Kraj Jugoslavije: Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini

Živote je izgubilo sto hiljada ljudi, raseljeno je više od polovine stanovnika najjugoslovenskije jugoslovenske republike, a 30 godina kasnije nema saglasja o danu kada je rat u Bosni i Hercegovini počeo.

Sve tri strane – srpska, hrvatska i bošnjačka – navode drugi datum za početak rata, koji se ne razlikuju samo po mesecima, već i po godinama.

Alan Litl, reporter koji je godinama izveštavao za BBC sa Balkana, kaže da sve tri strane pišu sopstvene verzije istorije.

„I dalje postoji negiranje zločina koji su u Bosni počinjeni u ime nacije, stanovništvo i dalje želi da mu govore utešne laži u kojima su oni uvek žrtve i nikad zločinci.

„I dok god se to dešava, ne može doći do pomirenja ili harmonije u tom delu Zapadnog Balkana“, kaže Litl za BBC na srpskom.

• Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo

Procene su da je tokom rata u Bosni, etnički najšarenije jugoslovenske republike, raseljeno više od 2,2 miliona ljudi, a krvavi sukobi su okončani Dejtonskim mirovnim sporazumom 1995. godine.

Na pitanja upućena Predsedništvu BiH, telu sastavljenom od predstavnika sva tri naroda, kada je formalno počeo rat i kojim događajem, BBC nije dobio odgovor.

Ukrajina i `eho devedesetih`

Litl u ratu u Ukrajini čita „eho devedesetih“.

Ruski predsednik Vladimir „Putin sad kaže da Ukrajina nema istorijski identitet kao država, upravo tako je Srbija videla Bosnu devedesetih – da ne postoji i da nema legitimitet.

„Smatralo se da ljudi koji sebe nazivaju Bošnjacima nisu zasebna nacionalnost, već da su to Srbi muslimanske vere ili Hrvati muslimani, to je zamisao projekta da postoje Srbija i Hrvatska i ništa između“, kaže Litl.

Iako smatra da rat na Balkanu u onom obliku nije moguć jer sad nema „susedne države koja bi to želela“ i vojno i finansijski podržala, Litl kaže da zna šta bi to moglo da donese.

Epizoda BBC-jevog dokumentarnog filma Smrt Jugoslavije posvećena početku rata u Bosni, čiji je jedan od autora, zove se „Vrata pakla“.

I bosanskohercegovački režiser Gradimir Gojer koji je 1992. gledao kako granate padaju na Sarajevo vidi „neverovatne analogije“ sa današnjicom na Balkanu.

„Koriste se gotovo pa isti obrasci veštačkog sejanja straha i svađanja naroda.

„Bojim se da iz istorije, na ovim našim prostorima niko ništa nije naučio“, navodi u pisanoj izjavi za BBC.

Pozadina sukoba

Prema poslednjem predratnom popisu stanovništva iz 1991. godine, u Bosni i Hercegovini je živelo otprilike 43 odsto Bošnjaka (muslimana), 31 odsto Srba i 17 procenata Hrvata, a preostalih osam odsto se izjašnjavalo ili kao Jugosloveni ili kao druge manjine, podaci su Memorijalnog centra Srebrenica.

Već tada ovaj mozaik polako dobija drugačije obrise.

Na izborima 1990. godine najviše glasova osvajaju tri stranke sa nacionalnim predznakom – Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića, Srpska demokratska stranka (SDS) Radovana Karadžića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.

Već sledeće godine, uzavreli politički život u Bosni se još usložnjava.

U oktobru 1991, predstavnici hrvatske i bošnjačke zajednice doneli su „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine“.

Odlučeno je da se predstavnici BiH povuku iz rada saveznih organa Jugoslavije dok se ne postigne dogovor između republika koje sačinjavaju umanjenu SFRJ – bez Hrvatske i Slovenije, koje su već proglasile nezavisnost – na šta predstavnici Srba nisu pristali.

Umesto toga, Karadžićev SDS u novembru uspostavlja srpske autonomne oblasti, nezavisne od centralne vlasti u Sarajevu, a potom organizuje i sopstveni referendum.

Na njemu je izglasano da Srbi u BiH uspostave republiku, ali je Vlada u Sarajevu taj referendum odbacila kao neustavan i nevažeći.

