Milosav Ranković, rođ. 1953

BBC/Jovana Georgievski

Sa klupe pred zgradom Doma Crvenog krsta u Maloj Krsni kod Smedereva, ustanove za smeštaj beskućnika, sedamdesetogodišnji Milosav Ranković gleda na dvorište za koje ga vezuju mnoge uspomene.

Otresajući cigaretu u limenu kantu, nerado se priseća kako je, još kao mladić, došao na odsluženje vojnog roka u kasarnu koja se nalazila na tom mestu, udaljenom oko 65 kilometara od Beograda.

Pre više od pedeset godina, tu je prvi put obukao uniformu i uzeo pušku u ruke.

Pre više od trideset, avgusta 1991. godine, Milosav je kao vojnik JNA raspoređen u Hrvatsku, na jedno od ratišta gde su besneli sukobi u bivšoj Jugoslaviji.

„Ne volim da pričam o tome, ne volim čak ni da gledam ratne filmove, sve me to uznemirava“, kaže čovek koji se po povratku iz rata nekoliko godina lečio u psihijatrijskoj ustanovi.

Oktobra prošle godine, nakon što se trošna porodična kuća u kojoj je živeo srušila, Milosav se preselio u prihvatilište.

„Možda ću ovde i da umrem“, konstatuje, pogleda prikovanog za pod.

Kasarna je 1993. godine pretvorena u centar za smeštaj izbeglica i interno raseljenih, da bi 2004. postala prihvatilište za odrasle i stare – jedino u Srbiji koje se nalazi pod okriljem Crvenog krsta.

„Zbrinjavamo najugroženije ljude sa teritorije cele države, koji ostaju u prihvatilištu dok se njihova situacija ne razreši uz pomoć socijalnih službi“, kaže Radica Stanković, koja rukovodi Prihvatilištem za odrasla i starija lica Crvenog krsta Smederevo u Maloj Krsni.

Važeća regulativa predviđa da stari i odrasli u kriznim situacijama, beskućnici i prosjaci mogu da borave u prihvatilištima najduže šest meseci.

Međutim, Stanković kaže da u praksi ostaju mnogo duže – mesecima, čak i godinama.

„Svaki slučaj je drugačiji, ali najčešće je problem u sporoj birokratiji i neadekvatnoj sistemskoj podršci za izlazak iz prihvatilišta – neki se i vraćaju“, objašnjava ona za BBC na srpskom.

Iz Centra za socijalni rad Smederevo za BBC kažu da „nemaju podatke“ o prosečnoj dužini boravka u ovom prihvatilištu, „zbog toga što je među korisnicima i veliki broj povratnika“.

„Neki korisnici ostaju duže jer čekaju na smeštaj u specijalizovanim ustanovama, ali to dugo traje“, navode u pisanom odgovoru.

Kako se ljudi koji izađu iz prihvatilišta ne bi u njih vraćali, podrška institucija i zajednice je od presudnog značaja, kaže za BBC psihoterapeut Marko Tomašević.

„S jedne strane, ljudima koji izlaze iz prihvatilišta potrebna je pomoć da ostvare elementarna prava na stan i prihode, a zatim i podrška da se integrišu u zajednicu“, ističe Tomašević, koji ima dugogodišnje iskustvo rada sa ljudima u stanju socijalne potrebe.

Na sajtu Komore socijalne zaštite postoji spisak gerontoloških centara i domova za stare, ali nije precizirano koliko je tačno prihvatilišta.

BBC novinari su se obratili Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja sa upitom o broju prihvatilišta za odrasle i starije u Srbiji i praksi o produžavanja boravka.

Kratko su odgovorili da su „prihvatilišta u nadležnosti lokalnih samouprava“.

U decembru 2020. godine, na smeštaju u ustanovama socijalne zaštite bilo je skoro 19.000 ljudi, pokazuje poslednji dostupan izveštaj Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Ljudi koji imaju potrebu za smeštajem čine 6,9 odsto evidentiranih kod ove ustanove.

