Malo je fudbalera koji su bili toliko poštovani da bi njihov matični klub zbog njih redizajnirao sopstveni amblem i u njega stavio nadimak igrača, ali upravo se to dogodilo 1968. godine Salifu Keiti iz Malija.
Samo godinu dana nakon što je prešao u francuski Sent Etjen, Keita, koji je nedavno preminuo u 76. godini, slavio je ne samo „duplu krunu“ (Prvenstvo Francuske i nacionalni Kup), već je doživeo i da njegov nadimak, Crni panter, ukrasi novi klupski logo.
Bio je to veliki preokret za čoveka za kojeg se zna da je pri dolasku u klub morao da zove taksi da bi ga sa pariskog aerodroma odvezao u Sent Etjen iako nije imao novca, jer se iz kluba niko nije pojavio u glavnom gradu da pozdravi dolazak 20-godišnjaka koji je prvi put došao u Evropu.
Od tako skromnog početka koji je u isto vreme i odraz njegovog vaspitanja, Keita se uzdigao i postao ne samo prvi Afrički fudbaler godine 1970, već i pionir talasa talentovanih fudbalera koji su posle njega preplavili Evropu.
- Pele i Maradona: Kako je nastalo rivalstvo dva genija i šta je istina
- Garinča – krivonogi pali anđeo brazilskog fudbalaž
- Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu
„Kada pričam o Salifu, veoma sam tužan, ali i ponosan jer je bio neverovatan tip“, kaže za BBC Sport Afrika Momo Sisoko, nekadašnji igrač sredine terena Liverpula i Juventusa, inače Keitin nećak.
„Uvek je teško kada izgubimo nekog dobrog, nekoga ko je postigao toliko toga i za Mali, ali i za sve ljude u Africi. Njegov odlazak je veliki gubitak za sve, ne samo za Mali, već i za čitavu Afriku“.
Smrt prvog velikog afričkog superstara, bez obzira na to što je nastupao u vreme kada je televizijsko pokrivanje fudbala bilo minimalno u poređenju sa današnjom situacijom, izazvao je veliki broj posveta.
Nekadašnji napadač londonskog Čelsija Didije Drogba ga je nazvao „jednom od najvećih legendi afričkog fudbala“.
U isto vreme, Sent Etjen je sa poštovanjem objavio: „Crni panter je otišao, sa sobom je odneo deo ovog kluba“.
U svetlu uloge koju je imao igrajući za Le Verts (Zeleni) sa kojima je osvojio osam trofeja za pet godina, bila je to odgovarajuća posveta napadaču koji je zapalio francuski fudbal prefinjenom tehnikom i nemerljivim talentom.
‘Na nivou Besta, Pelea i Maradone’
Keitina karijera je započela u njegovom rodnom gradu u kojem je njegova zvezda sijala za Real iz Bamaka i Stad Malijen, a tu ga je primetio i jedan od navijača Sent Etjena.
Navijač Zelenih Šarl Dager je radio u ambasadi Libana u Maliju.
Uporno je slao pisma Sent Etjenu i preklinjao ih ne samo da Keiti daju šansu, već i da to drže u tajnosti.
S obzirom da Mali nije želeo da izgubi čoveka koji je oba svoja kluba doveo do finala takmičenja danas poznatog kao afrička Liga šampiona, Keita je bio prokrijumčaren iz zemlje – sklupčan u gepeku automobila.
Nekako je stigao do Liberije gde mu je oduzeto sve što je imao sa sobom, osim onog najvažnijeg – avionske karte koju je poslao Sent Etjen.
Kada je stigao u Pariz, pozivno pismo od kluba je ubedilo lokalnog taksistu da poveruje mladom Afrikancu i odveze ga u 500 kilometara udaljeni Sent Etjen gde je jedan od zvaničnika kluba platio vožnju koja je, u današnjem novcu, iznosila skoro 1.400 dolara.
Nema dileme da je to bio najbolje potrošeni novac koji je klub do tada uložio.
Keita je za pet godina osvojio tri titule prvaka države, dva Kupa Francuske, kao i nagradu koja je stigla iz Afrike.
Za svo to vreme, postigao je 140 golova na 185 utakmica.
Pored toga što je bio izuzetno efikasan ispred gola, on je celu naciju bacio u trans prefinjenim igračkim stilom.
„Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina on je bio – uz tandem iz Marseja koji su činili Josip Skoblar i Rodžer Magnuson – najveća ikona francuskog fudbala“, rekao je iskusni fudbalski novinar Filip Okler.
„On je bio crni momak kojeg su svi beli dečaci, poput mene, imitirali u školskom dvorištu – magičan dribler i neverovatno elegantan krilni napadač koji je davao čudesne golove“.
