Zajedno sa još sedmoricom prijatelja, Vito je tog oktobarskog jutra isplovio u brodiću, nadajući se da će dobrom ulovu u blizini italijanskog ostrva Lampeduza.
„Čujete li galebove?“, pitao je ostale Alesandro, Vitov prijatelj.
„Ti zvuci koji su dolazili negde iz daljine bili su zastrašujući i brzo sam shvatio da ipak nije reč o galebovima.
„Upalili smo motor i krenuli prema otvorenom moru“, priča Vito Fjorino za BBC na srpskom.
„Kada smo izašli iz uvale pred nama je bilo više stotina ljudi koji su se davili“.
Odmah su pozvali lučku kapetaniju u pomoć, a spasilački brod došao je oko sat vremena kasnije.
Fjorino, danas 72-godišnjak je sa prijateljima u brodiću od 15 metara, uspeo da izvadi iz vode 50-ak migranata.
Ali za mnoge nije bilo spasa.
Taj 3. oktobar 2013. godine i dalje je najveća migrantska tragedija u Mediteranu.
- Telo novorođenčeta pronađeno u čamcu za migrante na putu za Italiju
- „Umesto da nas spasu, potopili su brod“
- Najopasnije migrantske rute na svetu
Deset godina kasnije, nije se promenilo mnogo toga.
Migranti iz Afrike i dalje pokušavaju da se domognu Lampeduze, a samo od početka 2023. godine na italijansko ostrvo stiglo je oko 100.000 ljudi, dvostruko više nego u istom periodu prošle godine, podaci su međunarodnih humanitarnih organizacija.
Italijanska vlada predvođena desničarskom premijerkom Đorđom Meloni preduzela je rigorozne mere u nameri da spreči priliv migranata iz Afrike, što ona naziva „invazijom“ i „činom rata“.
Dok meštani Lampeduze organizuju proteste zbog velikog priliva migranata, gradonačelnik ostrva Filipo Manino, međutim, ima drugačiji stav.
„Ostrvo živi sa ovim fenomenom već 30 godina, ali među strancima postoji percepcija da je ovde potpuni haos i govore ‘kolaps na ostrvu“, ‘ostrvo pod napadom’. To nije slučaj“, kaže on za BBC.
Manino kaže da nije on taj koji može i treba da donese rešenje jer je samo gradonačelnik malog ostrva.
„Ali moramo da biramo da li ćemo se prema ljudima ponašati isto ili ne, da li su to Ukrajinci koji beže od rata, ili Afrikanci koji beže od rata i progona. Da li se prema njima ponašamo isto ili prema boji kože?“, pita se Manino.
U međuvremenu, EU se sprema da da milijardu evra Tunisu kako bi ojačao privredu i zaustavio odlazak brodova.
Ali postoje pukotine u evropskoj saradnji.
Francuska vlada je od tada rekla da će odbiti da prima dolaske migranata sa Lampeduze.
Šta se dogodilo 3. oktobra 2013?
Brod sa migrantima u kojem je bilo više od 500 ljudi krenuo je iz libijske luke Misurata ka ostrvu Lampeduza.
More je bilo mirno i činilo se da će sve biti u redu.
Na brodu su bili uglavnom mlađi muškarci iz Etiopije i Eritreje, ali i žene sa decom.
Ova luka udaljena je od italijanskog ostrva 419 kilometara i brodovima i čamcima koji dolaze odatle, potrebno je u proseku nekoliko sati putovanja, ali često i nekoliko dana, u zavisnosti od uslova na moru.
Kada se motor ovog starog broda ugasio i više nije mogao da se ponovo pokrene, jedan od članova posade upalio je vatru, kako bi privukao pažnju drugih brodova i čamaca koji su bili u blizini.
Mahao je starom krpom koja je gorela, što je uplašilo ostale putnike.
