Otac Sergej

Getty Images
Otac Sergej je izjavio da će crkveni zvaničnici morati da „napadnu manastir“, ukoliko žele da ga isteraju

U Srednjeuralskom ženskom manastiru koji je osnovao otac Sergej, inače vrlo popularan „isterivač đavola“na Uralu, već više od 15 godina žive monahinje, ali i deca. Pojedinu decu u manastir su doveli religiozni rođaci, a druge su roditelji dali kao u internat.

Neki su tamo proveli godine, a spremnost da ispričaju šta su preživeli pojavila se tek mnogo nakon što su napustili manastir.

Iguman Sergej (kršteno ime mu je Nikolaj Romanov) voli i ume da skreće pažnju na sebe, a njegov lik se poslednjih meseci često pojavljuje u ruskim i svetskim medijima.

Prokleo je sekularne vlasti zato što su u Rusiji stvorile „Satanin konclogor“, kako Sergej naziva digitalizaciju; a crkvene jer su zatvorile hramove tokom epidemije korona virusa, čije postojanje ne priznaje.

Za Rusku pravoslavnu crkvu (RPC) kaže je „glavni unutrašnji neprijatelj Rusije“, za Vladimira Putina i njegove ljude smatra da su paravan za one koji zaista upravljaju zemljom – „Hasidi iz Habada“ (Jevreji), a tu su i mnoge druge kontroverzne izjave.

Sredinom juna, otac Sergej postavio je lično obezbeđenje u Srednjeuralskom ženskom manastiru, zabranivši ulazak čak i hodočasnicima.

Igumanija Varvara, glavna monahinja, napustila je manastir.

Srednjeuralski ženski manastir je davnašnji projekat oca Sergeja.

On je osnivač i dugogodišnji duhovnik manastira, a dovodi iskušenike na ovo mesto još od 2000. godine, kada je služio u manastiru Ganjina Jama, u blizini mesta na kome su, kako se veruje, boljševici tajno sahranili poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova i ostatak porodice.

Izgradnja Srednjeuralskog manastira započeta je 2002. godine u blizini Jekaterinburga, a otvoren je 2005. godine.

Crna Gora: Sukobi demonstranata i policije zbog uhapšenih sveštenika
The British Broadcasting Corporation

Prema podacima Jekaterinburgske eparhije, sada u manastiru živi oko 200 ljudi. Prema rečima onih koji su nedavno napustili manastir, tamo stanuje oko 500 ljudi.

Koliko ima dece i tinejdžera niko ne može tačno da kaže, a cifra se kreće između 54 i 80.

Od osnivanja manastira, u njemu je boravilo mnogo dece i tinejdžera.

Dvanaestoro bivših iskušenika i iskušenica Srednjeuralskog manastira ispričali su BBC ruskoj redakciji kako su kao deca živeli u manastiru pod patronatom oca Sergeja i njegovih monahinja.

Manastir

BBC
Od propovedi oca Sergija da korona virus ne postoji, manastir je već dva meseca od lupom vlasti i medija

„Ona je zaposednuta, to i tebi može da se desi“

Učenica sedmog razreda Darija Reš je 2001. godine sa grupom iz verske škole došla je na ekskurziju u manastir Ganjina Jama.

Pokraj njih je, preko blata u dvorištu, prošao kamion sa drvima, a do hrama su vodili puteljci prekriveni nemarno razbacanim daskama.

U hramu su sreli ženu po imenu Valentina, koja je verovatno patila je od neke psihičke bolesti, dok je ispred nje stajao otac Sergije.

On je iz nje isterivao demone, odnosno obavljao egzorcizam, kako to nazivaju u pravoslavlju. Valentina je vrištala.

„Ona je strašno cvilela, psovala, urlala tako da se čulo kilometrima daleko, kao da je neko ubija. Mučila se,“ priseća se Darja u razgovoru za BBC.

Preplašenoj devojčici iznenada se učinilo da umesto žene vidi crnu loptu koja se vrti.

„Imala sam osećaj kako da vidim demona koji muči tu ženu“, kaže Darja.

Korona virus i crkva: Ukrajinski sveštenici proizvode antiseptik u borbi protiv virusa
The British Broadcasting Corporation

Sedamnaest godina kasnije, psiholog će objasniti Darji da je sklona sinesteziji, osobini čula, zbog koje čovek naročito može da doživi zvukove u formi boja.

Međutim, 2001. godine učenica nije znala za taj neurološki fenomen. Od straha je počela da rida.

Zbunjeni učitelj nedeljne škole odveo ju je kod oca Sergija, koji tada još nije bio sveštenik, već običan monah, u nadi da će on moći da umiri dete.

Romanov je, priseća se Darja, samo kratko rekao: „Ona je zaposednuta, to i tebi može da se desi. Samo Bog može da te spase. Čekam te idući put ovde sa majkom. I da ostaneš.“

Dve nedelje kasnije Darja se sa majkom vratila kod Sergeja.

„Još se nisam oporavila od užasa, verovala sam da demon može da se useli u bilo kog čoveka i bilo mi je potrebno da me spasu“, seća se ona.

Tako je 2001. godine Darjina majka postala jedna od najodanijih sledbenica oca Sergeja, vezavši za manastir svoj život i život svoje ćerke na mnoge godine.

„U početku je manastir je delovao bajkovito“

Otac Sergej je puno uticao na tinejdžere, ponekad čak odmah i brzo prilikom prvog susreta. Mnoga deca su se sama oberučke složila da žive u manastiru.

„Živela sam sa babom tiraninom, majkom koja je dovodila u red karijeru i novi brak. A tamo je bilo mnogo dece, vozili su nas na saonicama sa konjima, tobogani, jelke, zvonjavina crkvenih zvona, deci se u početku manastir učini kao bajka. Rekla sam mu – naravno da hoću“, priča jedna od bivših iskušenica.

Zajedno sa porodicom napisali bi na listu iz sveske na kocke saglasnost da dete uči u manastirskoj školi i da živi u manastiru.

Majka devojčice, sa kojom oni „nikada nije bila bliska“, istog dana je ostavila desetogodišnje dete u manastiru, a kasnije je poštom poslala dokumenta iz škole.

Ćerku je posećivala par puta godišnje. Devojčica nije imala nikog osim majke.

Advokat za porodično pravo Anton Žarov ovakve postupke roditelja naziva nezakonitim.

„Roditelji su obavezni da vode računa o životu i zdravlju deteta 24 časa 365 dana u godini. Oni povremeno mogu da delegiraju te obaveze kada što potpišu ugovor sa, na primer, letnjim kampom, dadiljom ili obdaništem“, kaže advokat.

„Ali čak i ako postoji ugovor sa manastirom, to znači da moraju da se poštuju svi sanitarni propisi i pravila za dečije ustanove – od visine kreveta do zasebnog umivaonika. Da li su u manastiru ispunjavali te uslove? Mislim da nisu.

U svakom slučaju, roditelj nema prava da se odrekne vaspitanja svog deteta. Novi muž ili gust raspored na poslu nisu opravdanje“.

Starateljske ustanove treba da pružaju pomoć takvim roditeljima. Žarov dodaje da mnogi ni ne znaju koje mogućnosti pruža država.

