Zoran Radmilović i Dina Rutić

Selena Vicković/privatna arhiva
Dina Rutić bila je jugoslovenska filmska i pozorišna glumica i u braku sa Zoranom Radmilovićem bila je od 1966. godine

Na Velikoj sceni, u krcatoj sali beogradskog pozorišta Atelje 212, Zoran Radmilović u ulozi Radovana Trećeg „na malom ekranu TV prijemnika“ gleda seriju o Džordžu, „najvećem bludniku grada Čikaga“.

Te nedelje, 9. juna 1985, Radmilović je seriju o Džordžu gledao 299, ujedno i poslednji put na sceni.

„Zoran je tog dana igrao kao i inače, ja nisam video ništa drugačije na toj predstavi. Jedino se desilo ono što se nikada ranije nije desilo – nije me sačekao da ga vozim kući.

„Čim je završio predstavu, izašao je iz pozorišta“, priseća se poslednje predstave koju je odigrao sa Radmilovićem glumac Milan Caci Mihailović za BBC na srpskom.

Mihailović je u predstavi Radovan Treći, po scenariju Dušana Kovačevića, igrao Jelenčeta, Radovanovog komšiju, iz familije mrskih Vilotića.

„To je bio poslednji naš susret, gledao sam njegova leđa kako odlazi iz pozorišta, ne sluteći da je to zauvek“, priča Mihailović, sedeći na klupi pred službenim ulazom pozorišta Atelje 212 u Beogradu, kraj vrata sa kojih je poslednji put video Radmilovića.

Šest nedelja kasnije, 21. jula 1985, Radmilović je preminuo u 52. godini.

‘Radmilovićev način glume bio je kao kada Brazilci igraju fudbal’

kralj ibi

BBC/Katarina Stevanović
Kralj Ibi ispred pozorišta Atelje 212

Dušan Kovačević, dramski pisac, Radmilovićev prijatelj, pamti ga po osmehu i posebnom šarmu.

„Delim ljude na one koje pamtim sa osmehom i na one kojih se ne sećam zato što su bili namrgođeni. Njega pamtim sa radošću i sa osmehom“, priča Kovačević za BBC na srpskom.

Kaže da je imao neverovatnu glumačku tehniku.

„Njegov način glume bio je kao kada Brazilci igraju fudbal. On je na jednom kvadratnom metru mogao da odigra nešto za šta je nekom glumcu potrebna cela scena.

„Sa te strane, bio je neko ko je postavio visoke standarde i lestvicu podigao na visok nivo“, priča Kovačević.

Ipak, Kovačević kaže da je za razliku od scene na kojoj je bio u „prvi u pričanju“, Radmilović privatno bio stidljiv i povučen.

„Obično je ćutao, tu i tamo bi dobacivao po koju duhovitu opasku“, priča Kovačević.

Da je bio skroman, potvrđuje i Caci Mihailović, ali kaže da je „bio i namćorast“.

„Dođem u garderobu, on je već tu. Kažem mu ‘Zdravo, Zoki’. On odgovori samo ‘Zdravo’. Onda ga čuješ kako sam za sebe kaže ‘Ja sam čovek sa incidentom na licu’. To je bio uvod u predstavu.

„Teško mu je bilo da uđe u predstavu, ali kada uđe, cepa do kraja.“

Mihailović kaže da ga je Radmilović kao stariji kolega često bodrio.

Selena Vicković, sestričina Zorana Radmilovića, priseća se sa kakvom je ozbiljnošću pripremao uloge.

„Danas ga ljudi znaju uglavnom iz snimljenih predstava, Radovan Treći i Kralj Ibi. To su bile zahtevne predstave, ceo dan bi ćutao, zatim bi popio aspirin pred polazak u pozorište, i onda – eksplozija.

„Bio je tako ozbiljan i za druge uloge, mrzeo je kad kolege dolaze na probe, a da nisu naučili tekst“, kaže ona za BBC na srpskom.