Od straha njih nekoliko stotina povuklo se u zadnji deo palube, kada se brod prevrnuo, na samo nekoliko kilometara od jedne od najlepših plaža na svetu – Ostrva zečeva na Lampeduzi.
- „Morska violina“: Zvuk tuge i nove nade – osuđenici prave instrumente od olupina migrantskih čamaca
- „Plašio sam se da ću biti sahranjen u moru“: Zastrašujuće priče žrtava trgovine ljudima
„Birali smo koga da spašavamo, morali smo tako“
Kada se pre dvadesetak godina iz Milana preselio na ostrvo Lampeduza, Vito Fjorino kupio je stari ribarski brod, dugačak oko petnaestak metara.
Bivši vlasnici su ga zvali „Nuova speranca“ (Nova nada).
Vito ga je sredio, ofarbao i preimenovao u „Gamar“ – kovanica od imena njegove dvoje dece, Gabriela i Martine.
Na arapskom jeziku mesec se kaže „Kamar“, tako da je Vito u tome pronašao neku simboliku.
Kobne noći, Vito i njegovi drugovi, takođe ribari, ukotvili su se u uvalu Baja Tabakara, nedaleko od plaže Zečeva, kako bi sačekali jutro i krenuli u ribolov.
Od trenutka kada se brod sa migrantima prevrnuo prošlo je nekoliko sati.
„Bili su u vodi najmanje tri, četiri sata.
„Neki od njih su plivali, drugi su samo plutali. Nismo znali ko je živ, a ko mrtav“, priča Fjorino.
Marčelo, Vitov drug, više puta je skakao u more kako bi pomogao ljudima da se popnu na palubu.
„Koristili smo pojase za spasavanje. Međutim, ti ljudi su bili umazani benzinom i kada bi ih vukli ka palubi, iskliznuli bi iz pojasa.
„U jednom trenutku sam video tri momka blizu nas i dve žene malo dalje od njih.
„Nisam hteo da biram, ali morao sam. Video sam te dve žene kako tonu“, govori Fjorino sa tugom u glasu.
Spašavanje je trajalo oko tri sata.
Vito i njegovi drugovi spasili su 47, trećinu od ukupnog broja spašenih ljudi.
Među njima je bila samo jedna žena, a najmlađi spašeni je imao je trinaest godina.
Iako je Vitov brod bio predviđen za samo 10 ljudi, rizikovali su da se brod prevrne kako bi spasili što više migranata.
U tragediji je poginulo je 368 ljudi, dvadesetak se i danas vodi kao nestalo, dok je preživelo njih 155.
„Vito mi je kao otac“
Amanuel je imao tada 29 godina.
Priseća se da mu je bilo užasno hladno.
Kada ga je Vito popeo na brod, tražio mu je njegov džemper.
„Ja sam znao da plivam. Mnogi ljudi oko mene nisu i brzo su se udavili“, kaže Eritrejac za BBC na srpskom.
Danas sa suprugom živi u Švedskoj i radi u jednom staračkom domu.
Svake godine na godišnjicu ovog tragičnog događaja, on dođe na Lampeduzu da poseti Vita.
„On je moj otac“, kaže Amanuel.
„Mediteran je crna rupa, migranti su hrana za ribe“
Posle tragedije, evropski lideri su dali obećanje da se tako nešto nikada više neće ponoviti.
Međutim, od tada je još 25.000 ljudi izgubilo život u Mediteranu, dok se oko 900.000 iskrcalo na ostrvo.
U protekloj deceniji se promenilo sedam italijanskih vlada, kojima je predat zahtev za formiranje baze podataka za prepoznavanje žrtva u moru, kao i mogućnost da migranti budu sahranjivani individualno, a ne samo u masovnim grobnicama.
Na groblju na Lampeduzi, na mnogim grobnicama gde su sahranjeni migranti, nema imena onih čija se tela nalaze unutra.
Međutim, kada se u aprilu 2020. godine udavio šestomesečni Jusuf Al Kaneh koji je sa maloletnom majkom krenuo iz Libije, lokalne vlasti su obezbedili grobno mesto za njega.
