neprilagođeno ili opsesivno) sanjarenje.

Kada su budni, oni često provode više od polovine vremena stvarajući u glavi složene i detaljno razrađene maštarije sa pričama i likovima.

U ekstremnim slučajevima ljudi mogu da sanjare i do 12 sati dnevno, kaže Ros.

Zapleti njihovih priča mogu da traju decenijama.

To možda zvuči divno i nadahnjujuće, ali ovi ljudi su toliko uronjeni u njihov unutrašnji svet da to može da im izazove velike poremećaje u svakodnevnom životu i stvori veliku uznemirenost.

Ova pojava nije ni približno retka kako mnogi možda misle.

„Verovatno se javlja kod dva do četiri odsto odrasle populacije“, kaže Ros.

Kako onda da znate kada vaše sanjarenje postaje problem?

I kako može da se leči?

‘Potpuna zaokupljenost’

Pre svega, sanjarenje samo po sebi nije loše.

Naprotiv.

„Da uopšte ne sanjarite, žalio bih vas“, kaže Ros.

Sanjarenje se uglavnom smatra normalnom mentalnom aktivnošću koju upražnjavaju skoro svi.

Na osnovu upitnika koje ljudi sami popunjavaju, istraživači procenjuju da između 30 i 50 odsto mentalnih aktivnosti dok smo budni trošimo na misli koje nisu povezane sa onim što radimo u tom trenutku.

Sanjarenje ne samo da može da doprinese regulisanju osećanja, empatiji i kreativnosti, već može i da ublaži dosadu i pomogne ljudima da pronađu smisao u životnim iskustvima.

Međutim, maladaptivno sanjarenje može „potpuno da zaokupi“ ljude, kaže Ros.

„Izaziva uznemirenost i ometa vašu sposobnost da normalno funkcionišete, ali nastavljate to da radite zbog njegove kompulzivne prirode“.

Upravo zbog toga maladaptivni poremećaj – ponašanje podrazumeva obrasce mišljenja ili reakcije koje ometaju svakodnevno funkcionisanje.

Kada se na kraju „probude“ iz takvih epizoda, opsesivni sanjari njihove maštarije često doživljavaju kao uzaludne i gubitak vremena.

Ipak, priroda zavisnosti znači da se ciklus nastavlja, i veoma je teško prekinuti ga.

Uzmimo za primer iskustvo Kajle Borčerds.

Seća se da je još od četvrte godine u njenoj glavi stvarala „druge svetove“.

To se dodatno pojačalo posle prelaska u novu školu, gde su joj se druga deca rugala zbog njenog naglaska.

Te priče u glavi su postale njeno „sigurno utočište“, gde „me niko nije zadirkivao i gde su me ljudi voleli“.

Njena sanjarenja su vremenom prerasla u kompulzivnu naviku koja je trajala satima.

„Bio je to zaista snažan poriv, poput onoga kada ljudi kažu da imaju neodoljivu želju da, recimo, preterano jedu čokoladu ili da neprestano proveravaju šta ima novo na društvenim mrežama“, kaže ona.

To je situacija kada zdravo ponašanje može da postane štetno.

„Problem nastaje kada neko više ne obuzdava maštarije, već one počnu da upravljaju tim čovekom“, kaže Eli Somer, profesor kliničke psihologije u penziji sa Univerziteta u Haifi u Izraelu.

Upravo je on skovao izraz „maladaptivno sanjarenje“ i istražuje ovo stanje već više od dve decenije.

Maladaptivno sanjarenje često se podstiče i održava slušanjem muzike ili fizičkim aktivnostima koje se ponavljaju, poput hodanja tamo-amo ili gore-dole.

Oko 80 odsto ljudi koristi nesvesne fizičke pokrete da bi održali koncentraciju dok su uronjeni u njihova sanjarenja.

Na primer, Borčerds bi satima vozila rolere gore-dole po prilazu kući ili udarala loptu o zid.

Zbog vremena koje provode sanjareći, ljudi koji pate od ovog stanja se prirodno povlače iz društvenih aktivnosti i odnosa i postaju izolovani, što zatim stvara začarani krug stida i kajanja.

Pogledajte kako melatonin, ‘hormon mraka’ reguliše spavanje

‘Nikada se nisam trudila da napredujem’

Borčerds je tek u ranoj fazi njene karijere shvatila da sanjarenje počinje da je sputava.

„Nisam imala motivaciju.

„Zašto bih ulagala mnogo vremena i energije pokušavajući da dobijem unapređenje na poslu kada to mogu odmah da doživim u mojoj mašti, bez ikakvog truda, a osećaj je 95 odsto jednako dobar kao u stvarnosti“, kaže ona.

„I kada sam imala 40 godina, i dalje sam radila početničke poslove, jer nikada nisam ni pokušavala da napredujem“.

To ima smisla.

„Zamislite vašu omiljenu televizijsku seriju, ali ste vi glavni junak.

„Kako biste mogli toga da se odreknete ako vaš stvarni život nije ni približno toliko uzbudljiv?“, kaže Vanda Fišera, klinička psihološkinja i direktorka istraživanja u Međunarodnom društvu za maladaptivno sanjarenje.

