Pisac naučne fantastike Ted Ćang napisao je klasičnu kratku priču u kojoj mladi trgovac putuje godinama u budućnost i tu sreće buduću verziju sebe.
Tokom priče, čovek dobija upozorenja, obećanja i savete od njegove starije, mudrije verzije.
Ta predskazanja potom menjaju tok trgovčevog života sve dok konačno ne postane stariji čovek, koji opet sreće mlađu verziju sebe i prosi mu iste mudrosti.
Scenariji poput ovog izuzetno su popularni i tema su mnogih romana kao i filmova poput Povratka u budućnost, i TV serija Porodični čovek, Kvantni skok i Doktor Hu.
Iz očiglednih razloga, ovi narativi su oduvek bili prepuštani svetu naučne fantastike.
Ali šta ako – a to je jedno veliko ako – biste mogli da sretnete budućeg sebe?
Kakvo neobično pitanje, ali verujem da ga vredi postaviti.
- Da li poznajete sebe tako dobro kao što mislite
- „Osećao sam kako me svetlost leči“: Ljudi koji su iskusili smrt
- Pričajte što više sa neznancima, kažu naučnici
Ja sam psiholog i profesor, te sam svestan da razgovor o hipotetičnim posledicama putovanja vremeplovom može da zvuči neobično kad potekne od nekoga poput mene.
Ali moje istraživanje u poslednjih 15 godina nije previše udaljeno od ove teme.
Uglavnom sam se usredsređivao na razmišljanja ljudi i njihovom odnosu prema budućem sebi i nedavno sam objavio knjigu na tu temu.
U njoj istražujem razloge zašto nam je toliko teško da donosimo dugoročne odluke i kako – unapređenjem emocionalne povezanosti sa našim budućim sobom – možemo u konačnici da donosimo bolje odluke.
Tokom istraživanja sam primetio da često zamišljamo budućeg sebe kao potpuno drugu osobu.
Ta sklonost može da nam donese probleme.
Da biste stekli sliku zašto, pomislite na nekoga u vašem životu kog jedva da poznajete: komšiju ili kolegu, na primer.
Kad bi taj neznanac od vas tražio da se žrtvujete za njega – na primer, da mu pozajmite novac – mogli biste ljubazno da ga odbijete.
Ali ako se prema budućem sebi odnosimo na isti način, onda ima smisla zašto ponekad pokleknemo pred kratkoročnim žudnjama kao što je kupovina luksuznog televizora ili automobila, umesto da uradimo nešto zbog čega ćemo se osećati bolje na duže staze – uštedeti za letovanje sledeće godine, na primer.
Kad bismo samo mogli da pretvorimo budućeg sebe u manjeg neznanca: u ljude kao što su naši partneri, najmiliji ili najbolji prijatelji.
Jedan način da se premosti emocionalni jaz je da razmišljamo o budućem sebi na konkretnije i živopisnije načine.
Ono što je živopisno je emocionalno, a ono što je emocionalno može da nas natera na delanje.
U skorašnjoj studiji, na primer, moji saradnici i ja smo se udružili sa jednom bankom i otkrili da su klijenti, kad vide ostarele slike sebe pored podsticajnih poruka za štednju za penziju, 16 odsto skloniji da uplate u fond od ljudi koji su samo dobijali podsticajne poruke.
Drugi radovi su pokazali da pisanje pisama budućem sebi – a onda i od njega – može na sličan način da ojača vezu između sadašnjeg i budućeg sebe.
- Kako halucinacije utiču na život
- Kada sme da se veruje instinktu
- Kako zbog „iluzije znanja“ postajemo previše samouvereni
U redu, pokazivanje ljudima slike njihovog ostarelog lica ili navođenje da se upuste u hipotetične razgovore daleko su od pravog susreta uživo sa budućim sobom.
Ali nije teško zamisliti da će u bliskoj budućnosti biti moguće mnogo bogatije interakcije uz pomoć veštačke inteligencije.
Šta bi bilo kad bi model veštačke inteligencije sličan ČetGPT-ju ili Bardu mogao da se obuči na životnim iskustvima pojedinca?
Ovi modeli postali su izuzetno pametni učeći iz beskrajnih setova podataka kako ljudska bića komuniciraju i praktično rade na osnovu pravljenja predviđanja.
Kad bi takav model inkorporirao stvari kao što su vaše rodno mesto, istorija školovanja, karakterne crte, veze i hobiji – baš kao i kod miliona drugih ljudi – možda bi mogao da predvidi kakva ćete osoba biti za 10 ili 20 godina.
Da se razumemo, model ne bi predviđao koje biste odluke tačno donosili.
