INTERVJU Porto Morto: Ujedinjuje nas paradoks i paraliza, stalna želja da se nešto pomeri, ali i osećaj da se nema dovoljno snage

Porto Morto su sa novim albumom „Minimum“ ponovo pomerili granice svog zvuka i estetike, a reakcije muzičke kritike nisu izostale. Od hvalospeva o produkciji, preko isticanja njihove autorske hrabrosti, pa do toga da su „minimum“ pretvorili u potpuno novi maksimum, bend je još jednom potvrdio status jednog od najzanimljivijih regionalnih muzičkih kolektiva.

Uoči albuma i nove faze benda, razgovarali smo sa frontmenom Rokom Crnićem o nastanku albuma, njihovom „laboratorijskom“ pristupu muzici i tome gde Porto Morto danas zapravo stoji između eksperimenta i popa.

Kako je nastao album „Minimum“?

U januaru 2023. godine našli smo se u studiju Šećer i odlučili da krenemo u novi materijal zajedno. Kroz improvizaciju, bacanje ideja i zajedničku kontemplaciju o tome koji je sledeći korak za Porto Morto. Imali smo plan da album završimo relativno brzo, to se nije baš dogodilo, ali sve pesme koje su na kraju završile na albumu zapravo su nastale tada, u toj zajedničkoj energiji. Svi prvi impulsi i ideje vuku korene iz tog perioda. Tada smo otvorili i pitanje šta je uopšte minimum, i to je vrlo brzo postalo i koncept albuma.

Meni album deluje monumentalno, kao da dižete spomenik sami sebi. Uz to i omot ima takav osećaj. Čak sam imao utisak da se bend možda raspada i da je ovo poslednji album.

Ne, čovječe, ne. (smeh)

Ali album zaista deluje široko, otvara razne teme i muzičke pravce. U jednom trenutku sam se zapitao i da li je ovo neka vrsta oproštajnog pisma, pogotovo zbog poslednjeg stiha na albumu – “Bože sačuvaj Jeboton“.

Možda se može reći da je to na neki način oproštajno pismo nečemu što je bilo pre.

„Minimum“ doživljavamo i kao svoj svojevrsni debitantski album na puno nivoa. Kao da smo kroz njega probali da probijemo neki balon koji nas je dugo držao.

Kad si duboko u procesu, onda sve postaje lično i vidiš sopstveni napredak, pa sigurno ima i dosta autoreferencijalnih momenata. Ali nam je zanimljiv i taj oksimoron, da radimo veliki, gotovo megalomanski album koji se zove „Minimum“. Mi jesmo u tom smislu megalomani.

Posebno jer vas je dosta na bini i jer je muzika vrlo široka. Kad kažete „minimum“, šta to uopšte znači za vas?

To znači da damo prostor svemu što nam padne na pamet. Doslovno, to je bio naš minimum tokom rada na albumu.

I kao što pesma koja otvara album sugeriše, ideja nije bila da to budu pesme, nego refleksi. To je ispalo kao neka mantra koja nam je služila da se razgibamo kreativno kad bi zapeli.

Ono što je meni fascinantno kod Porto Morta jeste utisak da muziku koju pravite kao da izučavate. Kao da uzmete neki žanr, pa čak i periode ex-YU muzike, i onda ga prevedite u 2026. Na ovom albumu imam utisak da se to posebno čuje. Da li ste imali neke konkretne reference ili „materijale za izučavanje“ dok ste radili „Minimum“?

Nemamo direktne reference u smislu „ova pesma je nastala iz ove pesme“. Ali u muzičkom smislu svaka stvar je zapravo zbir puno različitih impulsa – i tekstualnih i muzičkih, ali u prvi plan stavljamo onoga što prirodno izlazi iz nas kao bend od sedam ljudi.

U tom smislu ima dosta „izučavanja“, ali više kao istraživanja muzičkih fenomena nego citiranja.

Na šta konkretno misliš kada kažeš „izučavanje“ na muzičkom planu?