Ako nečije emocionalne potrebe nisu zadovoljene, maladaptivno sanjarenje pruža priliku tom čoveku da oseti kao da jesu.

Na primer, maladaptivni sanjari obično imaju snažan osećaj prisutnosti u tim maštarijama i često su u njima voljeni ili su heroji.

Marija, koja nije želela da joj se objavi prezime, često je maštala da stoji na pozornici pred publikom koja je posmatra, i da je uspešna i priznata.

Takav motiv se možda javlja zato što ljudi koji pate od maladaptivnog sanjarenja imaju „osećaj stida koji je povezan razmišljanjem: ‘Možda nisam dovoljno dobra takva kakva jesam, možda me ljudi ne vole takvu kakva jesam ili ne mogu da pokažem svoje pravo ja'“, kaže Fišera.

„Fantazije su uvek pune povezanosti sa drugima… tako da one samo pokazuju tu očajničku potrebu da se ublaži osećaj usamljenosti i izolacije“.

Marija priznaje da se kao dete osećala usamljeno.

Satima bi se u stolici njihala napred-nazad dok je slušala muziku da bi lakše uronila u njena sanjarenja.

„To vam neprestano zaokuplja pažnju.

„To je neka vrsta paralelnog sveta“, kaže ona.

Roditelji i nastavnici nisu uspevali da shvate prirodu njene borbe.

„To me je mnogo ometalo, pa nisam mogla da učim, a ljudi su automatski mislili da jednostavno ne želim ili da sam lenja“.

Marija je osmišljavala različite priče i likove, od kojih su neki bili potpuno izmišljeni, a neki zasnovani na stvarnim ljudima, i mogla je da bude opsednuta istom pričom i po godinu dana.

Danas, kako kaže, ima „dovoljno priča za deset filmova“.

Kada bi završila sanjarenje, ništa nije radila sa tim materijalom – nije ga ni zapisivala, a bila je veoma svesna koliko je vremena izgubila.

Kao i mnogi drugi, za maladaptivno sanjarenje saznala je tek u odraslom dobu i osetila je ogromno olakšanje kada je shvatila da nije jedina.

„Odrasla sam misleći da sam možda čudna“, kaže ona.

• Pet stvari koje treba znati o melatoninu
• Može li vojnički metod da vam pomogne da zaspite za dva minuta
• Mesečarenje: Šetnja koja može biti opasna po život

Zašto neki ljudi pate od maladaptivnog sanjarenja

Maladaptivno sanjarenje je povezano sa različitim faktorima rizika koji, čini se, povećavaju verovatnoću njegove pojave.

Na primer, pojedine studije povezuju ga sa traumama iz detinjstva, kao što su zanemarivanje, emocionalno zlostavljanje i problemi sa privrženošću.

Takvi ljudi mogu da ga koriste kao način da pobegnu od bolnih sećanja i osećanja.

Može da predstavlja i način suočavanja sa izazovima koji proizlaze iz neurodiverziteta ili neurorazličitosti – koncepta da mozak može da funkcioniše na drugačije načine i da su te razlike prosto prirodne varijacije u ljudskom mozgu.

U studiji sprovedenoj na 235 odraslih sa dijagnozom poremećaja iz spektra autizma, 43 odsto ispitanika prijavilo je iskustva maladaptivnog sanjarenja, a ona su bila tesno povezana sa usamljenošću i teškoćama u regulaciji osećanja.

Druga istraživanja su pokazala snažne veze ili slične kognitivne karakteristike između maladaptivnog sanjarenja i disocijativnih, odnosno kompulzivnih poremećaja, kao što su poremećaj pažnje uz hiperaktivnost (ADHD) i opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), kao i depresije i anksioznosti.

Kada je imala 18 godina, Borčerds je dijagnostikovana depresija.

„Problem je bila depresija, a ja sam se sa njom nosila tako što sam se isključivala iz stvarnog života“, kaže ona.

U 40-im godinama provela je mesec dana na psihijatrijskom odeljenju gde je lečena od depresije i konačno je osetila da je dobila potrebnu pomoć.

To je istovremeno predstavljalo prekretnicu da uspostavi kontrolu nad njenim sanjarenjima, koja su ponovo postala kreativna i prijatna, a kompulzivna potreba za njima je nestala.

Mariji nije dijagnostikovan nijedan poremećaj mentalnog zdravlja, ali radi sa specijalizovanim terapeutom koji joj pomaže.

„Kod ADHD-a, preklapanje sa maladaptivnim sanjarenjem je posebno važno, jer preterano maštanje može drugima da izgleda kao nepažnja.

„Kod OKP-a postoje zajedničke karakteristike, kao što su nametljivost, kompulzivnosti i teškoća da se neko odvoji od određenog obrasca ponašanja“, kaže Somer.

Ali, kako naglašava, „preklapanje ne znači da je reč o istoj stvari“.

