Sunčica ima osam godina, ide u drugi razred, voli muziku i ples.
Za razliku od mnoge dece njenog uzrasta, nikada nije pravila problem oko hrane – jednostavno, voli sve da jede.
I kuvano i pečeno i prženo, pa i onaj uvek problematični zeleniš koji toliko lošije izgleda od žu-žua.
Mada, gumu ne voli.
„Moja ćerka, koja inače obožava grašak, došla je iz škole i rekla da su imali grašak sa ukusom gume“, kaže za BBC na srpskom njena majka Nevena Piščević.
„To se ponovilo nekoliko puta, pa vi dođete u situaciju da dete više neće da jede grašak koji inače voli“.
Ipak, Sunčicina mama kaže da je u suštini zadovoljna hranom u školi jer – kuvano je kuvano.
„Požali se ponekad na kupus, grašak, neku kako kaže, čudnu supu ili čudno povrće u kojem ne zna šta sve ima, ali to se možda desi jednom nedeljno“.
Žitarice, ne rol-viršla
Grašak i kupus često su problem i kad nisu „klot“ ili gumenasti, pa učenici pre biraju pekare, sendviče, pomfrite, pice i kojekakve gazirane sokove.
Da takva ishrana nije zdrava znaju i vrapci, ali u poslednje vreme se često može čuti da je sve više gojazne dece u školskom uzrastu.
Zbog toga je Ministarstvo prosvete u saradnji sa Batutom donelo dva pravilnika – o ishrani u školskim i predškolskim ustanovama.
Pravilnici su nedavno stupili na snagu i regulišu ko organizuje, ostvaruje i prati ishranu dece u školi.
U njima se u kaloriju i nutritivnu vrednost ističe šta deca sve treba da jedu.
Dakle, žitarice, mleko, voće, povrće, mahunarke, meso, jaja i riba umesto žu-žua, pogačica, rol-viršli, mesnih prerađevina, pašteta, margarina, sirnih namaza, topljenih sireva, prženog krompira, supa iz kesice, majoneza i gaziranih napitaka.
Kako?
Iz Ministarstva prosvete navode da je pravilnik obavezujući za sve škole.
„Naravno da neće sve škole moći da realizuju sve aktivnosti, ali svaka mora da ga ispoštuje“, izjavila je za televiziju Prva Gordana Kosanović iz Ministarstva.
Kako navodi, ukoliko škola nema sopstvenu kuhinju, može da se udruži sa nekom drugom školom ili obrazovnom ustanovom ili da u javnoj nabavci angažuje firmu za ketering.
„Roditelji imaju pravo da sa upravom škole zahtevaju da onaj ko obavlja ishranu đaka isprati i poštuje pravilnik“, navodi Kosanović.
Pravilnik se odnosi na sve školske uzraste i podrazumeva doručak, užinu i ručak.
Govoreći o tome ko će kontrolisati ishranu, Kosanović je za Prvu rekla da postoji dvostruka provera.
„Spoljašnju vrše instituti i zavodi koji proveravaju kvalitet namirnica, sanitarnu i higijensku kontrolu, kao i distribuciju, a unutrašnju svaka škola za sebe“.
Iz Ministarstva ističu i da pekare neće biti proterane iz škola, već da će morati da se prilagode i povećaju procenat zdrave hrane u ponudi.
Kada je reč o plaćanju, Kosanović navodi da to zavisi od dogovora škole i lokalne samouprave, ali da je praksa uglavnom da roditelji „participiraju“.
Roditelji u Beogradu hranu u školi trenutno plaćaju oko 3.000 dinara mesečno.
Jabuka kao kliker
U praksi nije sve tako jednostavno i škole su daleko od scena iz američkih filmova u kojima je najveći problem dece kako se približiti stolu za kojim jedu oni koji su kul.
Na primer, RTS piše da u Beogradu samo pet škola ima svoju kuhinju koja radi.
Zbog toga škole uglavnom angažuju firme za ketering, a tu je bilo problema – više od 130 dece iz pet beogradskih škola otrovalo se pre dve godine hranom istog dobavljača.