„Mediteransko more je kao crna rupa.
„Tela mnogih migranata nikada ne budu pronađena. Ona su hrana za ribe“, kaže Tarek Brhan, predsednik nevladine organizacije Komitet 3. oktobar, za BBC na srpskom.
Deca čiji su roditelji ili jedan od roditelja nestali u Mediteranskom moru, na putu ka Italiji, ne mogu u toj zemlji da izvade potvrdu o smrti.
„Ta deca imaju problema da dobiju dozvolu za boravak, i na taj način postaju žrtve dva puta“, kaže Brhan.
Više migranata nego stanovnika
Obala Tunisa, posebno luka Sfaks, postala je jedna od najprometnijih izlaznih tačaka za migrante koji traže put u Evropu.
U prvih šest meseci 2023. godine, broj ljudi koji su pokušali da dođu do Lampeduze skoro je udvostručen odnosu na čitavu 2022, prema podacima UN.
Tunis je nedavno potpisao sporazum o partnerstvu sa Evropskom unijom o saradnji na kontroli granica i suzbijanju krijumčara i trgovaca ljudima.
Zbog ogromnog priliva ljudi iz Afrike, Italija u aprilu ove godine proglasila vanredno stanje na šest meseci, uz odobrenje fonda od pet miliona evra za rešavanje migrantske krize.
Početkom septembra ove godine, za samo nedelju dana stiglo je više od 10.000 migranata, podaci su Međunarodnog crvenog krsta.
Uglavnom su to mladi ljudi, ali ima i žena sa decom, koji su se prevezli u oko dvesta čamaca na ostrvo koje ima oko 6.000 stanovnika.
Prema podacima Agencije Ujedinjenih nacija za migracije (IOM), oko 100.000 ljudi stiglo je na ostrvo Lampeduza od početka godine.
Ovi brojevi su vremenom postali neodrživi za ovo malo mesto i njegov prihvatni centar za migrante, u kojem je trenutno više od 1.000 ljudi, daleko premašujući maksimalni kapacitet od oko 400 mesta.
Jedna od mera italijanske vlade je otvaranje novih centara za migrante koji čekaju rešenje zahteva za azil, kao i više novih objekata širom zemlje za zadržavanje migranata koji čekaju na repatrijaciju i koji će tu moći da borave od šest do osamnaest meseci.
Italijanska vlada potrošiće samo za ovu meru 20 miliona evra u naredne dve godine.
Pogledajte video: BBC u patroli sa obalskom stražom Tunisa
Kada je vezao brod i ostavio ga u luci, više nikada nije isplovio u njemu i otišao u ribolov.
„Svaki put kada bih video neki veći talas ili uznemireno more, u glavi bi mi bili ljudi koji se dave“, priča Fjorino.
Posle tragedije, Vito je prodao brod i otvorio prodavnicu sladoleda u centru Lampeduze.
Dugo nije pričao o tome šta se tog jutra dogodilo, a kada je odlučio da progovori, priču je nazvao „Toj jutra na Lampeduzi“.
Danas ide po školama kako bi mlađima pričao o tome kako uvek treba pomoći ljudima kojima je to potrebno.
Nekoliko godina kasnije, Fondacija Garivo iz Milana koja otvara parkove pravednika širom sveta, proglasila je Vita Fjorina pravednikom, a 2019. godine postavili su na ovom ostrvu, memorijalni spomenik sa imenima svih žrtava.
Otvaranju su prisustvovali mnogi migranti koji su preživeli i koje je Vito spasio.
Za sve njih, Vito je drugi otac.
Jedne večeri, ispred Vitove sladoleddžinice „O’scija“, što na sicilijanskom dijalektu znači „Moj dah“, okupilo se oko 400 migranata kada im je on delio besplatan sladoled.
Tu noć radio je do dva ujutru.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