„Trenutni dokazi ukazuju da maladaptivno sanjarenje ne može u potpunosti da se svede na ADHD ili OKP.

„Ono ima posebnu fenomenologiju (subjektivno iskustvo), usredsređenu na uranjanje u narativne fantazije, disocijativnu zaokupljenost i snažnu emocionalnu vezanost za unutrašnji svet.“

• Zbog sna je saznala da ima rak – da li u snu mozak može da šalje poruke
• Može li san da se ‘skladišti’ za kasnije
• Može li inženjering sna da nas ‘usreći’ ili da nam proda više piva

Dakle, da li je maladaptivno sanjarenje strategija suočavanja koja pomaže ljudima da se nose sa stvarnim životom ili je disocijativni poremećaj koji ih udaljava od realnosti i njihovog stvarnog identiteta?

Dokazi ukazuju da je često i jedno i drugo, kaže Somer.

„Kod mnogih maladaptivno sanjarenje počinje kao strategija suočavanja, naročito sa usamljenošću, stresom, patnjom povezanom sa traumom ili nezadovoljenim emocionalnim potrebama.

„Ali kod jedne podgrupe, ono se razvija u hronični, kompulzivni i disocijativni obrazac mentalnog funkcionisanja“, objašnjava on.

„Zbog toga bih ga opisao kao strategiju suočavanja sa maladaptivnim poremećajem koja u kliničkom obliku može da preraste u zaseban disocijativni“, dodaje.

Lečenje maladaptivnog sanjarenja

Važno je imati na umu da, iako Somer i njegove kolege smatraju da je maladaptivno sanjarenje kliničko stanje, ono još nije zvanično priznato u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje niti u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB).

Još ne postoje istraživanja na velikom broju ispitanika koja bi precizno utvrdila rasprostranjenost maladaptivnog sanjarenja, iako ima mnogo manjih studija.

Zbog toga nije uspostavljen standardni tretman zasnovan na dokazima, kaže Somer.

„Ipak, prvi klinički rezultati su ohrabrujući“, kaže on.

„Izveštaji o pacijentima i početne studije lečenja ukazuju na to da ciljana psihoterapija može da pomogne, naročito kada se bavi okidačima, kompulzivnim uranjanjem u maštarije, kontrolom pažnje, regulisanjem osećanja, i osećajem stida“, ukazuje.

Klinički cilj obično nije uklanjanje mašte, već vraćanje mogućnosti izbora, fleksibilnosti i kontrole, kako bi sposobnost maštanja služila životu umesto da ga zameni, dodaje Somer.

Pronaći terapeuta koji poznaje maladaptivno sanjarenje i zna kako da ga leči nije nimalo lako.

Pogledajte zašto su plišane igračke dobre i za odrasle

Ali ako osećate da vas sanjarenje potpuno obuzima, Fišer savetuje da pre odlaska na terapiju pokušate da primenite sledeće strategije:

• Vodite evidenciju o sanjarenjima i o tome koliko često se javljaju. Ako dnevno provodite četiri sata sanjareći, razmislite kako biste drugačije mogli da iskoristite to vreme. Možda biste mogli da pronađete novi hobi?
• Vežbajte svesno usmeravanje pažnje da biste trenirali mozak. Čitajte knjige i posvećujte se sadržajima duže forme, umesto kratkim koji podstiču brzi rast nivoa dopamina.
• Prepoznajte vaše okidače – na primer, izbacite muziku i umesto nje slušajte podkaste, ili skratite vreme koje provodite sami.

„Imam pacijentkinju koja kaže da ne može da sanjari kada joj je mačka u sobi, pa je mačka stalno u sobi“, kaže Fišera.

Oporavak od maladaptivnog sanjarenja može da zahteva mnogo truda, ali može da se prevaziđe, dodaje.

Uzmimo za primer Mariju, koja je otkrila da uživa u pisanju, pa sada umesto sanjarenja, njene priče zapisuje.

Borčerds danas ima zdrav i pozitivan odnos prema sanjarenju.

Moderator je u zajednici na platformi Reditu namenjenoj ljudima koji pate od maladaptivnog sanjarenja.

Platforma, sa oko 18.000 posetilaca nedeljno privlači sve više onih koji sumnjaju da imaju ovo stanje.

„Ne mora da traje zauvek“, poručuje Borčerds svima koji se bore sa maladaptivnim sanjarenjem.

Ona želi da slavi priče u njenoj glavi, jer su njeni likovi „verovali u mene kada ja nisam verovala u sebe“.

„Nije problem imati priče u glavi, već biti zavisan od njih.

„I to je razlika koju skoro niko na društvenim mrežama ne prepoznaje“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Da li je bezbedan sleepmaxxing, novi viralni trend koji obećava dobar san
• Gledanje u ekran pred spavanje utiče na san, pokazuju studije
• Kako plava tačkica u mozgu reguliše vaše spavanje
• Može li magnezijum zaista da poboljša kvalitet sna
• Borite se sa moždanom maglom? Četiri saveta kako da je pobedite
• ‘Budim se umorna’: Zašto neki ljudi ne mogu da se naspavaju