Neobična normalnost života u otcepljenoj državi

Poštanska adresa je simbol koji označava mesto naše domovine u svetu. Poslednja stavka adrese određuje našu zemlju, od Avganistana do Zimbabvea.

Ali za nekoliko miliona ljudi širom sveta, ta poslednja stavka u adresi predstavlja problem. Međunarodna poštanska služba ne priznaje pismo adresirano na Abhaziju, Transdnjestar ili Tursku Republiku Severni Kipar.

Pisma na kraju stignu na odredište nakon što budu preusmerena na druge države. Otvorite meni sa državama u nekom internet formularu i velike su šanse da ih ni tu nećete naći.

Ovaj trio evropskih državica spada među nekolicinu teritorija na svetu, uglavnom nastalih u ratu, koje postoje na mapi ali nisu do kraja priznate kao države ili članice međunarodnih organizacija.

Međutim, one imaju samoupravu i relativno su stabilne. Život teče dalje – ubiru se porezi, deca idu u školu. Ali sve je malo komplikovanije nego na drugim mestima u svetu.

Od svih osporavanih država, Tajvan je najveća. A opet, uprkos tome što je u svakom pogledu nezavistan od 1949. godine, Kina ga smatra svojom teritorijom, koja „mora da bude pripojena nazad i biće pripojena“. Priznaje je manje od 20 zemalja i nije članica UN.

Na sasvim drugom kraju spektra, grupa zvana Islamska država proglasila je delove Sirije i Iraka svojom državom koja je postojala tri godine, ali je nikad nije priznala nijedna druga država.

Abhazija, Transdnjestar (poznat i kao Transdnjestrija i Transnistrija) i severni Kipar negde su na sredini. Sve tri nastale su u ratnim sukobima koji su ostali nerazrešeni.

Osamostaljena regija Abhazija dobila je rat u secesiji od Gruzije 1992-93. i proglasila nezavisnost 1999. godine. Nju su 2008. godine priznale Rusija – koju Gruzija smatra okupatorskom silom – i šačica drugih zemalja.

Transdnjestar je takođe nastao raspadom Sovjetskog Saveza na manje državice, otcepivši se od Moldavije nakon kratkog rata 1992. godine.

Turski Kipar proglasio je državu još ranije, 1983. godine, devet godina posle političke krize i sukoba u kojima je Turska okupirala severni deo ostrva. UN i dalje patroliraju demarkacionom Zelenom linijom, a pregovori o ponovnom pripajanju nikada nisu uspeli.

Svaka od ovih država ima svoju vladu i iako su daleko od međunarodnog priznanja, nema znakova da će skoro propasti.

To ih kvalifikuje za „de fakto države“ – mesta koja upravljaju vlastitom teritorijom, ali koje su izvan međunarodnog sistema.

Što je još važnije, sve tri otcepljene teritorije imaju moćnog zaštitnika – Rusiju u slučaju Abhazije i Transdnjestra, Tursku u slučaju severnog Kipra.

Njihov zaštitnik im pomaže da opstanu – pružajući im finansijsku i vojnu pomoć i stacionirajući svoje trupe tamo.

Ali čak i kad bi Rusija ili Turska smanjile podršku, ove otcepljene teritorije ne bi naprosto nestale.

Bile bi oslabljene, ali bi i dalje zadržale snažan lokalni identitet i negovale težnje ka samostalnosti.

Međunarodna zajednica ne razmišlja često o ovim mestima – ili neraščišćenim problemima koji ih drže u neobičnom stanju limba.

Interesovanje za ove de fakto države često potiče od ljubitelja „mesta koja ne postoje“, naročito u slučaju Abhazije i Transdnjestra.

Odsustvo zvaničnog priznanja svakako vodi u preterivanje u proizvodnji državnih simbola.

Razvili su kvazidržavna obeležja dostojna Fridonije – fiktivne države braće Marks u Pačijoj supi – ili Republike Zubrovije, iz Grand Budapest hotela Vesa Andersona.