„Bezobrazluk je kada roditelji daju decu u manastir, a sami nastave život u među ljudima. Institucije koje se bave starateljstvom takođe bi trebalo da se zapitaju, a ne da nas smiruju rečenicama tipa „Pa to je Božiji hram“, smatra Žarov.

Ponekad su decu u manastiru ostavljali i brižni roditelji, kada bi se našli u teškim okolnostima.

Hristinu Samuškinu su odgajali pobožni otac i baka, koji su je 2004. godine odveli u dvorište budućeg manastira kao u letnji kamp.

Sedmogodišnjoj Hristini se tamo sve dopalo. „Kozice, bašta i rečica“, priseća se u intervju za BBC.

Dve nedelje nakon toga zamolila je da ide kući, ali je otac Sergije insistirao: „Bolje je da ostane ovde i postane monahinja. Ovde neka odraste.“

Hristina je blagoslov da postane monahinja dobila kao učenica prvog razreda osnovne škole.

Međutim, priseća se Hristina, nakon tri nedelje se pobunila baka, jer je „osetila da detetu tamo nije dobro“.

Otac je uzeo Hristinu ali nakon nekoliko meseci baka je preminula, a devojčicin život ponovo se pretvorio u stari košmar.

Hristina

BBC
Hristina je jedna od prvih koja je odlučila da priča o prebijanjima i kažnjavanju dece u manastiru

Hristina je pet godina bila žrtva pedofila, najboljeg očevog druga.

Prestupnika su osudili i strpali u zatvor, što se nije dopalo nasilnikovom ocu.

Dolazio je do njihovog stana dok je otac bio na poslu, lupao je kao da će da polomi vrata, vikao pod prozorom.

U proleće 2005. godine, prišunjao se devojčici dok se igrala u šatoru sa igračkama, počupao je za repić i pokazao joj nož koji je držao iza leđa.

Hristina je pobegla uz vrisak i popela se na poslednji sprat u najbližem ulazu, a komšije su pozvale policiju.

Nakon tog slučaja otac ju je opet odvezao u manastir. Nije bilo nikoga da čuva Hristinu.

Prema rečima oca, na poslu su mu postavili ultimatum: „Ili ćeš da radiš, ili ćeš da brineš o ćerki!“.

Ispričao je o nesreći ocu Sergeju i ovaj rekao: „Sve znam, sve vidim, ostavi je ovde.“

Otac je obećao Hristini da će za nedelju dana rešiti situaciju na poslu i da će je odvesti kući. Umesto toga, ona je tamo proživela pet godina.

Za sve to vreme, otac Sergeje je tvrdio: „Tvoja sudbina je da postaneš monahinja“.

„Približava se kraj sveta, treba spasiti mamu“

Monahinjama i iskušenicima Srednjeuralskog manastira, otac Sergej pričao je o čipovanju prilikom vakcinacije i dobijanju pasoša, o demonima u Ajfonu i internetu, o skorom kraju sveta, koji će biti praćen glađu, ratovima i progonima pravih pravoslavaca, o skorom dolasku antihrista, koga je svetska vlada već izabrala.

Nakon što je poslušala prvu propoved Romanova, Darja Raš koja je zajedno sa majkom došla u manastir, pomislila je da treba da napusti školovanje.

„Mi smo svako leto čekali antihrista: pravili smo zalihe pasulja, sakupljali smo džakove, razgovarali smo sa kime ćemo odlaziti u šumu, i gde ćemo se sakriti“, priča ona.

Otac Sergije je uverljiv i čak šarmantan, njegova pojava ne može tek tako da se zaboravi, priseća se Darja svojih prvih utisaka.

„Oči su mu prodorne i ne skreće pogled. Izgleda kao da čita misli, a ustvari se koristi metodama gatara, jednostavno pogađa. Nakon razgovora sa njim uvek sam osećala teskobu. Zatim nakon toga uzbuđenje i njegovu vlast. A kad bih se udaljila od njega uvek sam ridala.“

„Šta te tamo u početku drži? Sestre te obasipaju nežnim rečima, tamo je mnogo iskrenih ljudi, uključujući vršnjake. Osećaj sigurnosti i porodice, što je važno za svakog tinejdžera“, objašnjava Darja.

Osim toga, dodaje, tu i osećaj koji vole tinejdžeri, da se razlikuju od drugih.

„Zajednica je bila odlučna da šokira druge, na primer, kako smo skromni i idemo u opancima i seljačkim čizmama. Tamo je postojala ekzaltacija i uzbuđenje koje ne može da se dobije od posete običnom hramu“.

Darja

BBC
Darja već duže vreme živi u Evropi i gradi karijeru kao naučnica, ali ne može da zaboravi razgovore sa ocem Sergijem

Tinejdžeri često odbijaju da odu, čak i ako rodbina pokuša da ih odvede iz manastira, kaže Darja.

„Koliko sam videla, kažu im ‘Uskoro će kraj sveta, treba spasiti majku, samo ti to možeš da učiniš dečijim molitvama’. A dete poveruje i ostaje tamo. „

U manastiru ima dece koja nemaju gde da odu. U takvim slučajevima monahinje preuzimaju starateljstvo.

Do 2011. godine, starateljske institucije se praktično nisu ni bavili sudbinom takve dece, pričaju iskušenici.

Kasnije, kada je došao mitropolit Kiril Uralski, mere su pooštrene: saradnici starateljskih institucija počeli su da dolaze u provere, ali nakon što bi videli da su stvari u manastiru u skladu sa standardima, nastavili bi da decu bez roditelja i onu koja su živela u nepovoljnim porodičnim uslovima daju u dobrotvorne ustanove.

Sada je tamo petoro takve dece, piše predstavnik manastira na svom Telegram kanalu.

„Ostalih 54-oro nalazi se tamo na osnovu izjava roditelja, mi ćemo adrese i prezimena predati tužilaštvu“.

BBC nije uspeo da dobije zvanične odgovore od organa nadležnih za starateljstvo bliskih manstiru, iz gradova Srednjeuralsk i Vernjaja Pišma.

Bivši iskušenici kažu da u manastiru ima najviše 20% dece iz porodica sa teškom pričom.

„Sergej voli da priča da spašava zabludele tinejdžere. Ali nije tačno da su većina marginalizovani i ugroženi. 80% dece u manastiru potiče iz potpuno normalnih porodica.

„Mnogi od njih su želeli da se obrazuju, nađu posao, zasnuju porodicu“, kaže za BBC bivša iskušenica, koja je napustila manastir pre pet godina i zamolila da joj ne objave ime.

Monastery

BBC
Otac Sergije je od 2005. godine privukao mnoge donacije u manastir, neke od njih su otišle na izgradnju novih crkava i drugih crvenih objekata

„Sergej je uvek insistirao na tome da nas je spasao: ‘Vi bi ste se valjali po zemlji i umirali od droge’. Međutim, to nije istina“, uverena je Darja Raš.

„Kod njega su dolazili ljudi koji uopšte nisu bili na dnu. A i oni koji su imali perspektivu da umru od droge ne zaslužuju da se o njima tako priča“, dodaje.