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, više od 18.000 ljudi u Srbiji nema uslove za život.

Najveći broj među njima živi u šupama, barakama i prikolicama, podrumima, napuštenim vagonima i nehigijenskim naseljima.

Najmanje, oko 2,4 odsto, ima onih koji žive na ulici, parkovima i pod mostovima, podaci su Specijalne publikacije i studije prof. dr Mirjane Bobić „Beskućnici“.

Na raskršću vozova i ljudskih sudbina

Dom Crvenog krsta Smederevo

BBC/Jovana Georgievski

Pisak voza se često čuje u Maloj Krsni, selu u kojem živi oko 1.500 stanovnika.

To je jedno od najvećih železničkih čvorišta u Srbiji gde se pruga, koja ide uz industrijsku zonu Železare, grana u četiri smera.

Radni je dan, a ulice Male Krsne su puste, kao da su svi otišli na posao u neko veće mesto.

U glavnoj ulici su četiri kafane, ali su vrata na svakoj zamandaljena.

Selo ne miriše na prirodu i životinje – zadah benzina širi se sa glavnog puta, kojim automobili jurcaju između Smedereva i Velike Plane.

Taj se miris meša sa česticama čađi, koju u daljini ispuštaju fabrički dimnjaci, čineći vazduh teškim i kiselkastim.

Na samom ulazu u Malu Krsnu, ušuškan među drveće i izdvojen od ostatka sela, nalazi se Dom Crvenog krsta.

Tu se ukrštaju sudbine ljudi kojima je iz najrazličitijih razloga bio potreban krov nad glavom, obrok i nega.

„Nema pravila – imamo korisnike od 18 do starijih od 90 godina, koji nemaju porodicu ili o kojima porodica ne može da brine.

„Neki su ostali bez krova nad glavom i nemaju nikoga, drugi imaju rođake koji ne mogu o njima da brinu.

„Treći su živeli u porodicama gde je bilo nasilja, pa je postajala potreba da ih socijalna služba izmesti“, objašnjava Radica Stanković.

Kako dodaje, u prihvatilište dolaze i „ljudi bez dokumenata, koji ne mogu da pristupe nikakvim socijalnim uslugama zato što nemaju ličnu kartu“.

Ustanova je registrovana za smeštaj 16 korisnika.

U julu 2022. godine, kada su BBC novinari posetili prihvatilište, na smeštaju ih je bilo 20.

Stanković kaže da kod njih vrlo često boravi više ljudi nego što prihvatilište formalno može da primi.

„Trudimo se da ne odbijemo nikoga, a naročito zimi, kada se javlja najviše ljudi“, objašnjava.

Najmlađa korisnica je rođena 1997, a najstarija 1934. godine, dodaje.

Ljudi prihvatilišta

Milosav Ranković, rođ. 1953

BBC/Jovana Georgievski
Milosav Ranković ima 70 godina, a u prihvatilištu je zato što nema krov nad glavom

Milosav je iz sela Badljevica kod Smedereva.

Prima minimalnu penziju, a pred sudom već „godinama“ vodi postupak za ostvarivanje prava na naknadu za ratne vojne invalide.

Već nekoliko godina unazad, zime je provodio u prihvatilištu, a leta u porodičnoj kući, gde je živeo bez struje.

Od kada se oktobra 2021. godine srušio krov, Milosav nema gde da se vrati.

Ima sina sa kojim je u kontaktu, ali ne može da brine o ocu.

Ja sam ratni vojni invalid, ali mi država to ne priznaje.

Učestvovao sam u ratu u Hrvatskoj, bio sam u oklopnoj jedinici.

Iz mog bataljona, pola njih je izginulo, ja sam bio ranjen.

A kada sam se vratio – žena pokupila stvari i odvela sina.

Otišao sam kao zdrav čovek, a vratio sam se bolestan.

Pet-šest puta sam bio na lečenju u psihijatrijskoj bolnici.

Ne volim da pričam o ratu.

Izbegavam da gledam televiziju.

