Filmski mogul Harvi Vajnstin osuđen je u Njujorku na 23 godine zatvora po optužbama za silovanje, seksualno uznemiravanje i zlostavljanje.
Vajnstin se, posle hapšenja 2018. godine prijavio dobrovoljno na lečenje u kliniku za odvikavanje od seksualne zavisnosti, ali su mnogi posumnjali da je reč o potezu kojim je želeo da izbegne suđenje.
BBC novinarka Sangita Miska razgovarala je sa ljudima koji tvrde da pate od seksualne zavisnosti, kako bi saznala da li ovaj poremećaj zaista postoji i, ako postoji, šta podrazumeva.
- Preklinjala sam socijalnu službu da mi odvede decu
- Zašto je podrška LGBT osobama različita širom sveta
- On zavisnost leči drugačije: „Sve počinje od traume“
Nilin prvi posao u Velikoj Britaniji, kad je došla iz Centralne Azije pre 15 godina, bio je u berzanskom odeljenju jedne finansijske kompanije kojom su dominirali „alfa-mužjaci koji zarađuju bonuse od milion funti“.
Ona i još jedna koleginica bile su jedine žene u timu, a muškarci bi katkad pokušavali da ih isprovociraju tako što bi puštali pornografiju na velikim ekranima na kojima treba da se prikazuju podaci sa berze.
„To mi se nije svidelo, ali bila sam na samom početku karijere, tek sam učila da se snalazim u gradu. Plata je bila dobra, a posao glamurozan, nisam to htela da izgubim“, kaže ona.
„Znala sam da muškarci iz kancelarije žele da izmame reakciju – hteli su da me šokiraju. Zato sam počela sama da gledam pornografske klipove i DVD-ove kod kuće, kako u kancelariji ne bi moglo da me dotiče.“
No, Nila se ubrzo navukla. Odrastanje u konzervativnoj porodici gde se nikad nije pričalo o seksu nije je pripremilo za ovako nešto.
Svakog dana razmišljala bi kako da što pre stigne kući kako bi izabrala film i seksualnu igračku i počela da masturbira.
Opisuje mi proces.
- Fejsbuk i Gugl u borbi protiv zavisnosti od telefona
- „Vidim svet na drugačiji način“ – slepi avanturista koji želi da obiđe celu planetu
- „Htela sam da moj sin umre“
„Počinje lagano. Prvo se uzbudiš. Onda samo gledaš i paralelno s tim ti se uključi cela mašina. Sva čula su ti nadražena dok gledaš nešto tako uzbuđujuće.
„Um ti negde odluta. Znaš da nema nazad, sve dok ne pritisneš dugme. Svesna si da sve kontrolišeš, svaki aspekt svog užitka, i doživljavaš orgazme koje naprosto ne možeš da postigneš sa drugim ljudskim bićem – pogotovo ne sa muškarcem.
„Za celokupni proces masturbacije do orgazma treba ti maksimalno 5-10 minuta, ali se ti suzdržavaš jer ne želiš da izađeš iz tog stanja, koje najviše podseća na opijenost.“
Služeći se tehnikom odlaganja orgazma, gledala bi pornografiju po dva-tri sata, sedam dana u nedelji.
Ponašala se kompulsivno, kaže. Kada ne bi mogla da gleda pornografiju, žudela bi za njom. Satima bi sebi to opravdavala, ma koliko štetno da je postalo: „Sve je bezbedno, nećeš zakačiti seksualno prenosivu bolest od toga što gledaš pornjavu i ne moraš da se šminkaš za nekog. Sve je po tvome.“
Međutim, da bi i dalje uživala na isti način, počela je da gleda mračnije vrste pornografije.
„Počneš sa standardnom pornjavom – što znači, muškarac sa ženom, žena sa ženom, uobičajeno – ali posle nekog vremena to ti više ne radi posao. Telo ti se navikne na pražnjenje. Kao kod zavisnosti od droge, moraš da povećaš dozu, a da bi je povećala, gledaš tvrđu pornografiju.
„Tako da počneš da gledaš analni seks, a onda ti se posle nekog vremena to ustali kao nova normala, pa moraš da nađeš nešto tvrđe, i onda počneš da tražiš ekstremne scene, na primer, redaljke.“
Nila se nije osećala ugodno oko toga . Počela je da brine da nije postala „perverznjak“, kako kaže.