Ona se priseća porodice iz perioda pre nego što se u njihovom životu nije pojavio otac Sergej: otac se bavio biznisom u medijima, majka je bila profesor engleskog jezika na fakultetu.

Starija sestra se upisala na Filološki fakultet, a Daša je pobedila na takmičenju iz istorije.

„Odrasli iskušenici takođe nisu ljudi sa dna“, dodaje jedna od bivših iskušenica.

„Mnogo je obrazovanih ljudi sa uspešnim karijerama. Ali, očigledno i sa posebnim sklopom ličnosti“.

Najveći deo Sergejeve pastve, kaže Darja, činile su ranjive žene sa decom i siročići, a takođe i bolesni od raka ili oni koji su se lečili kod psihijatra.

Ocu Sergiju se često obraćaju za pomoć i on je spreman da primi one kojima je pomoć potrebna.

Tako je u manastir 2010. godine došao učenik osmog razreda Anton Križanovski čiji su roditelji smatrali da u manastiru mogu da mu pomognu.

„Postaćeš Hristov vojnik“

„Meni su zapravo mogli da pomognu samo lekari. Ali mene su dali u manastir kao neku 14-godišnju zabludelu devojku koju su zaposeli demoni. Nismo ništa razgovarali, ja sam došao iz škole, rekli su mi spremi stvari. I samo su me tamo odvezli“, priča Anton.

Te večeri roditelji su otišli. Anton je u manastiru dobio ime Anastasija i dobio je dugu crnu suknju i crnu maramu.

Anton se rodio kao devojčica, a u 14-oj godini je počeo da liči na dečaka.

Kratka jež frizura, brkovi, dubok glas, muški torzo, muskulatura i krupne plave oči sa gustim trepavicama.

Spoljni polni organi su bili ženski, ali nije imao matericu, u abdomenu je imao sa desne strane nespušteni testis, a sa leve strane nerazvijeni ženski jajnik.

Takvi ljudi su interseksualci.

To nije seksualna orijentacija već fiziologija koja je uslovljena atipičnim spojem hromozoma i proteina u DNK.

Beograd i Priština: Dreg kraljice ruše podele
The British Broadcasting Corporation

U manastiru, međutim, nisu išli u takve detalje.

„Znam sve o tebi“, rekao je otac Sergej prilikom prvog susreta sa Antonom.

Prema pričama onih koji su živeli u manastiru to mu je bila druga omiljena fraza posle „Ostani, bićeš monahinja“.

Iskušenici govore o njemu kao o dobrom psihologu i talentovanom manipulatoru.

„On baš ima dara za to“, slaže se Anton.

Anton

BBC
Antona su roditelji doveli u manastir u nadi da će ga otac Sergije „izlečiti“

„Mi ćemo te izvesti na pravi put. Bićeš Hristov vojnik“, rekao je otac Sergej.

Za početak Antona je poslao u skit, gde se monahinje Srednjeuralskog manastira povlače za molitvu i gde će ‘pastva oca Sergeja dočekati kraj sveta’.

Prve monaške kuće nalaze se u poluzabačenom selu Novoselovo, a skitovi koji su danas u upotrebi sagrađeni su još dalje, uzvodno od reke Ture, u sred uralske tajge, kaže za BBC priča troje bivših iskušenika.

Potrebno je oko sat vremena motornim čamcem od tog skita do Novoselova. A zatim je potrebno još nekoliko kilometara kroz šumu.

Pre nego što stignete pred vama se ukazuje nekoliko kućica i zemunica.

Usred tajge se nalazi hram. Njega su, kao i sve oko njega, podigle pristalice oca Sergeja.

Unaokolo su raštrkani pčelinjaci, lovi se riba, gaji povrće. Ostalu hranu dovoze čamcima, imaju mnogo zaliha, pričaju oni koji su bili u skitovima.

Leti ne možeš da odeš odande, zimi je moguće samo u teoriji da hodaš mnogo kilometara po ledu i snegu.

U skitovima ima mnogo ljudi. Monasi koji su napustili svetovni život i radnici, kao i stanovnici manastira koji su kažnjeni, uključujući i decu.

„One koji su neposlušni slali su u udaljene manastire, i kada bi se odatle vratili nisi mogao da ih prepoznaš. Čak su se i najveći otpadnici vraćali odatle kao posle lobotomije“, priseća se Anton.

Pogled nisu dizali, tvrdili su samo jedno, treba se moliti, živela sam lošim životom“.

Anton se seća svoje prve večeri u zemunici, gde su ga smestili da spava: „Bilo mi je jako čudno. Ležao sam u zemunici i razmišljao o tome šta mi se dešava? Kakvi su ovi crni ljudi?

„Bio sam obično dete, sa drugarima sam išao na sekciju iz atletike, ja sa muškim imenom. Do juče sam dizao tegove, šetao po parku, pa čak sam i devojku imao, a sad evo ležim u zemunici niti znam gde sam i zbog čega sam tu.

„U takvom šoku sam bio da se čak ni detalja ne sećam“.

Dva dana kasnije vraćen je u manastir. Poslali su ga na poslušnost u bašti, dali brojanice, rekla da se moli i zaliva kupus.

Anton je zalivao i mislio: „Da li je zaista istina da su svi tako pobožni, šta god da rade oni se mole, a kada se ne mole, pričaju samo o molitvi?“

Do večeri je vode ponestalo. Lupajući praznim kantama, Anton je krenuo stazom do jezera i upoznao devojčicu predvodničkog tipa. Viša od njega, ruke na bokovima, šal vezan kao bandana.

Ajde pričaj. Zovem se Katarina. A ti?

– Pa, verovatno Anastasija.

– Hm. Šta znači „verovatno“? Kako si se zvao u svetovnom životu?

– Anton.

E u to verujem.

Zajedno su se nasmejali i Anton je uzdahnuo sa olakšanjem.

Tokom godina, on će se sećati dečijeg druženja kao najsvetlije tačke od svega što mu se desilo u Srednjeuralskom manastiru.

„Delili smo hranu koju su nam donosili roditelji, grizli smo iste komadiće šećera iz trpezarije, pokrivali jedni druge kod monahinja, brinuli jedni o drugima kada smo bili bolesni. Deca su veoma brinula jedna o drugima“, priča on.

„Opsedaju te demoni“

Kada članovi iste porodice završe u manastiru, retko se viđaju.

„To je bila njegova specijalnost. Bilo je neophodno odvojiti decu od roditelja“, sećaju se braća Filip i Fedor Maljutkini.

Roditelje bi poslali u skit, deca bi ostala u manastiru ili bi malu decu i predškolce smestili u kolibu, a roditelje u kelije i dodelili bi im dužnosti 12 sati dnevno.

„Skoro niko nije mogao da živi zajedno. Da dođeš i živiš tamo sa decom isto je kao da si ih dao u dom“, prisećaju se oni.

Tokom 2008. godine, Darja Raš je kratko radila kao vaspitačica grupe devojčica od tri do sedam godina.

Od šest devojčica, četiri su bile sa majkama u manastiru koje su decu viđale samo vikendima.

Predškolci su spavali u jednoj velikoj keliji sa krevetima na sprat i stenicama. Deci su govorili da one jedu samo neposlušne. A toaleti su bili u jamama koje su se nalazile napolju.