Više bi pokazivao vaš potencijal, zasnovan na životima ljudi sličnih vama: ne samo jedan mogući život za vas, već više, najverovatniji mogući životni put za vas.
Kao vremenski putnik, ne iznenađuje da je Doktor Hu ne jednom sretao samog sebe.
A opet, uprkos mudrosti i iskustvu, oni su se često ophodili jedni prema drugima kao potpuni neznanci – provodeći susrete svađajući se, kritikujući odevanje jedni drugih ili komentarišući redizajnirani Tardis.
E, sad zamislite razgovor sa tom budućom verzijom sebe na isti način na koji biste razgovarali sa prijateljem ili najmilijim danas.
Šta biste ga pitali?
Moja prva refleksna reakcija – i drugih ljudi sa kojima sam o tome razgovarao – često je otpor.
Izvor ovoga svodi se na našu želju da sebe doživimo kao jedinstvene.
Kako, pitamo se, algoritam može da napravi predviđanje za mene – mene sa složenim karakteristikama koje me čine jednim u osam milijardi?
A opet moram da prihvatim – nerado – da nisam baš toliko jedinstven koliko bih voleo da budem, a algoritmi već svakodnevno predviđaju moju ličnost, želje i izbore.
Svaki put kad slušam personalizovanu muzičku listu na Spotifaju ili pokažem da mi se sviđa Netfliksova preporuka, neki oblik veštačke inteligencije ju je već predvideo.
Kako ovi algoritmi postaju sve moćniji, sa većim pristupom podacima o nama i drugim sličnim ljudima, nema razloga da se ne prošire dalje od površinskih detalja kao što su izbori za zabavu budućeg mene.
Oni bi mogli da predvide kako će se starija, pametnija verzija vas osećati u vezi sa odlukama u vašem životu.
Osam pitanja koje možete da postavite „budućem sebi“
Dakle, da se vratim na moje prvobitno pitanje: da stvarno možete da putujete vremeplovom i sretnete budućeg sebe, o kojim aspektima vašeg života biste više voleli da znate?
Za koje biste voleli da ostanu obavijeni velom tajne?
A ako biste odustali od tog susreta, zašto?
Razmišljao sam mnogo šta bih ja uradio.
Moj prvi instinkt bio bi da pitam budućeg sebe stvari kao što su… Da li si srećan?
Da li je tvoja porodica srećna i zdrava?
Da li je okruženje bezbedno za tvoje unuke i praunuke?
Što sam više razmišljao o tim prvobitnim pitanjima, sve sam više shvatao koliko se brinem zbog onoga što nam budućnost donosi.
Vrlo neformalna anketa sprovedena na mojoj ženi i nekoliko prijatelja pokazala je da nisam usamljen u toj sklonosti.
Ali što sam dalje razmišljao, shvatio sam da bi najmoćnija pitanja bila ona koja bi mi pomogla da donesem bolje odluke danas.
Sa tim ciljem, mogao bih da sastavim nekoliko pitanja koja bi trebalo da započnu dijalog između nas, kao što su:
● Na šta si najviše ponosan i zašto?
● Na koje si se načine – i pozitivne i negativne – vremenom promenio?
● Šta ti najviše nedostaje iz ranije faze života?
● Za kojim delima si zažalio?
● Za kojim delima si zažalio što ih nisi uradio?
● Koji je vremenski period koji bi najviše voleo da ponoviš?
● Na šta bi trebalo više da obraćaš pažnju danas?
● Na koje stvari bi trebalo da stavim malo manji naglasak?
Zamislite da postavite ovih osam pitanja vašem budućem sebi.
Šta biste mogli da saznate što bi promenilo vaš život danas?
Bio bi to verovatno najvažniji razgovor u vašem životu.
Međutim, istina je da ne morate da čekate da izmisle vremeplov ili naprednu veštačku inteligenciju za odgovore na osnovu kojih možete nešto da učinite.
U mojim psihološkim istraživanjima, naučio sam da izdvajanje malo vremena za zamišljanje tog susreta može da vam pomogne da donosite bolje odluke danas, premostivši emocionalni jaz između onoga ko ste danas i onoga ko ćete biti sutra.
Potrebno vam je samo malo mašte i spremnosti da se zamislite u koži osobe prema kojoj se trenutno odnosite kao prema neznancu.
*Hal Heršfild je profesor marketinga, bihevijoralnog donošenja odluka i psihologije u Andersonovoj školi menadžmenta na UCLA i autor knjige Vaš budući ja: Kako da sutrašnjicu učinite boljom danas, objavljene u junu.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