Dodaje da je za film Paviljon broj šest toliko smršao „da je baka počela da paniči, išao je u bolnice, osmatrao te bolesnike“.

„Za Pseće srce pripremao se tako što je prisustvovao operacijama njegovih drugara“, priseća se Vicković.

U filmu Paviljon broj šest, Radmilović igra psihijatrijskog bolesnika Ivana Dmitriča Gromova, dok u predstavi Pseće srce igra doktora Filipa Filipovića.

Selana je od ujaka, kaže, „naučila da sve što radi može i treba da bude zabavno, da ne treba da shvata suviše ozbiljno ni sebe, a ni druge“.

„U svemu je umeo da vidi ono smešno, naročito u pretencioznim ljudima, znao je da bude i sarkastičan“, priča Vicković.

„I danas mi nedostaje njegov dar da u sekundi rasprši nevažno, ničeg se nisam plašila kad sam imala ujka Zorana. Često pomislim danas šta bi rekao na sve ovo što nam se dešava“, kaže Vicković.

kralj ibi

BBC/Katarina Stevanović
„Kralj Ibi“ je predstava Ateljea 212 iz Beograda iz 1964. godine po tekstu Alfreda Žarija, u režiji Ljubomira Mucija Draškića, u kojoj je glavnu ulogu igrao Zoran Radmilović

Od Priča iz Nepričave i majstorske radionice do Molijera

Radmilović je imao zapažene uloge u pozorištu, na filmu, u serijama.

Bio je član Ateljea 212 od 1964.

Igrao je u više od 40 pozorišnih predstava, isto toliko televizijskih drama i sedamnaest filmova.

Kroz život na selu, u ulozi domaćina, gledaoce vodi u seriji Priče iz Nepričave snimane 1983, dok u godinu dana ranije snimanoj seriji Priče iz radionice, igra automehaničara Životu Govedarevića.

Uloga nastavnika tehničkog pripala mu je u filmu Majstori, majstori, dok u komediji Radio Vihor zove Anđeliju igra inženjera.

U filmu Marš na Drinu tumačio je ulogu kockara Bogija Petrovića, dok mu je u seriji Ceo život za godinu dana pripao glavni lik, Živko Simić.

Film Derviš i smrt iz 1970. doneo mu je ulogu Ahmeda Nurudina, a uloga ujaka pripala mu je u filmu Srećna porodica.

Bio je i Molijer, Hamlet, Ilija Garašanin, Radoje Domanović.

Zoran sa ćerkom Anom

Selena Vicković/privatna arhiva
Zoran Radmilović i supruga Dina Rutić imali su usvojenu ćerku Anu

Dobio je i nekoliko nagrada.

Nagrada „Dobričin prsten“ za životno delo dodeljena mu je 1983, a neposredno pred smrt dobio je i Sedmojulsku nagradu, jula 1985, koja mu je dodeljena u bolnici.

Dobričin prsten je nagrada koju Savez dramskih umetnika Srbije dodeljuje vrhunskim glumcima za životno delo, a dobila je ime po glumcu Dobrici Milutinoviću.

Sedmojulska nagrada je bila najviša državna nagrada u socijalističkoj Jugoslaviji, dodeljivana stvaraocima iz oblasti umetnosti i nauke „čija dela imaju poseban značaj za razvoj SFRJ“.

Za ulogu u predstavi Molijer dodeljena mu je Oktobarska nagrada Grada Beograda.

Dobio je Zlatnu arenu 1978, za najbolju sporednu mušku ulogu na Filmskom festivalu u Puli za ulogu u filmu Paviljon broj šest.

Za ulogu u predstavi Beton i svici 1964. godine dobio je Sterijinu nagradu.

Devet godina kasnije, 1973. dobio je statuetu Ćuran za ulogu u predstavi Kralj Ibi na festivalu Dani komedije u Jagodini.

Na istom festivalu dve godine kasnije dobio je i nagradu za ulogu u predstavi Radovan Treći.