Darja ih je budila u sedam ujutru za molitvu, oblačila ih u dugačke haljine i vodila na litugiju.

Služba je trajala dva i po sata i trebalo je da za to vreme stojiš mirno.

Za ručak su imali ribu, nakon pola sata šetnje, popodnevni san. Zatim bi u keliji za užinu dobijali hleb sa šećerom i čajem, ponekad margarin.

Manastir

BBC
Glavni manastirski trg, na kojem otac Sergije drži propovedi čak i nakon zabrane Ruske pravoslavne crkve

U prvim godinama od otvaranja manastira sva deca su strogo postila. Prvi dan Velikog posta 2004. proveli su bez hleba i vode.

Darja se seća kako je trogodišnje dete tražilo jednoj od iskušenica: „Mama, pljuni mi u usta“.

Nakon užine usledila je jednosatna molitva na kojoj deca već nisu mogla da izdrže da sede. „Nakon ručka od dosade bi počeli da se vrpolje i gube strpljenje. A sestre su mislile da su ih demoni spopali“, kaže Darja.

U manastiru se svako narušavanje pravila nazivalo demonskim ponašanjem. Recimo, ako se dete igra ili odrasli dobije temperaturu, govorilo se da su ga zaposeli demoni.

„Mnoge devojčice počele su da pate od psiholoških problema“, priseća se Darja.

„Jedna je počela da krade, druga je imala stalne histerične ispade, treći je svo vreme vrištala i tražila mamu.“

Korona virus: Konzervativna jevrejska zajednica protiv karantina
The British Broadcasting Corporation

„Moj sin sada ima tri godine. Kada se setim te devojčice u manastiru obuzme me jeza. Ne mogu ni da zamislim kako joj je bilo. Popeli bi se u naručje, grlili bi i baca li bi se na bilo koga, samo da dobiju malo topline“, priča Darja.

Za stariju decu dani u manastiru bili su ispunjeni školom (koja je sada zvanično registrovani kao porodično obrazovanje) i obavezama: rad u trpezariji, bašti, štali i molitve.

Doručak u manastiru obično bi zamenili molitvom. Nisu jeli meso, utorkom i četvrtkom su dobijali ribu.

„A tek krompir. Sadiš ga, zalivaš, vezuješ, okopavaš, sortiraš, čistiš, a onda dođeš da jedeš, otvoriš šerpu a tamo, dođavola, krompir“, priča Anton.

Poslednjih godina hrana se popravila, pričaju iskušenici koji su skoro otišli iz manastira.

Ipak najveći deo mleka, sira, putera, mladog sira i povrća sa manastirskog imanja išao je donatorima i prijateljima oca Sergeja na poklon.

„Deca gotovo da nisu ni omirisala takvu hranu. Sve vreme smo bili gladni“, jednoglasno se slažu iskušenici koji su boravili tamo od 2001. do 2015. godine.

Vremenom je otac Sergej podigao sebi zasebnu „carsku“ trpezariju.

„Tamo nisu jeli krompir“, seća se Anton koji je radio u kuhinji.

Kuvari posebno spremaju hranu za Sergija, tamo se jede pastrmka i sveže povrće iz lepih tanjira, suši, crni kavijar i buđavi sir, pričaju drugi iskušenici.

U toj trpezariji Sergej prima svoje poznate sledbenike, hokejaša Pavla Dacjuka, poslanicu Nataliju Poklonskuju, glumca Dmitrija Sokolova.

Od 2011. godine, kada je u Jekaterinburgsku eparhiju došao novi mitropolit, u manastir su češće počeli da dolaze saradnici koji su se bavili starateljstvom.

Oni su, na zahtev mitropolita, počeli da spremaju hranu za decu, a kupili su im i novu, raznobojnu odeću da ne bi nosili samo crno.

Međutim, mnoge stvari su ostale po starom.

„Odgaja ljude za sebe“

Totalna kontrola nije oslabila. Sva pisma u manastiru čitaju se pre slanja i po prijemu.

Možete da razgovarate telefonom samo jednom nedeljno u određeno vreme. Iskušenice imaju svoje mobilne telefone, ali ilegalno, kao u zatvorima.

Devojke ih sakrivaju u uloške, dečaci kradu od hodočasnika.

Jedan ukradeni telefon spasio je jednog učenika, čija majka nije htela da mu dozvoli da napusti manastir.

On je rekao za BBC da je nazvao oca, koji je tri meseca tragao po celom regionu za porodicom koja je nestala i kroz šumu pobegao do njegovog automobila.

Mlađi brat je ostao u manastiru, plašeći se da njegova majka neće preživeti odlazak sina.

Glavni problemi nastaju kada odrasla deca hoće da izvade pasoš ili da upišu fakultet.

Početkom 2000-te pastva oca Sergeja spaljivala je pasoše i druga dokumenta i sam Romanov je učestvovao u tome. Što, istini za volju, njega nije sprečilo da kasnije putuje avionom na Krim, Jerusalim i Svetu Goru.

Tinejdžeri bi zatim napuštali manastir bez ijednog jedinog dokumenta.

„Nisam mogla da apliciram ni za pomoć za nezaposlene, jer mi nisu dali potvrdu da sam tamo pohađala školu“, priseća se jedna od iskušenica.

Otac Sergej više ne pali pasoše, ali takođe ne pozdravlja njihovo izdavanje.

Neka deca svesno odbijaju da dobiju dokumenata pošto od pete godine godine slušaju da je u njima sakriven đavo. Drugima ne dopuštaju roditelji koji revnosno veruju propovedima oca Sergeja.

Romanov decu pušta samo na Jekaterinburgsku poljoprivrednu akademiju, muzičku školu i na teološki seminar.

„Odgaja ljude za sebe. Sve ove specijalnosti koristiće manastiru. A za sve ostale koji žele da se obrazuju smatra se da je to gubljenje radne snage“, kaže jedna od devojaka koja je napustila manastir.

Bojan Jovanović: Crkva se dugo součava sa pojavom pedofilije
The British Broadcasting Corporation

Drugi iskušenik je rekao za BBC da su se 2010. godine deca igrala sveštenika.

Oni jednostavno nisu znali da mogu da budu i inženjeri, graditelji ili vozači, dodaje on.

Na tinejdžere koji bi se osmelili da pričaju o svetovnim profesijama Sergije bi obrušio svoj gnev.

Jedna srednjoškolka se priseća u intervjuu za BBC, kako joj je on pokazivao invalida u kolicima, koji je došao kod njega na seansu egzorcizma, i govorio ‘Kakav univerzitet, kakav svetovni život, hoćeš ovakva da postaneš, da te zaposednu demoni!’.

Druga je pričala kako joj je sveštenik dozvolio da se upiše na fakultet ali joj nije dao blagoslov za potpisivanje saglasnosti o obradi ličnih podataka, a bez toga ne možeš da predaš dokumenta na fakultet.

Treću, godinu dana nisu puštali uz reči: „Uskoro će kraj sveta, sve su to đavolja posla, čemu uopšte služi obrazovanje? Gorećeš u paklu!“

„Od sedme godine su mi punili glavu sa tim reptiloidima, progonima i apokalipsama“, objašnjava ona.