Direktor OŠ „Majka Jugovića“ u Zemunu Mika Stepanović kaže za BBC na srpskom da je problem što škole na javnim nabavkama moraju da izaberu najjeftiniju ponudu.
Kako navodi, takvu ponudu je dala i firma koja je 2016. bila odgovorna za trovanje dece.
„Škola nema nikakav mehanizam odbrane kad ti on ponudi ručak za 155 dinara… To su neke damping cene, a jabuke su bile kao klikeri“.
Umesto toga, bolje bi bilo da Savet roditelja može da izabere ponudu koja ne mora da bude najjeftinija, ocenjuje Stepanović.
„Najbolja varijanta i za ishranu, ali i za rekreativne nastave, ekskurzije, izlete i sve drugo, jeste da ne ide na javnu nabavku, nego da roditelji odlučuju i izaberu ponudu koja je najbolja.
Izabereš one koji pružaju kvalitetnu uslugu i tačka, a kao pokriće za to imaš podršku Saveta roditelja“.
Deca kao mali starci
Nutricionista Milka Raičević za BBC na srpskom kaže da su loše prehrambene navike jedan od razloga zbog kojeg su deca sve bolesnija.
Prema njenim rečima, problem je i što je društvo sve više potrošačko, pa roditelji deci samo daju pare za užinu.
„Da bismo ozdravili sve naše loše navike, prvo treba da prestanemo da deci dajemo džeparac za užinu.
Drugo, treba ukloniti sve što je u okruženju nije zdravo i na kraju potrebni su stručni nadzor i kontrola ishrane“, kaže Raičević.
Kako dodaje, neće biti lako, ali treba da postoji plan prema kojem će deca jesti ono što im treba i što će zadovoljiti njihove nutritivne potrebe.
„Dete koje nije naviklo da jede zdravo, sad treba tek to da nauči.
Pored toga, dosta dece prvi put jede tek oko 12 sati. Ovde će se tačno znati kada je doručak, kada je užina, ručak, druga užina. Moći će lepo i taksativno da se prati“.
Na pitanje šta bi deca ne bi trebalo da jedu, ona kaže:
„Pre svega ništa što je instant, potom konzervisane proizvode, naročito one koji sadrže skrivene masnoće poput peciva i bureka, voćne jogurte sa puno šećera, da piju gazirano… Sve što je dovelo čovečanstvo do oboljenja koje danas postoje.
Gojaznost oštećuje organizam, zglobove, srce, kičmu, krvne sudove… Imate decu koji su kao mali starci koliki su im holesterol i pritisak“.
Pašteta kao moranje
Ipak, ima dece koja se ne plaše strašnog prokelja, uvek nezgodne cvekle ili neugodnog spanaća.
Sunčica je, eto, navikla na kuvano, a od roditelja je naučila da se hrana ne baca.
Njena majka kaže da je ona išla u dobar vrtić u kojem se „99 odsto dece bolje hranilo nego kod kuće“.
„Nije bilo pašteta, grickalica, margarina… Svakog dana je bilo voće, kuvana hrana, mlečni proizvodi, supa, pa konkretan obrok sa mesom i onda su posle imali neku pitu ili voće“, ističe Piščević.
Međutim, nakon prelaska na mesto koje leči lenjost i samoću, guma zna da pravi problem.
„U odnosu na prošlu godinu nekoliko dece je odustalo od obroka u školi. U razredu ih je 30, prošle godine je jelo 25, sad ispod 20, ali ja sam ipak za to – supa je supa, pojedi bilo šta, samo da je kuvano“.
Poput Stepanovića, i ona kaže da bi roditelji bili spremni da obrok plate skuplje, ako je kvalitetniji.
Ipak, ističe da treba uzeti u obzir standard građana i njihova primanja.
„Svako želi najbolje za svoje dete, ali možda niste u prilici da svakog dana kupujete baš meso, pršutu ili šta god.
Svi se mi trudimo da izbacimo tu hemiju i sve te aditive i saglasna sam da sve treba da dođe iz kuće, ali budžet je taj koji diktira“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