Nesuđeni pravnik i arhitekta

Da je krenuo očevim stopama i ispoštovao njegove želje, Radmilović bi, umesto po pozornici, šetao po sudnici.

Otac mu je bio pravnik i želeo je da Zoran nasledi njegovu kancelariju.

Tako je upisao pravo, a zatim arhitekturu i engleski jezik.

Na kraju je upisao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, gde je diplomirao 1963. po povratku iz vojske.

Rođen je 11. maja 1933. u Zaječaru.

Zoran kao beba

Selena Vicković/privatna arhiva
Zoran Radmilović je rođen u Zaječaru 11. maja 1933. godine

Uspomene iz pozorišta

Dok lista knjigu koju je posvetio Radmiloviću, glumac Milan Caci Mihailović pokazuje autogram na zadnjoj korici i kaže da je star koliko i njihovo poznanstvo.

„Bilo je mnogo davno, još 1962, kada sam imao 13 godina i sa bratom provodio vreme ispred Beogradskog dramskog pozorišta, gledajući kako na probe dolaze glumci automobilima, vespama.“

Priča da su znali čak i brojeve tablica automobila glumaca.

„Redovno smo išli na predstave, a neke smo gledali više i od 20 puta. Jednog dana se desilo da nas pozovu da statiramo.

„Tako smo ušli na ta velika, čarobna vrata i stali blizu svih tih ljudi kojima smo se divili. Među njima je bio i Radmilović, igrao je ulogu vojnika u predstavi Andora„, priseća se Mihailović.

Tada je dobio Radmilovićev autogram koji krasi korice knjige koju je Mihailović priredio kako bi u njoj sačuvao sećanja glumaca, članova porodice i obožavalaca.

milan caci mihailović

BBC/Katarina Stevanović
Milan Caci Mihailović je Zorana Radmilovića upoznao 1963, kada je dobio njegov autogram

Posle deset godina, 1972. Mihailović je postao član Ateljea 212, jednog od najpoznatijih beogradskih pozorišta, u kojem je i Radmilović tada igrao.

„Moj prvi susret sa Radmilovićem ovde (u Ateljeu 212) bio je u predstavi Kralj Ibi. Zoran je tada već ogromna zvezda, izuzetno popularan.“

Nizale su se predstave, poneka televizijska drama, serije, snimanja na radiju u kojima su igrali zajedno.

Igrao je i u predstavi Nesumnjivo lice koju je Radmilović režirao.

„Bilo je divno raditi sa Radmilovićem i kao rediteljem.

„Bio je divan, topao čovek i sve nas bi prigrlio, prilazio nam je zaštitnički i tako smo uradili predstavu koja je fantastično prošla kod publike, za razliku od kritike, koja nije bila naklonjena. Zorana je to jako nerviralo“, seća se Mihailović.


Od Maratonaca do Radovana trećeg

Dušan Kovačević glumca je upoznao 1972. godine.

„Trebalo je da igra jednu od uloga u pozorišnoj predstavi Maratonci, za koju se tražila karta više i deset godina pre snimanja filma.

„Negde na polovini proba dobio je veliku ulogu u jednoj seriji. Izvinio se i rekao da mu je to jako bitno zbog rešavanja nekog stambenog problema“, priseća se Kovačević.

Radmilović je tako ostao bez uloge u predstavi Maratonci trče počasni krug, ali je kasnije igrao u istoimenom filmu.

„Za mene je izuzetno značajna ta njegova šarmantna i lepa uloga u filmu Maratonci.

„Sa neverovatnim šarmom odigrao je tog problematičnog čoveka, tako da gledalac ne može ni da mu zameri sve što je radio, jer je bio toliko neobičan“, priča Kovačević.

U filmu Maratonci trče počasni krug, Radmilović igra negativca Bilija Pitona koji otkopava mrtvačke sanduke, prepravlja ih i prodaje porodici Topalović, koja se bavi pogrebnim zanatom.