„I zato, kada imaš 16 i tamo si odrastao, ne možeš ni reč da mu kažeš. Nastaviš da se moliš za blagoslov“.

Devojka priča za BBC da sada, kada zove majku koja je ostala u manastiru, svaki put pita: „I šta, gde je kraj sveta?“, a majka na to odgovara: „Sve je pomilovao. Opet je sve spasao“.

U manastiru su pohvaljeni oni koji odustanu od snova o obrazovanju.

„Ti čak ništa ne možeš da žrtvuješ“, rekle su monahinje jednoj od devojaka koja je upisala fakultet. A oni žrtvuju. To je njihova žrtva Bogu.“

„Išibati, klečati na grašku i sto dubokih naklona“

Svi iskušenici koji opisuju svoj život u Srednjeuralskom manastiru u različitim periodima od 2001. do 2020. godine govore o fizičkom i psihičkom nasilju.

Bili su kako u ulozi žrtve, tako i u ulozi svedoka.

Jedna iskušenica je kažnjena zato što je u pet ujutru, dok je uzimala džak krompira iz podruma, skinula maramu.

Kažnjavani su i zato što su kroz šumu odlazili u grad da nabave malo čokolade, zbog svađe sa monahinjama ili zato što su se družili među sobom.

Zato što su svirali klavir.

Zbog flaše šampanjca koju je njih sedmoro podelilo za sedamnaesti rođendan.

Zbog kupanja u obližnjem kamenolomu.

Premlaćivanje dece bio je posebni zadatak, baš kao rad u trpezariji ili briga o konjima. Niko nije pokušao da je odbije, pričaju bivši stanovnici manastira.

Šamar, tajno ili javno bičevanje, šibom po petama, klečanje na grašku, sedenje na mravinjaku, a da nešto od toga zaslužiš dovoljno je da se ponašaš kao tipičan tinejdžer, seća se Anton.

„Tako slamaju ljude“.

Manastir

BBC
Prema rečima bivših iskušenika, otac Sergije je vređao i određivao kaznu deci u hramu za vreme propovedi

Braća Maljutkin se sećaju kako su ih za popušenu cigaru zatvorili u čelični vagon na dve nedelje.

„Jednom dnevno su nam davali veknu hleba, tri litre vode. I kofu za vršenje nužde.

„Zidari koji su tu radili sažalili su se na nas, kroz cev su nam ubacivali hranu u konzervama“, prepričavaju.

Na Telegram kanalu manastira braću su optužili za upotrebu narkotika i objavili da je otac Sergej bio protiv njihovog boravka u Srednjeuralskom.

Kasnije su vagončiće zamenili kelijama od 2h3 metra, gde su zatvarali krive na nekoliko nedelja, nisu im davali da se kupaju.

Dozvoljavali su im da obavljaju nuždu dva puta dnevno i hranili su ih hlebom i vodom.

Ako bi uhvatili nekoga da pokušava da da drugu hranu, zatvarali bi ga u keliju uz reči: „Ovde nema mesta za milosrđe“.

„Bila je jedna devojčica koja nije izlazila odatle, stalno su je kažnjavali“, priseća se Anton.

„Ona nije radila ništa posebno, samo je bila dete. Mislila je da izlaziti napolje, brbljati, smejati se, šetati po šumi i bacati kamenje najnormalnije dečije ponašanje. Ali, upravnici manastira nisu tako mislili“.

Devojčice su kažnjavali češće i strožije, pričaju braća Maljutkin.

Irina (ime je izmenjeno) se seća kako su je kada je imala 14 godina, za pokušaj bekstva, razapeli na seniku i išibali.

Jedan muškarac je držao za noge, drugi za ruke, a treći je šibao kablom.

Zašto su žene napravile „Borilački klub“ u Nigeriji
The British Broadcasting Corporation

Hristina priča o dve drugarice, koje su odnele teglu meda od monahinja.

Za kaznu su ih naterali da pojedu teglu meda, a zatim ih je dvojica odraslih muškaraca išibala.

Druga iskušenica, koja je nedavno napustila manastir, tvrdi da je izdržala stotinu kazni ali odbija da govori više o njima, plašeći se za svoju porodicu.

„Otac Sergej nije držao pored sebe normalne ljude koji su okrenuti Bogu. On se okružio bivšim osuđenicima, koji su mu potrebni kako bi bez pogovora izvršili sve što im kaže.

„Da su rekli mom ocu – uzmi ovaj kabl i istuci devojčicu od 12 godina, moj otac bi ga odbio. A ovi su ispunjavali sve“, seća se Fjodor Maljutkin.

Šokantan video snimak hapšenja šestogodišnje devojčice
The British Broadcasting Corporation

Hristina Samuškina je 2009. dobila upalu pluća.

Nedelju dana je imala temperaturu, monahinje su je odvele kod oca Sergeja da da blagoslov da je odvedu u bolnicu.

Rekao je da Hristina ima temperaturu zato što je neposlušna i „kada se bude pokajala tada će demon bolesti odmah da je napusti“.

Devojčicu nisu mogli bez bagoslova da je odvedu u bolnicu.

Nekoliko dana kasnije, Hristina je izgubila svest od visoke temperature i tek nakon toga su je manastirskim autom odvezli lekaru u najbliži grad, Verhnjuju Pišmu.

Rezervnu odeću su zaboravili da ponesu, pa je morala da pozajmi od cimerke iz sobe pantalone tri četvrt i majicu.

Monahinje koje su došle da je posete su to videle.

Kada se nakon mesec dana lečenja Hristina vratila u manastir, pozvali su je u trpezariju i pred celom pastvom objavili:

„Vi gledate u iskušenicu koja je osramotila čast manastira, skinula je maramu i suknju“.

Zbog toga je otac Sergej dao blagoslov da bude proterana iz manastira, a pre toga je kažnjena šibanjem, klečenjem na grašku i sto dubokih naklona.

Hristinu su tukli metalnim kablom prekrivenim gumom, stavili da kleči na grašku i poslali kući.

Ali kasnije, otac Sergej rekao je da joj je oprostio, a Hristina, koja je u manastiru imala voljenu monahinju Tatjanu, „majku Tanju“, ostala je još godinu dana.

Zatim je Hristina našla svoju pravu majku. I ova je, saznavši o životu ćerke u manastiru, napisala dve žalbe, komisiji za slučajeve maloletnih lica i patrijarhu.

U porodicu je dolazila i služba za starateljstvo, u manastir su dolazili ljudi iz patrijaršije ali sve se svelo na vređanje Hristine.

Porodica nije sačuvala kopiju pisma.

Hristina

BBC
Hristina je donela cveće na grob svoje duhovne majke, monahinje Tatjane, koja se brinula o njoj tokom života u manastiru

„Ja sam za pola godine osam puta dobila batine. Ja ne razumem kako je bilo moguće da biješ 10-godišnje dete koje je dobar đak. Uglavnom su me optuživali da sam drska zato što sam protivurečila“, priseća se u razgovoru za BBC bivša iskušenica.

Ona opisuje scenu iz 2009. godine: svi se skupljaju u hramu u šest ujutru, a otac Sergej započinje isleđivanje. Stalno gladna dečica su ukrala konzervu mesa ili kondenzovano mleko.