„Bio je igrač iz snova – i to iz naših snova. Za mene je, u nekom mističnom smislu, on igrao na nivou (Džordža) Besta, Pelea i (Dijega) Maradone, neko koga su doveli iz neke druge dimenzije u kojoj je fudbal predstavljao poeziju.
„Znam da ovo zvuči malo preterano, ali taj osećaj koji sam tada imao, nije me napustio do danas“.
Bez obzira na energiju kojom je zračio, svađa sa Rožeom Rošerom, predsednikom Sent Etjena, navela je Keitu da 1972. godine pređe u Marsej, što je potrajalo samo godinu dana pre nego što je klub pokušao da ga ubedi da prihvati francusko državljanstvo i da se oprosti od Malija – sa kojim je te godine izgubio u finalu afričkog Kupa nacija – što je rezultiralo prelaskom u Valensiju.
Njegov dolazak je lokalne novine naveo da na skandalozan način objave kako je ,,Valensija krenula u potragu za Nemcima i da je na kraju završila sa jednim crncem“, ali prvi afrički igrač u istoriji ovog španskog kluba je zanemario takve opaske i stekao poštovanje.
„Kada razgovaram sa navijačima Valensije, svi mi govore isto: ‘Tvoj stric je bio čudesan igrač i čudesna osoba'“, kaže Sisoko koji je na početku karijere igrao za ovaj klub.
„Veoma dobro se osećao tokom boravka u Valensiji, često je pričao o tim danima i prisećao se dobrih trenutaka koje je tamo proveo“.
Bez obzira na pohvale koje je tamo stekao tokom trogodišnjeg boravka, titula nije bilo, a posle još tri godina u Sportingu iz Lisabona sa kojim je osvojio Kup Portugala, Keita je karijeru završio sa Čajdžijama bostonskog Nju Inglanda i 1980. godine otišao u penziju.
Tokom boravka u Sjedinjenim Državama, razvio je prijateljstvo sa Peleom koji je takođe završavao karijeru u Američkoj fudbalskoj ligi (NASL) dve godine ranije.
„Kada se nađu dve fudbalske legende, imaju o čemu da razgovaraju“, rekao je Sisoko.
„Pričao mi je o Peleu, govorio je kako je dobar tip i kako su se dobro razumeli jer su obojica došli iz siromašnih porodica. Imali su veoma dobar odnos“.
Nezaboravni pionir afričkog fudbala
Prijatelj velikana, ali i sam ikona, Keita će biti zapamćen kao uzor mnogim afričkim fudbalerima koji su posle njega otišli u Evropu – iako je sam egzodus počeo tokom 1990-ih, dugo poslenjegovog penzionisanja.
„Kada pričamo o istoriji afričkog fudbala, Keitino ime će zauvek biti najistaknutije“, rekao je za BBC Sport Afrika Emanuel Amuneke, nekadašnji šampion Afrike sa Nigerijom. ,,Tužno je što smo izgubili legendu koja je inspirisala najveći broj afričkih fudbalera“.
Amuneke je, poput Keite, igrao za Sporting iz Lisabona pre nego što je prešao u Barselonu i postigao gol koji je njegovoj zemlji doneo zlatnu olimpijsku medalju 1996. godine, iste one godine kada je FIFA Keitu nagradila najvećom počašću – Ordenom za zasluge.
Do tog trenutka, Mali je već osnovao fudbalsku akademiju kroz koju je prošao i njegov nećak, Sejdu Keita, koji je takođe igrao za Valensiju pre nego što je prešao u Barselonu i sa njom osvojio 14 trofeja.
Tim putem je išao i bivši igrač sredine terena Real Madrida, Mamadu Dijara.
Nakon kratkog perioda tokom kojeg je radio za vladu Malija, Keita je bio predsednik Fudbalskog saveza Malija pune četiri godine (2005-2009), ali međunarodnu slavu je stekao kada se 1994. godine pojavio film Zlatna lopta, baziran na njegovom životu.
Film je priča o mladom momku iz Zapadne Afrike čiji se fudbalski snovi ostvaruju kada, nakon nekoliko srećnih susreta, njegove noge budu posute magijom, što je svakako aluzija na Keitu.
„Priča je o tipu iz Malija koji je ni iz čega stigao do Evrope i tamo ostvario najveće uspehe“, dodaje Sisoko.
„Njegova pionirska uloga i mene čini veoma ponosnim jer on nije bio samo moj rođak, već i momak iz Malija koji je svima pokazao da ako nešto poželiš u životu i ako se za to i boriš – onda i sam možeš da postaneš velika zvezda“.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