- Vajnstin: I nagodba i sud
- Suđenje Vajnstinu – skandal zbog kog je Holivud izgovorio #MeToo
- Azija Arđento optužena za seksualno zlostavljanje
Sramota je veliki problem svakoj osobi koja za sebe veruje da je zavisna od seksa. Od sramote žele da se skriju, ali i zađu dublje u svoju prisilnu radnju.
„Pravi koktel uzbuđenja i srama“, kaže Nila.
Zbog pornografije joj se promenilo i kako gleda muškarce. Dok bi tragala za potencijalnim partnerom, ličnost i karakter postali su joj maltene nebitni.
„Gledala bih da li im se kroz majicu naziru pločice na stomaku“, kaže. „Penis prosečne veličine više mi nije bio dovoljan. Ali to nije dobar kriterijum za izbor životnog partnera.“
Imala je niz neuspelih veza, ali je počela stvarno da se plaši jer se osećala primoranom da gleda filmove koji sadrže nasilje nad ženama da bi ostvarila željeno stanje opijenosti.
„Morala sam da se zapitam: šta je sledeće? Hoću li na kraju gledati ‘snaf film’ samo da bih zadovoljila svoju zavisnost?“ kaže ona.
Nila se odselila iz Sitija, poslovnog dela Londona, u predgrađe i prošla obuku za terapeutkinju.
Sada, u četrdesetim, specijalnost su joj drugi pacijenti koji veruju da su zavisni od seksa. Obrazovala se na klinici Lorel Centar, u centralnom Londonu, jednoj od svega nekoliko klinika u Velikoj Britaniji koje pružaju ovako specijalizovanu podršku.
Većina državnih zdravstvenih sistema u svetu ne priznaje zavisnost od seksa kao stvarnu bolest. Procenjuje se, međutim, da se svake godine u Velikoj Britaniji stotine, ako ne i hiljade, ljudi obrati za pomoć. Većinom su muškarci.
Postoji li zavisnost od seksa?
- Svetska zdravstvena organizacija nedavno je dodala „kompulsivno-seksualni poremećaj“ na svoju listu (pre)poznatih poremećaja.
- Britanski Nacionalni zdravstveni sistem ne priznaje zavisnost od seksa kao bolest – i ne vodi zvanične statistike
- Na veb-stranici Nacionalnog zdravstvenog zavoda posvećenoj zavisnosti piše da se zavisnost najčešće vezuje uz kocku, drogu, alkohol i nikotin – i dodaje: „biti zavisan od nečega znači osećati simptome krize kada se to ne dobije“
- Na privatnim klinikama u Ujedinjenom kraljevstvu tvrde da im se svake godine za pomoć obrate stotine, ako ne i hiljade, ljudi
Razlog za ovo možda delom leži u tome što žene više osećaju stid i teže im je da priznaju da imaju problem. U svakom slučaju, među onima koji se obraćaju za pomoć oko ove zavisnosti, Pol je tipičniji primer – i zato što je muškarac, ali i zato što je on uzbuđenje nalazio preko seksa, ne preko pornografije.
Danas u pedesetim godinama, otmeno odeven u blistavo beloj košulji i sakou, Pol mi priča kako je njegova zavisnost počela pre 30 godina na univerzitetu. Voleo je devojku, ali mu, jednog dana, to više nije bilo dovoljno.
„Voleo sam je, stvarno jesam, ali sam iz nekog razloga otišao kod prostitutke“, kaže on.
„Očajnički sam želeo uzbudljiv seksualni susret, a znao sam da je to nešto što ne treba da radim. Nikad je nisam prevario sa nekom drugom devojkom, ali ovo je mi je delovalo kao nešto sasvim drukčije.“
Kroz nekoliko nedelja, ponašanje mu se potpuno izmenilo.
„Imao sam istovremeno šest devojaka na vezi, a viđao sam i dve ili tri seksualne radnice nedeljno. Maltene kao da naručuješ picu jer si gladan. Poželim nešto, naručim dostavu, zaboravim i da se desilo.“
Znao je da nešto debelo nije u redu, kaže. Ali, baš kad se premišljao da li da se nekom poveri, ili čak zatraži pomoć, dobio je prvi posao u Londonu – i obreo se u okruženju (sredini?) gde se takvo ponašanje, štaviše, ohrabrivalo.