Prvo su pretučeni uz viku i ciku, zatim ih je Romanov izvodio iz gomile i pitao: „Da li kradeš? A ti da li kradeš?“

Neko je priznao da je ukrao kesu bombona.

„Tukao ih je snagator od dva metra kablom, a drugo dvoje su ih držali za ruke i noge. Onima koji bi odgovorili „ne“ otac Sergej je takođe određivao kaznu od četrdeset udaraca kablom zbog drskosti.

„Ja sam imala sreće pošto sam obukla debele zimske pantalone“, kaže ova devojka.

„Niko te neće voleti kao ja“

Za mnoge iskušenike gore od batina bilo je javno ponižavanje. Oni su telesno kažnjavanje podnosili lakše.

Otac Sergej je sramotio decu pred drugima obično u trpezariji za vreme ručka ili u hramu za vreme propovedi, pričaju njegovi bivši učenici.

Tipična histerična retorika zvučala je ovako:

„A pekli ste krompir u šumi? Da vam doteram auto pun tikvica, da ih pržite dok ne crknete. Tebe ću da proteram, umrećeš na đubrištu, ti nikome ne trebaš? Majka te neće, svi su te napustili, silovaće te deset Uzbeka, muž će ti biti alkoholičar, rodićeš invalida“.

Sudeći po svemu pretnje su istog tipa, učenice koje su živele u manastiru u različito vreme, citiraju jedne iste fraze.

Posle toga obično padneš na kolena, seća se jedna od učenica, i obično kukaš: „Molim vas nemojte da me oterate.“

Javna poniženja iskušenici nazivaju omiljenom predstavom oca Sergeja.

On viče, šparta gore-dole i podiže ruke u nebo.

Tinejdžeri u Libanu kažu da uživaju u odrastanju.
The British Broadcasting Corporation

Iskušenici pričaju da i dalje pamte taj užas koji ledi krv u žilama , kada po njih u konjušnicu ili trpezariju dotrči neko sa razrogačenim očima: „Zove te otac“.

A ti ne znaš šta si uradio, ali shvataš da je kraj, priseća se tog osećaja jedna od devojaka.

A svedoci iz hrama kažu, ovako Romanov počinje da sramoti:

„Da li si spavala sa njim? U kojim pozama, koliko puta? Svrbi te spreda? On će da te ostavi, nikom ne trebaš, ni mami, ni rođacima, niko osim mene te neće tako voleti! Hoćeš u carstvo nebesko, hoćeš u carstvo nebesko? Padni na kolena i pokaj se!“, i pritiska te u potiljak, kako bi se čovek presamitio.

Gorećeš u paklu, spasavaj se, već sam ti odeću sašio, vreme je za postriženje, inače ćeš da nestaneš i izgoriš u paklu za svoje grehe!“

O običaju da te stavi pred sebe na kolena pričaju za BBC i hodočasnici koji su kao punoletna lica dolazili u manstir. Oni koji ne bi ustali odmah su proglašeni da su „zaposednuti“, eto demoni ponosa te opsedaju.

„Tamo je sve utemeljeno na strahu i težnji da se udovolji. Ne boje se u manastiru strašnog suda, koliko se boje da će otac Sergej na sred trpezarije ili hrama da urla“, priča Anton.

Ako se neko odluči da se raspravlja, on podigne ruku i napravi krst u vazduhu uz reči „razbolećeš se od raka“.

Za mlade ljude koji su u manastiru videli mnogo ljudi koji umiru od onkoloških bolesti to je jedno od najstrašnijih kletvi Sergeja.

Međutim, već nakon par sati otac Sergeje može da dođe do isprepadanog deteta, i naročito ako je ljubimica bila kažnjena, kaže:

„Pa šta ti je ćerkice, hajde da se zagrlimo, dođi da te nahranim“.

„Daju ti crni kavijar, suši i pecivo, egzotično voće. I on te miluje i hrani. Šta vam se radi? Ajmo u prodavnicu da kupimo novu odeću? Gde hoćete da idemo?“, pričaju bivši iskušenici.

Oni kažu da su se bili navikli na Sergejeve njegove promene raspoloženja, vikanje, cičanje, proklinjanje, a zatim milovanje.

„Ponekad smo ga provocirali, namerno smo kršili pravila da bismo privukli njegovu pažnju. Trčali bismo u šumu, kako bi nas tražili, a on nas zvao, kaznio a zatim milovao. To je jako nezdrava situacija“, dodaju bivši iskušenici.

Atletičarku Irenu Pavlović stanovnice Sigurnih kuća ne zovu imenom – zovu je „motivacija”.
The British Broadcasting Corporation

„Kad dođeš u manastir misliš da je to sveto mesto. A zapravo tamo žive ljudi sa takvim strastima“, govori jedna od devojaka, koja čak ni jednom nije bila kažnjena.

„Kada sam odlazila, plašili su me da me u spoljnom svetu čekaju zli koristoljubivi ljudi, koji mi žele zlo. Međutim, ja u svetu van manastira nisam videla ništa što bi moglo da se poredi sa odnosima koji su vladali u manastiru.

„I upravo nakon boravka u manastiru moj je oklop tako debeo da teško da nešto može da ga probije. Tamo sam naučila da varam i da se pretvaram kao nikada i nigde u životu. Oni su tamo opsednuti seksom više nego tinejdžeri“.

I još smo mi uvek bili sumnjičeni za seks i kažnjavali su nas zbog toga, složno govore bivši iskušenici.

Jedna od prvih iskušenica još uvek se seća kako je otac Sergej prilikom ispovesti zanemarivao razmišljanja o učenju ali sa interesovanjem slušao odgovore na pitanja tipa: „A da li se dodiruješ na intimnim mestima?“

„A ja uopšte nisam znala o čemu je reč, nisam razumela“, kaže ona.

Ona dodaje da je Sergej imao običaj da ispoveda monahinje u malom hramu naglas, kako bi sva deca slušala kako se ona kaje zbog svojih misli ili greha u vezi sa seksom.

„Detaljno je analizirao sve to, a mi, deca, stajali smo u redu za ispovest i slušali sve to. To je posebno bilo javno. Pri tom je on specifična osoba, koristi mnogo zatvorskog žargona, on je robijao i drugačije ne ume da govori“.

U tim trenucima, priča devojka, htela je da propadne u zemlju. Svake večere ona se zavetovala pred ikonama da nikada ne jede meso i mleko, samo da se ne priseća reči i detalja.

Nakon nekoliko godina njoj su dijagnostifikovali anoreksiju i nervno rastrojstvo.

Kada je osmogodišnja devojčica Olja (ime je promenjeno) primećena da masturbira, Sergej je dao uputstva kako da je leče.

Nekoliko iskušenika je ispričalo da su prvo pred svima dete ismejali, zatim su objavili da mora stalno da spava u hulahopkama.

Zatim su izjavili da je devojčica zaposednuta, namazali je ribom u hramu na propovedi i prebacili je iz školske grupe u grupu trogodišnjaka.

Anton se seća kako su ga kažnjavali za druženje sa devojčicama:

„Zabranili su nam da komuniciramo i stalno su sumnjali na seks. Iako se tamo, naravno, nisam viđao ni sa kim i nisam mogao to ni da zamislim, u takvim okolnostima to je za mene bilo neprimereno“.