Ipak, Srbi iz Bosne 9. januara 1992. proglašavaju Republiku Srpsku, da bi 25. januara Skupština BiH, na dugoj i burnoj sednici, raspisala referendum o nezavisnosti koji je održan 29. februara i 1. marta.

Republika Bosna i Hercegovina proglasila je nezavisnost 1. marta 1992. godine.

• Zašto je sarajevska grupa Indeksi bila i ostala velika
• „Željo ti je, ba, institucija“: Vek fudbala sarajevskog Željezničara – priča o ljubavi, gradu i ratu
• Stari most u Mostaru – simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života

Šta je za koga bio početak rata?

Drugog dana referenduma – 1. marta 1992. – Ramiz Delalić pucao je na svadbenu povorku u Baščaršiji i ubio mladoženjinog oca, što Srbi smatraju početkom rata u Bosni i Hercegovini.

Taj zločin je označio početak Odbrambeno-otadžbinskog rata, kako ga naziva Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske, jednog od dva entiteta post-ratovske Bosne i Hercegovine.

Ubrzo su u Sarajevu u pojedinim naseljima podignute barikade, a česta su bila i potezanja oružja.

Istovremeno se održavaju i brojni antiratni protesti.

Jugoslovenska narodna armija u to vreme je već blokirala grad, koji će biti pod opsadom sve do 1995. godine – do tada će u Sarajevu poginuti više od 10.000 ljudi.

Na jednom od protesta protiv barikada i rata 5. aprila ubijene su Suada Dilberović i Olga Sučić, koje Bošnjaci smatraju za prve žrtve rata.

One su ubijene snajperskim hicima sa srpskih položaja.

Za Bošnjake je početak rata, odnosno „agresije na BiH“, 6. april 1992.,kada je počela višegodišnja opsada Sarajeva koje su okružile snage JNA i Srba iz Bosne.

Taj datum ima dvostruki simbolički značaj – tog dana je Evropska zajednica priznala nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, ali je to i Dan grada Sarajeva, jer je tada oslobođen u Drugom svetskom ratu.

Ironijom sudbine, šestog aprila 1992, hiljade ljudi u Sarajevu tražile su mir – nosili su transparente Peace (mir), i skandirali „Ne damo te, Bosno!“.

„Pribirali smo svu našu moć, svu našu hrabrost i pamet, da bi nas na kraju bolesna pamet dovela do nečeg sasvim drugog“, ispričala je Marinela Domančić, sarajevska profesorka i učesnica skupa, za Zetra – dani dane.

„Postavili su binu na kojoj su održani govori.

„Najupečatljiviji mi je ostao Rade Šerbedžija sa ćerkicom, to jest malom bebom u naramku – vjerovatno je bila najmlađa od svih nas“, seća se Domančić.

Na demonstrante su ispaljeni meci iz pravca hotela Holidej In, o čemu je bilo dosta svedočenja učesnika skupa, a pominje se i u knjizi jugoslovenskog generala Jovana Divjaka, koji je, iako Srbin, ostao da brani Sarajevo.

U prepoznatljivom hotelu Holidej In, koji i danas istom žuto-braon fasadom nalik lego kockicama krasi centar Sarajeva, na početku rata bilo je sedište stranke i kancelarija Radovana Karadžića, lidera Srba u Bosni, a kasnije utočište za brojne strane novinare.

Otvoren u osvit Olimpijskih igara u Sarajevu 1984, tokom rata bio u poprištu sukoba – ispred njega je stajao natpis „Opasna zona – počivaj u miru ili beži“.

Alan Litl smatra da je 6. april bio prelomni trenutak.

„Ja mislim da je to pucanje na demonstrante sa hotela Holidej In, kada je Radovan Karadžić sa ostalima napustio grad, trenutak kada više rat nije mogao da se izbegne“, kaže Litl.

Hrvati u Bosni, pak, smatraju da je rat počeo pola godine ranije – 1. oktobra 1991. napadom na hrvatsko mesto Ravno na jugoistoku zemlje, u dubrovačkom i neumskom zaleđu.

Hrvatska i Slovenija su već suverene republike koje su proglasile nezavisnost 25. juna 1991. godine i izašle iz dotadašnje zajedničke države Jugoslavije.

Srpska manjina u Hrvatskoj odbila je da prihvati vlast novoproglašene države i počela je da organizuje oružanu pobunu.