Recimo, na pesmi „Kofein“ pokušali smo da spojimo logiku drila, koji nam je bio jako zanimljiv kao žanr. Ne samo estetski, nego baš muzički. Njegove strukture i specifične ritmičke logike.

I uopšte, svaka pesma nam je bila kao mali diplomski rad na nekom od polja interesa. Imamo bukvalno stotine verzija, stalno razlažemo i ponovo sastavljamo.

Klema tu ima vodeću ulogu. On najviše radi na „otključavanju“ pesme, na odgonetavnju groova, na tome kako se razvija celina i kako funkcionišu snimljene take… To su stvari koje u našem smešnom „laboratoriju“ shvatamo vrlo ozbiljno.

Istovremeno imamo osećaj da nešto stvaramo, ali i da to nismo izmislili od nule. Kao da zapravo stalno prearanžiramo nešto što već postoji, ne samo kulturno nasleđe, nego i same fizičke datosti poput ritma, frekvencija, načina na koji zvuk funkcioniše. I mi to stalno preslažemo, pravimo neke interpretativne „bombe“. Kao da sabijemo vreme u tri minuta i u toj tački pokušamo da komuniciramo nešto što ima smisla.

I čini mi se da je to ono što je danas najteže. Pogoditi tu malu frakciju u kojoj nešto stvarno postoji.

Pominjao si kulturno nasleđe i ’80-e. Kako ti, kroz svoje godine, gledaš na muziku tog perioda? Često deluje da se Porto Morto na neki način naslanja na new wave i taj senzibilitet.

Nemam neki klasičan, romantizovani pogled na taj period. Dosta mi ga je demistifikovao Rundek, s kojim sam se puno družio poslednjih desetak godina.

Zapravo, ne gledam na ’80-e kao na muzički „kanon“, nego više kao na neko drugo stanje svesti ljudi koji su tada stvarali muziku. Ljudi su imali drugačije okolnosti, drugačiji odnos prema tehnologiji, i to se čuje u načinu na koji je muzika stvarana.

Kako ste onda došli do saradnji na novom albumu, pogotovo sa Canetom? Deluje kao neočekivan, ali vrlo prirodan spoj.

Svaka saradnja je došla prilično intuitivno.

Za Caneta je konkretno bilo vrlo jednostavno, pitao sam Rundeka da li ima kontakt i dao mi je broj. To je bilo to.

Poslao sam mu poruku i demo pesmu. Sve je išlo vrlo prirodno, uz obostranu dobru volju.

Pre toga smo se i čuli i razgovarali, ne samo o muzici nego i o širim stvarima.

Neko je kao referencu pomenuo Gorillaz i „Plastic Beach“ koji otvara Snoop Dogg, pa nam je ideja bila da neko veliki za naše podneblje otvori naš album,

Ta ideja je postojala u nekom trenutku, kao inspirativna tačka, ali nije bila direktan pravac.

Zanimljivo nam je bilo kako različite estetike mogu da se spoje u jednu celinu, ali bez bukvalnog citiranja. Davorin Bogović je isto tako došao tematski u pesmi 2D,

Bilo je i drugih gostovanja, poput Bojane Vunturišević. Kako je došlo do te saradnje?

Imali smo pesmu i nekako smo čuli da bi ženski vokal tu mogao da otvori drugačiju perspektivu. Sa Bojanom smo već ranije svirali na Exitu i tada su postojale prve skice te pesme.

Pozvali smo je ona je odmah pokazala interes, rekli smo da ćemo joj ubrzo poslati traku.. i samo godinu dana kasnije dobila je demo hahah. Ping pongali smo se oko toga i na kraju je sve došlo u pravom trenutku i ispalo tačno kako treba.

Na albumu se pojavljuje i Teta Liza, što je potpuno drugačiji kontekst – autentični glas tradicije i nasleđa.

Teta Liza je autentični glas međimurske tradicije i njeno prisustvo smo doživeli kao nešto vrlo živo i značajno za tu pesmu.