Međutim, monahinje su mislile drugačije. Nekako su zatekli tinejdžere tokom noćnog razgovora i ujutru su ih poveli kod oca Sergeja.

Anton se seća kako je Sergej osveštavao babama telefone u hramu, a zatim se okrenuo i počeo da zasipa psovkama:

„Šta ti tu stojiš?! Gadiš mi se! Ti đubre, nit smrdiš, nit mirišeš. Hermafrodit. Lizaćeš *** (ženski polni organ) na đubrištu! Ranije su spaljivali takve kao što si ti! Neću da te vidim!“

Kada se Anton vratio u keliju došla je drugarica da ga uteši.

„U tom trenutku se pojavila jedna od monahinja: šta vi tu radite?!! A mi ništa nismo radili. Oni tamo su bili opsednuti seksom mnogo više nego sami tinejdžeri. Imaju pravi kult seksa. Sumnjaju da tamo svi spavaju jedni sa drugima“, priča on.

Onda su ih ponovo odveli Sergeju. On je počeo da urla da su oni lezbijke i da sramote manastir.

Devojčici je počeo da pljuje direktno u lice, ona je pala na kolena i ridajući počela da moli oproštaj. „Nikada ti neću oprostiti, ti si mrcina“, vikao je na nju Sergej pred celim manastirom i hodočasnicima.

„Bilo mu je važno da napravi tu predstavu, priča Anton.

Meni je rekao da sam „pravo đubre“, i otišao“. Devojčicu su poslali u skit.

U manastiru su usadili averziju prema bilo kakvim odnosima sa muškarcima, seća se jedna od devojaka.

Na primer, monahinje bi redovno sakupile sve ukrug na trgu i organizovale ispitivanja: „Da li si se ljubila? A ti da li si se ljubila? Da li je tačno? Pričaj sa kime!!“ Zatim je usledila kazna.

Ako bi primetili da je dečak poklonio devojčici ikonu ili da oni čitaju istu knjigu, tinejdžere bi odveli kod oca Sergeja uz reči: „Imamo ovde bludnicu vavilonsku“.

On bi počeo da urla: „Šta te je zasvrbelo?!“ I naredio je da bi se smirilo telo da u hramu urade 1200 dubokih naklona, 300 malih, i mesec dana da drže post samo na povrću uz molitve.

„Trudnoću, materinstvo i brak su do te mere ocrnili da mnoge iskušenice ni danas ne mogu da pređu preko toga, i sa svojih 30 godina nisu bile ni na jednom sastanku“, priča jedna od devojaka.

„To ti potpuno uništi život, mnoge ne mogu da nađu partnera ili da rode dete ni iz desetog pokušaja“.

Neke iskušenice su pričale da su na svojoj koži osetile pažnju odraslih muškaraca, koji su živeli u manstiru.

Hristina se seća odraslog muškarca, radnika, koji je u keliji imao dva hrčka.

Zvao je devojčice da ih gledaju. Hristina priča kako je za vreme tih poseta on „činio čudne pokrete prema nama“: disao im je za vrat, mazio ih po leđima i stavljao ruke ispod pojasa.

Posle više takvih poseta tom muškarcu njenu 11-godišnju drugaricu su zatvorili u keliju i istukli, a po manastiru su razglasili da je zavela iskušenika.

On je nestao iz manastira.

„Imam pitanje, da li je Sergej te pedofile slao tamo gde treba ili ih je samo puštao da se vrate u svet“, priča Hristina.

Njene reči potvrdila su još dva manastirska radnika, koji su kasnije napustili manastir.

Anton priča o 14-godišnjoj drugarici koja se viđala sa monahom i objašnjava kako je devojčca „mislila je da je obostrano ali je često plakala i govorila da je sama kriva“.

„Mislim da je to bio stokholmski sindrom, priča Anton. Jednom prilikom je toliko plakala da ga je zamolila da ostane sa njom, zaspali smo na dušecima u perionici.

„Među nama se nije ništa dogodilo. Ujutru su nas odvezli u hram. Nju su u histeriji stavili na kolena ispred Sergeja i tog monaha. Sergej je šamara i urla: ‘Kurvo! Ti si kurva! Ti si drolja! Šta je, hoćeš da se udaš? Kurvo!“

Anton ne imenuje monaha i iskušenicu. Kaže da je ubrzo nakon te scene došao kod njega na ispovest i rekao: „Shvatam da je to greh, ali mrzim te.“

Ovaj se nasmejao i rekao da mu Anton „samo zavidi“: „Šta, hoćeš seks, zar ne? Ti sigurno razmišljaš o dečacima?“

Ujedinjene nacije upozoravaju da je porodično nasilje tokom mera izolacije u porastu.
The British Broadcasting Corporation

Međutim, uskoro je ovom monahu bilo zabranjeno da ispoveda.

Gde je on sada, bivši iskušenik ne zna.

Devojku su poslali u skit, a sada, kako Anton priča, pojavljuje se na video snimku u znak podrške manastiru gde peva „Za otadžbinu, za Staljina“ , već je monahinja.

Ovu priču potvrdio je i drugi iskušenik manastira, koji je želeo da ostane anoniman jer u manastiru žive njegovi najbliži.

„Ne treba mi sveštenik, već psihoterapeut“

Nakon dve godine Antona je odvela rodbina iz manastira.

Zbog ishrane u manastiru dobio je oboljenje creva sa krvarenjem, koje se dugo leči.

Rekli su mu da su to „mesečni ciklusi“.

Od tada je prošlo osam godina. Anton se preselio u Moskvu, dobio je dokumenta na muško ime, studirao, postao je inženjer zvuka, oženio se, razveo se, i dan danas ide kod psihoterapeuta da se leči od povremenih histeričnih ispada i napada panike.

Anton

BBC
Anton je napustio manastir pre mnogo godina, a od posledica se još uvek leči kod psihoterapeuta

Antonu su dijagnostifikovali težak posttraumatski sindrom: „Pravio sam skandale, isekao sebi ruku, kreten. Problemi sa psihičkim zdravljem su prvenstveno zahvaljujući tom mestu i ocu Sergeju.

„Bukvalno sam skoro imao takav napad. Udarao sam glavom o zid, vikao da sam nakaza i da sam nenormalan“.

Tokom tih napada Anton izgovara iste one reči koje je dve godine za redom otac Sergej vikao njemu.

Nekoliko puta Anton je išao u manastir da poseti stare prijatelje.

Međutim, otac Sergej mu je preneo da ako ga još jednom vidi „pucaće bez upozorenja“.

„To je njegovo tipično ponašanje. Sve u svemu Sergej je uvek ismevao i rugao se deci najbolje što je umeo“, priča Anton.

„Meni se posrećilo. A zamislite koliko njih nije imalo snage, volje ili pameti, ili pomoći od rodbine ili hrabrosti? I koliko njih tamo ostane?“

Bez obzira na sve Anton je ostao vernik.