Jugoslovenska narodna armija je prvo pokušavala da spreči eskalaciju sukoba, ali je ubrzo po nalozima iz Beograda pošla u napad na Vukovar u istočnoj Slavoniji krajem avgusta 1991, dok je u drugim gradovima počela povlačenje, uglavnom preko teritorije Bosne i Hercegovine.

Dubrovnik, na južnom delu jadranske obale blizu granice sa Crnom Gorom, nije predstavljao vojnu pretnju, jer je zbog stalnog i velikog priliva turista u okolini grada nije bilo kasarni, pa ni zaliha oružja.

Ipak, predstavnici vlasti u Crnoj Gori i Srbiji su nedeljama tvrdili da se hrvatske snage u Dubrovniku spremaju za napad na Boku Kotorsku.

Generalštab SFRJ izdao je naredbu JNA da blokira Dubrovnik 30. septembra, a 1. oktobra prve granate su pale na grad.

U tim vojnim operacijama uništeno je i selo Ravno, koje se nalazi na teritoriji BiH, pisao je Radio Slobodna Evropa.

‘Klizni datumi’ – odlika ratova 20. veka

„Nameštanja“ datuma uobičajena su za većinu ratova tokom proteklog veka, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.

„Hronologijom ili najobičnijim datumom šaljete određenu poruku da je druga strana napala, da ste se vi oduvek branili.

„Ceo 20. vek svako pokušava da svoj rat, ma koliko ofanzivan, prikaže kao odbrambeni ili oslobodilački“, kaže Stojanović za BBC na srpskom.

Retko se dešava slučaj kakav je bio 1914. kada je Austrougarska jasno objavila Srbiji rat.

„Otkad su ratovi prestali da budu tako jasna i gospodska pojava, kakav je još bio Prvi svetski rat, a postali puzajući, sa manje jasnim početkom, onda uvek imate problem“, kaže Stojanović.

Primer za to je i polemika o kraju Drugog svetskog rata, jer je kapitulacija Nemačke potpisana 9. maja po ruskom vremenu, a na Zapadu je bio još 8. maj.

„Zbog vremenske razlike ispadne da je u ratu pobedio Zapad ili Sovjetski savez, čak dotle se ide“, napominje Stojanović.

Po nekim tumačenjima, rat je završen tek nekoliko meseci kasnije, kapitulacijom carskog Japana, avgusta 1945.

Predratna atmosfera

Kada je počinjao rat na prostoru bivše Jugoslavije, Svetlana Broz je radila na Vojno medicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu kao lekarka kardiološkinja.

VMA se u to vreme, kaže ova mirovna aktivistkinja i unuka Josipa Broza, nekadašnjeg predsednika SFRJ, pretvarala u ratnu bolnicu u koju su helikopterima stizali ranjeni.

„Sa zadnje strane zgrade VMA, ispred mrtvačnice, na travnjacima pravili su se danonoćno drveni mrtvački sanduci.

„Groblja Lešće i Orlovača bili su puni svežih humki sa piramidama na kojima je pisalo: NN i broj koji je označavao protokol sa patologije VMA“, opisuje te dane Broz.

U osvit sukoba, u Srajevu su se preplitali „humor i bezumlje“, opisuje posetu ovom gradu Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove.

Na zgradi pošte je, na primer, predratnih dana pisalo „Ovo je Srbija“, a ispod toga grafit „Budalo, ovo je pošta“.

Pošta je granatirana 2. maja 1992.

I pored toga što da su Ujedinjene nacije proglasile Sarajevo zaštićenom zonom, srpska opsada grada je trajala 1.423 dana, tokom koje je ubijeno više 10.000 odraslih i više od 1.600 dece.

To je najduža opsada jedne prestonice od Drugog svetskog rata.

Sećanje na Sarajevo 1992 i „grad u plamenu“

Gradimir Gojer, bosanskohercegovački reditelj, za BBC

Već su Sarajevom odjekivale granate…

U skloništu ispod Kamernog teatra 55 slušali smo dramatične telefonske razgovore između članova Predsedništva Ejupa Ganića i Stjepana Kljuića koji su (od 2. maja) bili u zgradi Predsedništva i Alije Izetbegovića zarobljenog u kasarni u Lukavici…

Bila je to besana noć u kojoj sam, kao i sve Sarajlije, shvatio da su odmetnuti Kadijevićevi (savezni ministar odbrane Veljko Kadijević) Srbi krenuli u put bez povratka, u razvaljivanje međunarodno priznate države, članice Ujedinjenih nacija, Bosne i Hercegovine.