Zoran Radmilović

BBC/Katarina Stevanivić
Bio je član pozorišta Atelje 212 više od 20 godina, a u prostorijama pozorišta i danas su okačeni njegovi portreti

Kovačević je pisao scenario za predstavu Radovan Treći koja je premijerno prikazana 30. decembra 1973. kao diplomski rad i glavnu ulogu je posvetio baš Zoranu.

„Kada sam došao u Beograd da studiram, jedna od velikih privilegija je bila da mogu da idem u Atelje 212 i da gledam predstave.

„U to vreme, krajem 1960-ih godina, Kralj Ibi je bila kultna predstava u kojoj je Zoran igrao i uneo nešto sasvim novo u način igranja komedije.

„Ta uloga i njegov način glume inspirisali su me da ulogu Radovana prilagodim na izvestan način onome što on voli da radi“, priča Kovačević.

Kada je Kovačević završio rad, odneo ga je u Atelje 212 i Ljubomiru Draškiću, reditelju predstave Radovan Treći, rekao da misli da bi Zoran najbolje to odigrao.

„Jednom sam, posle razgovora sa rediteljem koji mi je rekao da je Zoran uzeo da pročita komad, došao u Srpsku kafanu i zatekao Radmilovića kako završava čitanje drame.

„Odbijao je da radi nešto što je mislio da nije njegov svet“, priča Kovačević.

Tog dana mu se Radmilović nasmejao i rekao: „Ja mislim da bi od ovoga moglo da se napravi nešto lepo“.

„Tako da je ušao ubrzo u probe i mučio se puno dok nije našao tonalitet koji će kasnije da postane jedno od njegovih zaštitnih znakova“, priča Kovačević za BBC na srpskom.

mural u dvorištu pozorišta

BBC/Katarina Stevanović
Nedaleko od službenog ulaza u pozorište Atelje 212 iscrtani su murali nekih glumaca, među njima je i Zoran Radmilović

U predstavi u kojoj igra čoveka koji je došao iz zavičaja u veliki grad „gde pticu nije video dvadeset godina“, Radmilović je znao da improvizuje i dodaje tekst i radnje.

Međutim, Kovačević kaže da je često ono što je izgledalo improvizovano, zapravo bilo dobro planirano.

„Mi smo se dogovorili da na određene teme može da doda i improvizuje, jer je to bilo nešto što je radio u Ibiju bez prestanka.

Navodi da je Radmilović bio veoma precizan čovek i osmišljavao je te delove u odnosu na neku nedeljnu ili mesečnu političku situaciju da bi se onda javio reditelju i pitao da li bi bilo pametno da ubaci nove delove.

Dodaje i da je bilo i situacija kada je Radmilović u toku predstave nešto dodavao, ali ne toliko često, koliko se publici možda čini.

Na ono što je Radmilović dodavao, Kovačević nikada nije imao primedbe.

„To je bio taj stil i duh tog čoveka koga je on igrao.“


Poslednji put na sceni

Milan Caci Mihailović sa Radmilovićem je igrao u Radovanu Trećem.

„Odigrali smo je 299 puta, a spremali smo se da 18. juna 1985. odigramo 300. i da je televizija snimi sa tri kamere“, priča Mihailović.

Radmilović je pre toga završio u bolnici.

Zahvaljujući snimku 250. predstave, brojne replike iz ovog komada su zaživele i među generacijama rođenim posle smrti glumca.

„Ono što postoji kao snimak je radni snimak Pozorišnog muzeja. Da se to nije desilo, Zoran bi danas verovatno bio manje popularan.

„Imam utisak da je Zoran danas popularan baš zahvaljujući tom snimku.“

Igrajući sa Zoranom i ostalim članovima Ateljea 212 u to vreme, Mihailović je, kaže, doživeo mnogo lepih trenutaka.

„Družili smo se lepo i često živeli kao porodica. U ovoj zgradi smo provodili dosta vremena, sigurno više nego sa porodicama, jer se mnogo radilo i igralo.

„Nekada smo imali i po dve predstave u danu, pa trčiš sa male na veliku scenu“, priča Mihailović.