Kada gledam ratne filmove, sanjam sve ono noću.

Čim vidim uniformu, dolaze mi sećanja sa ratišta.

Najbolje je da ne pričamo o tome.

Slavica Vojinović, rođ. 1956

BBC/Jovana Georgievski
Slavica Vojinović ima 66 godina, a u prihvatilištu čeka da bude smeštena u starački dom

Slavica Vojinović ima 66 godina i veći deo života provela je u Pančevu, gde je radila kao daktilografkinja.

Živela je sa mužem, a nakon njegove smrti 2019. godine, neko vreme se lečila u psihijatrijskoj ustanovi.

Ima porodicu koja nije u mogućnosti da brine o njoj.

U prihvatilištu čeka da bude smeštena u starački dom.

Moj suprug Aleksandar je dugo bolovao, a kada je preminuo, strašno sam patila za njim.

Mnogo sam ga volela. Mnogo ga volim i dalje, iako nije živ.

Imam ćerku Ružu i zeta Nemanju, baka sam dva plava dečačića – Jakova i Aćima. Oni su divna deca. Redovno se čujemo telefonom.

Suprug nije dočekao ni prvo unuče, umro je šest meseci pre toga.

Ćerka mi šalje fotografije dece, garderobu i penziju koju podiže umesto mene.

Nije u mogućnosti da me uzme kod sebe, a ne može ni moja sestra.

milan

BBC/Jovana Georgievski
Milan Trifunović ima 61 godinu, a kaže da u prihvatilištu čeka starosnu penziju, koju muškarci u Srbiji mogu da ostvare sa 65 godina

Milan Trifunović ima 61 godinu i dolazi iz mesta Kačarevo, kod Pančeva.

Po zanimanju je mašinski tehničar, a do 2007. godine je radio u Rafineriji Pančevo.

Februara 2021. godine ostao je bez krova nad glavom, pa je živeo u autu.

Od porodice ima samo sestru, koja ne može da preuzme brigu o njemu.

Od starosne penzije dele ga četiri godine.

Odrastao sam u situiranoj porodici, ali mi nije išlo u životu.

Pre nego što sam se zaposlio u Rafineriji, tri godine sam studirao mašinstvo – nisam završio.

Dvaput sam se ženio i razvodio, dece nemam.

Prodao sam kuću zato što sam hteo da idem u inostranstvo, ali se to izjalovilo.

Poklonio sam poverenje pogrešnim ljudima i ostao sam bez novca.

Posle toga sam četiri meseca živeo u autu, nisam hteo nikome da se namećem zbog pandemije.

Pobegao sam iz Kačareva na neki način – bruka je i sramota je.

Prihvatilište je bilo spas i više ne stidim onoga što mi se desilo.

Krivim samog sebe za sve što mi se dogodilo, nemam u koga da upirem prstom.

Dugotrajna privremenost

bojana i radica

BBC/Jovana Georgievski
O funkcionisanju prihvatilišta brine tim od 18 zaposlenih – socijalni, medicinski i administrativni radnici, kuvari i domar

Prihvatilište je zamišljeno kao „privremeno rešenje, dok se situacija u kojoj se ljudi nalaze ne razreši“, objašnjava Stanković.

Prema regulativi, rok boravka je najduže šest meseci.

Tokom tog perioda, korisnici treba da se vrate samostalnom životu uz pomoć centara za socijalni rad ili odu na dalje zbrinjavanje u druge ustanove.

Međutim, mnogi ostaju znatno duže – mesecima, pa čak i godinama.

„Većina naših trenutnih korisnika je ovde već nekoliko godina, a korisnica sa najdužim stažom je tu poslednjih osam“, dodaje.

Centar za socijalni rad Smederevo finansira boravak smeštenih u prihvatilištu, plaćajući nadoknadu Crvenom krstu – mesečni iznos za boravak svakog od korisnika.

To znači da se novac izdvaja iz budžeta lokalnih samouprava.

„Crveni krst od države dobija deo posla koji institucije u tom trenutku ne postižu da obave“, objašnjava Stanković.