„Život mi je bio da ne poveruješ. Leteo sam po svetu ‘konkordom’, ubijao se od para, posećivao londonske striptiz-klubove – nađeš se u potrazi za seksualnim uzbuđenjem sa ljudima sa kojima radiš“, priseća se Pol.
„Mislio sam se, možda nemam ja nikakav problem, možda sam normalan lik.“
Čak i tako, negde iznutra Pola je izjedala sumnja.
Sa kolegama bi obilazio striptiz-barove u izlasku koji su zvali „hiljadu i jedna noć“ – zato što bi svako od njih potrošio 1,000 funti u istoj noći – utorkom, pa bi to ponovili u, na primer, četvrtak. Ali samo se Pol vraćao i subotom.
- Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu
- Da li je mladima u Srbiji potrebno seksualno obrazovanje: „Neke devojke ne znaju šta je menstruacija“
- Mogu li feministkinje da posećuju striptiz klubove
Kao i Nila, Pol kaže da je počeo „da juri za ekstazom“. Do te mere da je, iako je heteroseksualan, deset godina imao odnose i sa muškarcima.
„Potpuno sam se bio prebacio sa žena na muškarce. Sve što bih fizički ‘odigravao’ bilo bi sa muškarcima. Pouzdano tvrdim da u meni nema ni grama homoseksualnosti. To se svodi samo na jurenje većeg uzbuđenja. Tokom celog tog perioda života, imao sam neke mnogo lepe devojke.“
Opet isto kao i Nila, i Pol tvrdi da je njegovo ponašanje bilo kompulsivno. Kad ne bi imao seksualne odnose, žudeo bi za njima. Isto tako, ni njemu cilj nije bio da dostigne orgazam – već je bio navučen na skup ponašanja koje mu prethodi. I, kao Nila, i on je umeo da razvuče iskustvo na čitave sate.
„Uzbuđenje je u zagrevanju, u iščekivanju onoga što ćeš da radiš… Poslednje što tad želiš je da ejakuliraš pošto je onda ceo proces okončan.“
Polu je dugo trebalo da se navuče na pornografiju, pošto ju je otkrio sa 12 godina.
„Naišao sam na neke časopise kod roditelja. Našao sam ih sakrivene, dok moji jednom nisu bili tu. Tako da sam relativno rano bio izložen pornografiji. Ali, ako ćemo iskreno, ne sećam se da sam osećao seksualno uzbuđenje.“
To se promenilo dolaskom brzog interneta. Tad je pažnju preusmerio sa seksualnih radnica na onlajn pornografiju, koju bi satima gledao netremice.
Pol je pošao na dugoročni tretman podrške u Centru Lorel i danas veruje da je na putu izlečenja. Prošle su godine otkad je poslednji put iznajmio seksualnu radnicu, dok pornografiju nije gledao već mesecima, tvrdi.
Cilj mu je da se skrasi sa samo jednom ženom.
„Ta bolest vas osami… U nekom trenutku shvatite da vam je vreme na ovoj planeti ograničeno.
„Nikad nisam iskusio ugodan seksualni odnos sa nekim koga volim i do koga mi je stalo. To je falilo svih ovih 30 godina.“
U junu 2019. godine, Svetska zdravstvena organizacija je zvanično uvrstila „kompulsivni seksualni poremećaj“ u međunarodnu klasifikaciju oboljenja.
Poslednjih nedelja sam pričala sa brojnim ljudima koji veruju da su zavisni od seksa, i više nisam sigurna da je uopšte važno da li se ovo oboljenje naziva zavisnošću ili ne – zato što je svim tim ljudima očigledno potrebna pomoć kako bi rešili problem koji im uništava život.
Što se tiče Harvija Vajnstina, i sumnji da se smestio u kliniku za odvikavanje od seksualne zavisnosti kako bi izbegao odgovornost za svoje ponašanje, svi sa kojima sam pričala razumeli su razliku između seksa uz pristanak i silovanja čak i na vrhuncu svog kompulsivnog ponašanja.
Niko od njih, bar koliko ja znam, nije počinio nikakvo krivično delo. Kako ja vidim, seksualni zavisnici prevashodno povređuju sebe i svoje partnere – dok seksualni predatori zlostavljaju žrtve a onda pokušavaju to nečim da prikriju.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Sve ilustracije: Karen Šarmejn Čanakira za BBC
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