Bosanskohercegovačke patriote, uglavnom samoorganizovane, primile su zajedno sa pripadnicima Specijalne jedinice MUP-a RBiH prvi udar od naroda odrođene JNA, paravojnih jedinica, već tad sa četničkim obeležjima…

I danas je grozno se sjetiti zapaljene glavne Pošte i Nacionalne biblioteke, iz koje smo pod snajperskom vatrom izvlačili književno blago, pa razorene Titove ulice.

Grad je bio u plamenu…

Osjećali smo da nas je Evropa izdala i da BH. patriotima dolaze, ne dani i mjeseci, već godine borbe sa onima koji su odlučili da fašistoidno ruše državu u kojoj su se školovali, stekli pozicije u privredi, kulturi, sportu, u svim sferama života.

Odmetnuta JNA i paravojne jednice sa brda oko grada permanentno su tukli po gradu…

Počela je najduža opsada u modernoj istoriji ratovanja…

Spoznao sam značenje stihova Radovana Karadžića: „Idemo u grad da bijemo gadove“…

Osetio sam varvarstvo na delu…

Tri datuma i tri verzije istorije

Deca u Bosni i Hercegovini odrastaju učeći tri različite istorije i to je najpogubnije, smatra Gojer.

„Udžbenike su u svim vremenima pisali pobednici, pa ih tako i danas, nažalost, pišu oni koji vladaju na tri etnoteritorijalna prostora u Bosni i Hercegovini“, kaže Gojer.

Projekat zajedničkih čitanki „Nastave moderne istorije Jugoistočne Evrope“ koji je trebalo da prevaziđe jednostrana tumačenja i zloupotrebu istorijske građe zarad nacionalnih mitova, iz 2010. nije bio dugog daha.

Objavljene su na srpskom, albanskom i grčkom jeziku, ali nije bilo novca za nastavak projekta, kaže Dubravka Stojanović koja je u tom projektu učestvovala.

Istina je, pak jedna, dokazana i odlukama međunarodnih sudova, smatra Gojer.

„Bosna i Hercegovina je napadnuta od Srbije i Hrvatske, a međunarodni faktor joj je uvođenjem embarga na oružje oduzeo pravo da se brani, na njenoj teritoriji počinjen je genocid, brojni zločini, kulturocid.

„Odbranila se, ofanziva jedine legitimne vojske, u tom vremenu, Armije Republike BiH zaustavljena je od SAD-a neposredno pred njen ulazak u Banjaluku“, kaže Gojer.

Ovo su istorijske istine kojima je, kaže, lično svedočio.

„Sve ostalo je propaganda i laž u korist agresora na državu BiH“, kaže Gojer.

Na odluke Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju poziva se i Broz, ističući da je BiH „1992. doživela agresiju od režima Slobodana Miloševića, a 1993. agresiju Republike Hrvatske, što je potvrđeno presudama“.

„Obe agresije i nakon trideset godina negiraju i Srbija i Hrvatska i većina njihovih stanovnika, a posebno oni iz BiH koji su u tom ratu učestvovali na strani agresora.

„To samo potvrđuje da se nismo pomakli za trideset godina ni za jotu“, upozorava Broz, direktorka nevladine organizacije Garivo iz Sarajeva.

Da li je rat gotov

Kako za koga.

„Čim nemate tačan datum i ime rata, to znači da rat nije gotov.

„Nazivaju ih `ratovi devedesetih` – šta to znači? To je najbolji dokaz koliko oni mentalno nisu završeni“, smatra istoričarka Stojanović.

Pre će, kaže, biti da je „rat privremeno zaleđen“, a da se čeka neka povoljnija međunarodna situacija u kojoj će moći da se nastavi do ostvarenja svih zahteva.

O tome se otvoreno govorilo prethodnih 25 godina, podseća ona.

„Mislim da su upravo zbog toga i krenule poslednjih godinu ili dve jači napadi na celovitost BiH, upravo u iščekivanju drukčijeg međunarodnog raspleta i jačanju autoritarnih režima u Evropi koji su takođe podržavali secesioniste u BiH, praveći od njega krizno područje“, zaključuje Stojanović.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]