Tokom boravka u prihvatilištu, jedni vade dokumenta, drugi čekaju rešenje za socijalnu pomoć i traže zaposlenje.

Treći čekaju rešenje za penziju kako bi nastavili samostalan život, ili na prijem u starački dom.

A čekanje ume da potraje.

Razlozi za to se razlikuju od slučaja do slučaja, a Stanković izdvaja „sporu birokratiju i neadekvatnu sistemsku podršku za izlazak iz prihvatilišta“.

Kako objašnjava, ljudi bez dokumenata ne mogu da budu zbrinuti ni u jednu socijalnu ustanovu, niti da pristupe ijednom pravu bez lične karte.

Proces upisa u matičnu knjigu rođenih, koji predstavlja prvi korak ka ličnoj karti, može da traje godinama, o čemu je BBC već pisao.


Srbija i apatridija: Nevidljivi za državu – ko su ljudi koji „ne postoje”
The British Broadcasting Corporation

Stanković kaže da ljudi koji imaju dokumenta, ali nemaju gde da žive i ne uspeju da nađu posao, obično opet dođu u prihvatilište.

„Oni dobiju socijalnu pomoć, ali to nije dovoljno da nešto iznajme.

„Socijalne stanove, gde ljudi mogu privremeno da žive po povlašćenoj ceni koju plaćaju državi, veoma je teško dobiti.

„Zato se vrlo brzo vrate“, objašnjava.

Stanković primećuje i da sistemska rešenja ponekad „nisu dovoljna da bi se razrešila složena situacija u kojoj se ljudi nalaze“.

Iz Centra za socijalni rad Smederevo nisu odgovorili na pitanja BBC-ja o broju raspoloživih socijalnih stanova na teritoriji grada, navodeći da je to u nadležnosti lokalne samouprave, dok iz Ministarstva za socijalna pitanja nisu komentarisali broj dostupnih socijalnih stanova u Srbiji.

dvorište

BBC/Jovana Georgievski

U Evropi, kao veoma uspešan pokazao se program rada sa beskućnicima Housing First Europe, kaže psihoterapeut Marko Tomašević.

„Suština programa je u tome da se ljudi ne institucionalizuju, već da im se obezbede adekvatni uslovi za samostalno stanovanje, a onda i podrška da se integrišu u zajednicu“, dodaje.

Tomašević dodaje i da se situaciji beskućništva „neretko nalaze ljudi sa psihijatrijskim problemima, kojima je podrška itekako potrebna“.

„S jedne strane, treba im obezbediti ostvarivanje osnovnih prava, kao što su stan i elementarni prihodi.

„Zatim je potrebno pružiti im i savetodavnu podršku – nekad je to tretman bolesti zavisnosti, drugi put je psihoterapija, i tako dalje“, navodi Tomašević.

Ističe da centri za socijalni rad ne bi trebalo da rade samo sa korisnicima, već i sa njihovim komšijama.

„Potrebna je edukacija čitave zajednice, kako bi bila spremnija da prihvati ljude koji izlaze iz situacije beskućništva ili imaju druge probleme“, kaže.

Tomašević ocenjuje da je „sistem socijalne zaštite u Srbiji je spor i intertan“.

„Praksa pokazuje da ljudi koji imaju neki problem mnogo češće moraju sami da kucaju na vrata institucija, umesto da one prve pružaju ruku njima“, dodaje.

‘Funkcionišemo kao porodica’

bojana i radica

BBC/Jovana Georgievski
Bojana Pejović-Novaković (levo) i Radica Stanković su socijalne radnice, koje trenutno brinu o korisnicima prihvatilišta

Dom Crvenog Krsta Smederevo je kompleks od nekoliko zgrada, na imanju koje se prostire na 2,5 hektara.

U najvećoj, žutoj zgradi u centralnom delu dvorišta, nalaze se sobe za smeštaj korisnika.

Levo od nje je manja, bela zgrada sa tremom i ružičnjakom.

