Istorija, Francuska i rasizam: Nasleđe kolonijalnih zločina budi ružna sećanja

Dva pokojnika oličavaju trenutnu raspravu o rasizmu u Francuskoj.

Jedan je Adama Traore, mladi crnac iz predgrađa Pariza koji je pre četiri godine umro u policijskom pritvoru.

Drugi je Žan Batist Kolber, beli aristokrata iz 17. veka koji je upravljao finansijama zemlje pod kraljem Lujem XIV.

Jednog se danas prisećaju na demonstracijama protiv policijske brutalnosti; sećanje na drugog čuva mermerna statua ispred Narodne skupštine.

• Zašto je klečanje postalo simbol borbe protiv rasizma
• Smrt Džordža Flojda: Zašto neki protesti prerastaju u nasilje
• Mural koji je postao simbol borbe protiv rasizma

„Borimo se ovde u Francuskoj četiri godine“, rekla je Adamina sestra, Asa Traore.

„Slučaj mog brata je poznat, ali će smrt Džordža Flojda zaista razotkriti šta se dešava ovde u Francuskoj“, govori ona, misleći na Afroamerikanca čije je ubistvo 25. maja pokrenulo talas protesta u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD).

Adama Traore je imao 24 godine kad ga je uhapsila policija nakon što je pokušao da pobegne od rutinskog legitimisanja nadomak Pariza.

Umro je u policijskoj stanici nekoliko sati kasnije. Uzrok njegove smrti brzo je postao tema rasprave, a nekoliko istraga proizvelo je oprečne rezultate.

Desetine hiljada ljudi izašlo je ovog meseca na proteste u znak sećanja na njega, podstaknuti događajima u Sjedinjenim Američkim Državama.

„Preuzimamo ideje iz SAD“, kaže istoričarka Sandrin Le Mer, stručnjakinja za francuski kolonijalizam.

Ona kaže da su se smrti Adama Traorea i Džordža Flojda desile pod sličnim okolnostima, ali „naš istorijski balast nije isti“, jer u Francuskoj „nije bilo linčovanja niti rasnih zakona“.

„Vladaju stereotipi, nasleđeni iz vremena kolonijalizma, ali rasizam nikad nije ušao u naše zakonodavstvo“, govori Le Mer.

Američki list Vašington Post prebrojao je više od 1.000 slučajeva smrti ljudi u SAD koje je ustrelila policija samo prošle godine.

List tvrdi da neproporcionalno veliki broj žrtava čine crnci.

Francuska policija kaže da nema podatke o svim smrtima u policijskom pritvoru.

Oni kažu da je tokom prošlogodišnjih policijskih intervencija stradalo 19 ljudi, ali ne postoje podaci o njihovom etničkom poreklu zato što je u Francuskoj protivzakonito sakupljati ove informacije.

Jednakost za sve?

Koncept nacionalnog identiteta Francuske zasnovan je na jedinstvu i jednakosti njenih građana. Državna politika koja izdvaja jednu određenu grupu – zasnovanu na etničkom poreklu, na primer – doživljava se kao štetna.

Ali mnogi pripadnici etničkih manjina u Francuskoj tvrde da ovaj ideal jednakosti postoji samo u teoriji i da je rasizam – u radu policije, školama ili na tržištu rada – nemoguće rešiti ukoliko on ne može da se kvantifikuje.

Prošlog vikenda, portparolka predsednika Emanuela Makrona, Sibet Endiaj, pridružila se onima koji traže novu raspravu o podacima o etničkom poreklu.

Ndiaje, koja je rođena u Senegalu, rekla je u otvorenom pismu da je neophodno „izmeriti i posmatrati stvarnost onakvu kakva jeste“ da bi nacionalna vizija Francuske mogla da cveta uprkos ekstremističkim narativima s obe strane.

„Usudimo se javno da raspravljamo o temama koje su postale tabu“, pozvala je ona. Njen predlog su odmah odbacili ministri u vladi – belci.

Francuska od svojih imigranata zahteva da prihvate istoriju, kulturu i zvaničnu priču Republike.

