Od „Isijavanja“ do „Odiseje“: Kjubrikova potraga za pričom

Taj zadatak pripao je Haurdu Sakleru, koji je priču osmislio kao originalnu ideju. Međutim, to će se pokazati kao izuzetak u Kjubrikovom opusu, piše Far Out Magazine.

Već sa svojim narednim filmom, „Poljubac ubice“, Kjubrik je započeo praksu koja će obeležiti ostatak njegove karijere – adaptiranje postojećih književnih dela. Tog principa držao se sve do svog poslednjeg filma, „Širom zatvorenih očiju“, koji predstavlja modernizovanu verziju pripovetke „Novela o snu“ Artura Šniclera, prenosi Index.hr.

Zašto se Kjubrik klonio pisanja originalnih priča? Smatrao je da je teško ostati objektivan kada stvarate nešto od samog početka. Toliko se unesete u priču da izgubite sposobnost da procenite da li bi ona zaista funkcionisala na filmu. Umesto toga, radije se postavljao u ulogu gledaoca, proveravajući da li delo ima dovoljno zanimljivih obrta, bez pristrasnosti koja dolazi sa autorstvom.

To, međutim, ne znači da Kjubrik nije imao sopstvene ideje ili da nije učestvovao u pisanju. Naprotiv, pri svakoj adaptaciji bio je duboko uključen u proces. Tako je sa Arturom Klarkom sarađivao na scenariju za „2001: Odiseju u svemiru“, koja je nastala spajanjem nekoliko Klarkovih kratkih priča.

Slično je bilo i sa filmom „Širom zatvorenih očiju“, na kojem je radio sa Frederikom Rafaelom, kako bi radnju Šniclerove pripovetke s početka 20. veka iz Beča premestio u Njujork devedesetih godina.

Metod odabira

Romani koje je Kjubrik birao za adaptaciju bili su neverovatno raznovrsni – od modernih horora poput „Isijavanja“ Stivena Kinga do klasika kao što je „Sreća Berija Lindona“ Vilijama Mejkpeza Tekereja. Kako je, onda, odlučivao koje će od bezbrojnih dela pretočiti u film?

Čini se da je Kjubrik često nasumično birao knjige, nadajući se da će ga nešto zaintrigirati. Prolazio bi kroz gomile naslova dok ne bi pronašao nešto vredno pažnje.

„Znao sam doslovno da uđem u knjižaru, zažmurim i zgrabim nešto sa police“, otkrio je jednom prilikom Timu Kejhilu. „Ako mi se knjiga posle nekog vremena ne dopadne, ne završim je. Ali volim kada me nešto iznenadi.“

Potraga za „Isijavanjem“

Priča o tome kako je krajem sedamdesetih odabrao horor roman za adaptaciju savršeno ilustruje njegov metod. Prema svedočenju samog Stivena Kinga, čije će „Isijavanje“ na kraju biti odabrano, Kjubrik je jednostavno sedeo okružen gomilom knjiga.

Njegova sekretarica je, kako navodi biografija „Stenli Kjubrik: Biografija“, „čula zvuk svake knjige koja bi udarila o zid nakon što bi je reditelj, pročitavši prvih nekoliko stranica, bacio na gomilu odbačenih“.

„A onda je jednog dana sekretarica primetila da je prošlo neko vreme otkako je čula tupi udarac još jedne odbačene knjige. Ušla je da proveri šefa i zatekla Kjubrika kako je duboko zadubljen u čitanje rukopisa Isijavanja“, stoji u biografiji.

Čini se, dakle, da je Kjubrik birao izvorni materijal metodom pokušaja i greške. Tražio je da mu šalju knjige ili ih je sam nasumično birao, a zatim proveravao šta će mu zaokupiti maštu. Na sreću publike, gotovo svaki put pogodio je pravo u metu.