Tu se pripremaju obroci Narodne kuhinje Smederevo, koji se kombijima razvoze po okolnim selima.

Kada se priđe bliže, kroz vrata koja vode u trpezariju širi se miris domaće supe i zaprške.

Prekoputa se nalazi još jedna žuta zgrada i u njoj mala ambulanta, gde rade dve medicinske sestre.

„Posle obroka, korisnici idu u ambulantu po terapiju, a između imaju slobodno vreme ili dolaze na savetovanje“, priča socijalna radnika Bojana Pejović-Novaković za BBC na srpskom.

hranjenje životinja

BBC/Jovana Georgievski
Oko kuhinje se motaju pas i dve mačke, koji su se odomaćili u prihvatilištu

Tokom dana, oni koji žele pomažu oko sitnih poslova – utovara obroka Narodne kuhinje u kombije, košenja trave, plevljenja korova.

Novaković dodaje da korisnici slobodno mogu da izađu u šetnju, ali „većina radije ostaje u prihvatilištu“.

„Ljudi se ovde prijatno osećaju, funkcionišemo kao porodica“, kaže.


Crveni krst u Srbiji

Crveni krst je nezavisna humanitarna organizacija, koja u Srbiji radi od daleke 1876. godine.

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata radili su na zbrinjavanju izbeglica i ranjenika.

Devedesetih godina prošlog veka, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, distribuirali su humanitarnu pomoć i pomagali raseljenima.

Danas u Srbiji imaju dve pokrajinske i 183 organizacije po gradovima i opštinama.

Izvor: Crveni krst


Socijalno preduzeće kojeg više nema

Pre četiri godine, ljudi iz prihvatilišta su u slobodno vreme mogli da se bave poljoprivrednim poslovima.

Crveni krst je 2015. godine uz donacije pokrenuo socijalno preduzeće za poljoprivrednu proizvodnju.

Izgradili su svinjac za 100 prasića, sa savremenom tehnologijom hranjenja i dva plastenika za povrće.

Zasadili su i voćnjak sa 900 stabala jabuke.

„Zaposlili smo radnike, a korisnici prihvatilišta mogli su da dolaze na radnu terapiju po nekoliko sati dnevno, svako prema svojim mogućnostima“, kaže Radica Stanković.

Na taj način, imali su priliku i da „zarade po koji dinar“.

plastenici

BBC/Jovana Georgievski
U dva plastenika nekada se uzgajao prevashodno paradajz

Podseća da tada nije postojao Zakon o socijalnom preduzetništvu, donet februara 2022. godine.

„Pošto ta oblast nije bila regulisana, imali smo razne probleme, na primer sa plasiranjem proizvoda, koje nismo mogli da prodajemo za keš“, objašnjava Stanković.

Zato je Crveni krst, posle tri godine pokušavanja, 2018. godine „doneo tešku odluku da odustane od ovog poduhvata“.

svinjac

BBC/Jovana Georgievski
U udaljenom delu imanja nalazi svinjac, danas obrastao visokom travom

Stanković se nada da će uspeti da ponovo pokrenu farmu, ali i uspeti da je održe, zahvaljujući novim zakonskim rešenjima.

„Ali za to su potrebne i nove donacije, a toga za sada nema na vidiku“, dodaje.

voćnjak

BBC/Jovana Georgievski
Voćnjak već tri godine niko ne obrađuje
jabuka

BBC/Jovana Georgievski

Milosav, koji je učestvovao u radu socijalnog preduzeća, kaže da mu nedostaju ti dani.

„Mnogo mi je bilo lepo kada smo imali staklenik i prasiće – kad se fizički aktiviraš, mozak može da se odmori“, dodaje.

I danas se trudi da što više vremena provede napolju.

„Samo da ne gledam televizor – naročito vesti iz Ukrajine“, odmahuje rukom nekadanji pripadnik JNA.


Skot Pursel je dugo živeo na ulicama Vašingtona. Srećom sada ima stan i posao koji voli.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.