„Ja sam pravoslavac. Ja verujem u Boga. I smatram da ono što se dešava u Srednjeuralskom manastiru je daleko od prave vere koja koja se nalazi u Bibliji. Prema Jevanđelju treba sve da voliš i da praštaš, a tamo sve proklinju i tuku.“

Međutim, mnoge iskušenice nakon manastira imaju krizu vere.

„Shvatam da ne treba suditi o pravoslavlju na osnovu jednog manastira ali ja sam toliko dugo prolazila kroz pakao, tako da ne mogu sada apstraktno da razmišljam o bogu, priznaje jedna.

„U početku cela slika toga je romantična i bajkovita, a zatim vidiš naličje i okreneš se. I sada moje probleme ne rešava sveštenik na ispovesti već psihoterapeut“.

„Mi smo svi odatle izašli sa slomljenom psihom. Jasno je da su u manastiru hteli da urade najbolje. Ali nije tako ispalo“, uzdiše druga iskušenica.

Ona dodaje da postoje brojna pitanja u vezi sa organizacijom života u manastiru.

„Deca, muškarci, bivši zatvorenici i narkomani ne bi smeli da žive pod istim krovom u manastiru. Ovo nije prihvatilište, nije psihijatrijska bolnica, već nešto poput manastira.

„U manastir dolaze odrasli ljudi koji su rešili da posvete život bogu. A kada nastane ovakva lakrdija to više nije to.“

Darja dodaje da je uređenje strogo u mnogim manastirima i ima nasilja.

„Međutim, slučaj Srednjeuralskog manastira je jedan od najtežih. Živeti na istoj teritoriji sa kriminalcima, odvajanje dece od roditelja i prepreke za dobijanje obrazovanja previše je čak i za našu problematičnu crkvu „, smatra Darja.

Učenici koji su pobegli iz manastira uče se da ponovo žive. Jedna se seća kako se u gradu u prvim mesecima krstili na pešačkim prelazima, nije znala kako da pređe put. Druga kako se gubila po jekaterinburgskom metrou. Treće kako je učila da nosi farmerke.

Sve one koji su otišli u spoljni svet ali posećuju rodbinu i prijatelje u manastiru, Sergeje dočekuje istim pitanjem: „Kada ćete kući?“

Srednjeuralski manastir

BBC
Srednjeuralski manastir čuvaju desetine velikih agresivnih muškaraca koji su sledbenici oca Sergija

„Ovo nije teritorija RPC“

Iskušenik Igor Šarov (ime je promenjeno) u maju 2020. godine rekao je da su pravila u manastiru pooštrena.

„Gore je nego što je bilo. Uzimaju čak i telefone na dugmiće. Prošle godine su dolazili ljudi koji su hteli da me odvedu. On, Romanov je nekako to saznao, pozvao me je i dobro me izgrdio. Još uvek mi govori da sam izdajnik, ja se sa time ne slažem“, priča Igor u glasovnoj poruci, snimljenoj u manastiru.

„Sergej nas hrani heljdom i krompirom. Odeću su mi ostavili drugari koji su otišli iz manastira. Kaže mi da me je spasao, prihvatio i da sam preživeo u svetu zahvaljujući njegovim molitvama.

„A ja mislim da sam zahvaljujući gospodu preživeo u ovom manastiru. Ne znam šta da radim“.

Igor je pristao da da detaljan intervju za BBC, ali je nakon ove poruke nestao i nije aktivan na internetu.

Kada su u manastiru saznali da će ovaj materijal biti objavljen počeli su da zovu sve bivše iskušenike. Većini su, prema njihovim rečima, pretili.

Jednoj su obećali da će joj doći na posao i reći da je „kurva“.

Drugu su podsetili na situaciju teško bolesne rođake koja živi u manastiru.

Treću su preko porodice koja je ostala u manastiru terali da se zakune na ćutanje, da ne bi na sebe navukla greh.

Četvrtu su podsetili na lečenje koje su joj platili.

Nekoga su zamolili da snimi video koji demantuje priče Hristine, Darje, Fjodora, Filipa i drugih. Neki su odbili uz reči: „Oni govore istinu“.

Monahinje odgovorile da se „Sergej odavno pokajao i pomolio za sve“.

Rođaci bivših iskušenika koji znaju šta su deca preživela zauzimaju sličan stav:

„Deca mogu neke stvari da prihvate i previše k srcu. Možda ih ne treba tako ozbiljno shavtati. Sergej nosi tako veliki teret, on čini veliku stvar! I pokajanje je velika sila“, priča otac troje dece koja su odrasla u manastiru.

Na BBC zahtev Jekaterinburška eparhija je započela sopstvenu istragu slučajeva nasilja i zabrane izdavanja pasoša u Srednjeuralskom ženskom manastiru.

Prema rečima sagovornika sada u eparhiji članovi komisije razgovaraju sa herojima ovog materijala i prikupljaju dokaze.

Iz manastira nisu mogli zvanično da odgovore na pitanja BBC-ja o telesnom kažnjavanju, psihološkom uznemiravanju i žalbama bivših iskušenika.

Nakon nedelju dana pregovora sa sekretarom za štampu oca Sergeja, Vsevolodom Mogučevim o odgovoru na optužbe bivših iskušenika, razgovor je završio rečima: „Nemam komentar za BBC.“

Reporteri BBC-ja otkrili su zastrašujuće nasilje u centru za lečenje narkomana u Keniji.
The British Broadcasting Corporation

Sada je glavni ulaz Srednjeuralskog ženskog manastira zatvoren rampom, i čuva ga desetak muškaraca u kamuflažnoj odeći sa voki-tokijima.

Međutim 26. juna, Anton, Hristina i ja smo ipak stigli do manastira kroz sela, šume i polja krompira.

Izabrali smo put „na zadnja vrata“.

Prošli smo Carsku goru gde je jedna od monahinja ugledala oblak u obliku glave streljanog cara.

Zaustavili smo se na brdašcetu ispod borova gde bi nakon povečerja deca iz manastira išla da zapale svoju prvu cigaru i zapale lgorsku vatru.

Smejući se i razgovarajući tokom celog puta društvo je utihnulo kada su na brdu zablistale kupole hrama. „Još se drže“, promrmljao je Anton. Hristina je klimnu glavom.

Došli smo do manastirskog groblja.

Nakon 15 minuta snimanja na glavnom manastirskom trgu u nas samo što se nije zabio Žiguli prepun stražara. I novinare i bivše radnike sa zavrnutim rukama, vukući ih po zemlji izbacili su iz manastira na put.

Telefonom su pozvali pojačanje sa rampe. Na parking manastira stizali su jedni za drugim automobili sa pristalicama oca Sergija. Skupi i polovni. Sa muškarcima i ženama za volanom. Dok smo čekali taksi da nas vrati u grad izbrojali smo devet automobila.

-Možda ipak da prenesete ocu Sergeju da mi jako želimo da čujemo njegovu verziju o životu dece u manastiru – probala sam da stupim u pregovore.

-Naređeno je da napustite.

-Naravno da ćemo otići. Ali ovo je ipak teritorija RPC gde može da dođe svaki pravoslavni vernik.

-Ovo nije teritorija RPC, zaurlao je jedan iz obezbeđenja.

Nice view

BBC

Počela je kiša.

Grom nije udario.

Otac Sergeje nije izašao pred duhovna čeda.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.