Abhazija štampa egzotične markice namenjene kolekcionarima širom sveta.

Transdnjestar i dalje koristi sovjetske oznake kao što su srp i čekić na svojim simbolima. On štampa vlastitu valutu, transdnjestarsku rublju, koja može da se koristi samo unutar njenih granica.

Jedinstveno na svetu izrađuje i plastične novčiće raznih oblika, zbog čega su oni lako prepoznatljivi za slepe osobe, i dostižu visoku cenu na I-Beju.

Ipak, iako je možda karakteristično, preterano je ovaj trio danas zvati „odmetnutim državama“.

Što ne znači da nemaju svojih nevolja. Trgovina ljudima, na primer, veliki je problem i u Severnom Kipru i u Transdnjestru.

A opet, najveći utisak koji posetilac može da stekne na ovim mestima jeste njihova običnost.

Sve imaju semafore, saobraćajnu policiju, bolnice i druge karakteristike „normalnijih“ država.

Ljudi sede u kafićima zagledani u pametne telefone – nema veze što njihovo piće ne pravi globalna kompanija kao što je Starbaks.

I uprkos tome što njihova domovina nema gotovo nikakvih izgleda za rasprostranjeno međunarodno priznavanje, ljudi ovde imaju iste ciljeve kao i bilo gde drugde u svetu.

Kompanije žele stranu trgovinu, studenti žele stipendije u inostranstvu.

Države svojevoljno slede mnoge evropske norme. Nijedna nema smrtnu kaznu i sve održavaju ostrašćene izbore – uprkos tome što je izbor kandidata prilično sužen.

Država, međutim, ne može da živi isključivo od poštanskih markica – mora da ubire porez i da se stara da policijski i školski sistem funkcionišu.

To spoljnom svetu i budućim posrednicima u konfliktu daje neku moć i uticaj – što se u ovom trenutku koristi samo u ograničenoj meri.

Uz ponude za pomoć u obrazovanju i zdravstvu mogu da stignu i pozivi za saradnju na izručivanju izbeglica, na primer.

U određenoj meri to se već dešava sa Transdnjestrom, koji je u tišini pristao na sporazum Moldavije za slobodnu trgovinu sa Evropskom Unijom.

Sklopio je i sporazum da automobili uz Transdnjestra mogu da putuju po inostranstvu sa neutralnim registarskim tablicama izdatim u Moldaviji. I diplome sa glavnog univerziteta u Transdnjestru mogu da se registruju svuda u svetu.

U vizuelnom smislu mesto možda i dalje izgleda kao sovjetski tematski park, sa statuama Lenjina i srpovima i čekićima, ali se zapravo kreće u sasvim drugom pravcu.

Kao što mi je rekao jedan njihov bivši zvaničnik: „Glava mi je u Rusiji, ali mi se noge kreću ka Evropi.“

I dok konačna razrešenja ovih sporova još nisu ni na vidiku, ovaj model jedne drugačiji vrste promene i međunarodnog učešća nudi alternativni put napred.

Ako ove tri teritorije u bliskoj budućnosti ne budu reintegrisane u matične države Kipar, Gruziju i Moldaviju, makar će njihovi stanovnici – ali ne i njihove vlade – moći da postanu deo globalne zajednice.

Ne dobivši priznanje, de fakto države mogu da budu predvidljivije i gaje bolje odnose sa susedima.

Gledano na duže staze, duboko ukorenjeni sukobi u kojima su nastale mogli bi malo lakše da se razreše.

Samo ne očekujte da će se to desiti u skorije vreme. Oni obećavaju da će biti tu još dugo, dugo vremena.

O članku

Ovu analizu je naručio BBC od eksperta koji radi za spoljnu organizaciju.

Zasnovana je na knjizi Nestabilno tlo: Odnosi sa evropskim de fakto državama i otcepljenim teritorijama autora Tomasa de Vala – višeg stručnog saradnika pri Karnegi Evropa specijalizovanom za Istočnu Evropu i region Kavkaza. Pratite ga na @Tom_deWaal.