Iako ona više nije sa nama, njen glas smo koristili sa velikim poštovanjem i u potpunosti smo ga rekontekstualizovali u naš muzički okvir.

Za nas je to bio način da se povežemo sa nasleđem, ali bez folklorne distance, više kao živi materijal koji i dalje komunicira.

Nisam bio na poslednjoj „Jeboton fešti“, ali baš mi je žao jer sam želeo da čujem i Jeboton bend uživo. Uz to, taj dan je bio i veliki steudentski protest u Beogradu 23. maja. Kako ste vi kao bendovi doživeli taj dan, i pre svega i energiju na koncertu, i sve što se dešavalo oko njega?

Osim tehničke borbe da uopšte stignemo, bili smo oko devet sati na granici i sve to, na samom koncertu se osetila energija koja nije bila samo energija prostora u kom sviramo.

Imali smo osećaj da smo usred nečega gde je važno svirati, izraziti se i voditi svoju borbu.

Kako to misliš „voditi svoju borbu“?

Recimo, u našoj pesmi „Gužva“ i kroz estetiku spota, gde koristimo i neke militarističke motive, postoji ideja da je i borba za predaju takođe borba.

Čak nam je bilo i smešno – ceo taj paradoks da u pesmi vičeš o tome kako želiš da se predaš.

„Sve što želim, sve što trebam je da nađem način da se predam“ – i onda se pitaš: pa dobro, zašto se onda boriš?

Deluje kao da su vam i nove pesme drugačije „rezonirale“ u Beogradu, posebno zbog angažovanih tekstova.

Apsolutno. Pesme poput „Paradoks“ i „Na površini“ tamo su se malo drugačije čule. Tekstovi su dosta jasni i direktni, i iako tu sa naše strane nije bila namera u smislu nekog aktivizma, samo smo pokušali smo da se preciznije izražavamo o svijetu u kojem živimo.

I to se u Beogradu baš videlo kako te stvari dođu do ljudi i kako se prepoznaju.

Kad se vratiš iz takvih situacija i pogledaš „naše probleme“, odnosno probeleme svih naroda u regionu, šta vidiš kao ono što nas danas najviše ujedinjuje?

Paradoks.

I paraliza. Stalna želja da se nešto pomeri, ali i osećaj da nema dovoljno snage jer smo već u nekom svom paradoksu.

Funkcionišemo u kompleksnoj mreži u kojoj smo postali, u suštini, bića komfora. Zaje*ano.

Ali to je sve širi društveni obrazac koji oslikava mnogo zajedničkih problema koje imamo danas.

Možda nas upravo to i ujedinjuje. To pitanje šta znači biti čovek uopšte u ovom sistemu, gde je sve paradoksalno.

Ako je „Minimum“ album, šta je onda maksimum Porto Morta?

Čeka se da se desi. Ako je ovo minimum, onda se maksimum tek otvara.

Meni se pre ovoga albuma činilo da je „Portofon“ bio vaš maksimum, sad više nisam siguran.

Videt ćemo.

„Portofon“ je bio prvi ozbiljniji iskorak, za bend. Svaki album ima svoj kontekst i svoj maksimum minimuma u tom momentu.

Kako će se „Minimum“ onda preneti na live nastupe? Hoće li biti nekih posebnih koncepta kao ranije – kostimi, scenografije i slično?

Ovog puta ideja je da se više fokusiramo na samu svirku.

Dakle, bend izlazi na binu, bez previše dodatnih elemenata, i pesme se izvode u svom punom obliku.

To nam je sada novi „minimum“ – da stvari budu ogoljene i direktne. Neka vrsta povratka na suštinu.

Posle nekoliko albuma i različitih koncepata, želimo da sami sebi resetujemo način na koji vidimo Porto Morto.

Ne da samo ubacimo nekoliko novih pesama u postojeći set, nego da naučimo kako ići na reflekse.

BONUS VIDEO:

 

View this post on Instagram

 

A post shared by City Magazine (@citymagazine_rs)