„Ovde je multikulturalizam ružna reč“, rekao mi je jedan istoričar.

Ali čija je to priča?

I tako stižemo do Žana Batista Kolbera, koji sa dugim mermernim kovrdžama i u raskošnoj odori sedi ispred Nacionalne skupštine.

„Crni kodeks“

Većina šofera koji trube u saobraćaju jedva ga primećuje dok mile pored njega na levoj obali Sene, ali je on zato stalna meta onih koji tvrde da je krajnje vreme da se preispita ovakav odnos prema istoriji u Francuskoj.

Jer Kolber, poznat po tome što je vodio francuske finansije pod Kraljem Sunca, Lujem XIV, bio je i mozak iza ozloglašenog „Crnog kodeksa“, grupe pravila kako se ophoditi prema crnačkim robovima u kolonijama.

Inspirisani scenama demonstranata sa druge strane Lamanša u Bristolu, koji su bacili statuu Edvarda Kolstona u gradsku reku, neki ovde pozivaju da se Kolber ukloni sa te istaknute pozicije.

Jedna sala u skupštinskom zdanju takođe je imenovana po Kolberu.

Bivši premijer Francuske Žan Mark Ero, sada predsednik Memorijalnog centra za ukidanja ropstva u Nantu, kaže da salu Kolber treba preimenovati, ali podvlači crtu kod uklanjanja spomenika ili menjanja imena ulica.

On je predložio da u Francuskoj daju šire objašnjenje i kontekst postojećim spomenicima i imenima ulica, kao alternativu prostom uklanjanju.

„Moramo da ispunimo dužnost prema sećanju“, kaže on.

„Ne možete da izbrišete istoriju“, kaže Sandrin Le Mer.

„Inače ćemo početi da brišemo sve i svašta: zamkove, palate, monarhije. Trebaju nam simboli, čak i ako nas oni šokiraju. Istorijske ličnosti su višeznačne: maršal Peten je bio heroj iz Prvog svetskog rata 20 godina pre nego što je odbačen kao kolaboracionista, tokom Drugog svetskog rata“.

Predsednik Makron, u obraćanju naciji prošle nedelje, složio se s tim:

„Republika neće brisati bilo kakav trag ili ime iz sopstvene istorije“, rekao je on. „Ona neće ukloniti nijednu statuu.“

Izazov sećanja

Dakle, neće biti preispitivanja francuskih statua niti imena ulica – makar, ne za sada. Makron nije neko ko voli da ga događaji primoravaju na odluke.

Ali on je bio glasniji od većine francuskih lidera kad je govorio o prošlosti zemlje. Izazvao je negodovanje pred izbore izjavom da je Francuska počinila „zločine protiv čovečnosti“ nad bivšom kolonijom Alžirom.

A odgovor se krije u francuskoj istoriji – ne u njenim statuama, kaže Žan Fransoa Mbaje, crni francuski poslanik rođen u Senegalu.

Mbaje se pita da li je Francuska spremna da podučava istoriju francuskog ropstva i kolonizacije.

„Bivše francuske kolonije poznaju svoju istoriju, ali ne verujem da naši ljudi, naši mladi, znaju za nju“, rekao je on.

„Ume da bude zadovoljavajuće ukloniti statuu i baciti je u reku. Ali šta posle“, dodaje.

Asa Traore veruje da, ukoliko Kolberova statua bude ostala ispred Nacionalne skupštine, „njegova dela na ploči statute treba da popiše neki crnac. Neka nam crnac ispriča ko je bio Kolber i šta je značio Crni kodeks, a ne belac.“

Ulice u zemlji treba da ponesu i druga imena, koja oslikavaju živote nebelačkih građana Francuske, a ispred njenih građevina treba podići neke druge statue, kaže ona.

„Crni životi su važni“ je slogan koji ima odjeka ovde, ali crne živote je – bilo da se radi o istorijskim spisima ili spomenicima – ponekad teško videti u zvaničnoj priči Francuske.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]