Priče iz kafane i bifea Ateljea 212 koje su ugrađene u likove

Mihailović i Kovačević su sa Radmilovićem provodili vreme i za kafanskim stolom, za kojim su nastale brojni likovi i anegdote.

„Čuveni dramski pisac Borislav Mihajlović Mihiz je govorio da je najvažnija pozorišna institucija – bife.

„Nije to bio prostor u kome se napijalo, tu su se vodili najozbiljniji razgovori, o komadu, ulozi, kulturi, o društvenim kretanjima“, priča Mihailović.

bife

BBC/Katarina Stevanović
Današnji bife Ateljea 212

Atelje 212 je renoviran 1991, pa bife u kome su vodili brojne razgovore danas ne postoji.

Na istom mestu gde je bila i pre 37 godina, kada je u njoj poslednji put bio Radmilović, u Svetogorskoj ulici u Beogradu, nedaleko od Ateljea 212 i danas je Srpska kafana.

Pod stolom, za kojim su navodno sedeli glumci Slobodan Aligrudić i Zoran Radmilović, danas su dve stolice, a pod njima bronzane cipele.

Na stolu je Radmilovićev lik.

sto u srpskoj kafani

BBC/Katarina Stevanović
Sa jednog stola u Srpskoj kafani u Beogradu, u kojoj je Zoran provodio dosta vremena, i danas motri njegov lik

Poreklom Zaječarac, Radmilović je sa Duškom Kovačevićem često baš tu govorio o zavičaju.

„On (Zoran) je bio iz Zaječara, ja sam iz Šapca. To su dve slične sredine i po mentalitetu ljudi i po običajima i po svemu ostalom i jednostavno smo pričali neobične priče, neke smešne događaje iz mladosti, detinjstva, o ljudima, naravima, karakterima“, kaže Kovačević.

Iz tih priča su, navodi, nastali brojni likovi.

U kafani su nastale i mnoge anegdote.

„Jednom smo sedeli u Srpskoj kafani, nas nekoliko. I Zoran je bio tu. Naručivali smo dosta i u jednom trenutku zatražili račun, a kelner je rekao da je sve plaćeno.

„Mi smo pitali kako je sve plaćeno i on nam je pokazao na dvojicu ljudi i rekao da su oni platili.

„Za susednim stolom sedela su dvojica korpulentnijih mlađih muškaraca, mahnuli su nam i rekli da je sve u redu, a onda smo mi pitali zašto su nam platili. Jedan od njih je prišao i rekao poluglasno: ‘zato što smo mi vaši tapkaroši i red je da vas častimo'“, priča Kovačević.

Na predstave je besplatno, kroz službeni ulaz pozorišta, uvodio vojnike i studente.

„Ponavljao je da vojnici i studenti moraju da uđu. Njih desetak uvek je uvodio i onda su ih raspoređivali gde mogu da stoje“, priseća se Kovačević.


Sećanja na Radmilovića danas

tabla na kući u Zaječaru

BBC/Nemanja Mitrović
Kuća u Zaječaru, iz koje je Radmilović potekao

Pozorište u Zaječaru, rodnom gradu Zorana Radmilovića, nosi njegovo ime.

U tom gradu održava se i festival Zoranovi dani.

Pre nekoliko godina, na kući u kojoj je rođen, postavljena je tabla koja to govori, ulica u kojoj je kuća nosi njegovo ime, a nedaleko od zaječarskog pozorišta postavljen mu je spomenik.

O Radmiloviću je napisano nekoliko knjiga, snimljen je film.

Vladimir Đuričić, direktor pozorišta u Zaječaru, kaže da „iako je od smrti Zorana Radmilovića prošlo je 37 godina, on je danas, zahvaljujući energiji, načinu glume i svemu što je uneo u glumu, življi nego ikada“.

„I mlade generacije znaju ko je Zoran Radmilović. Bilo je dosta glumaca sličnih njemu po kvalitetima, ali mnogi su zaboravljeni. O Zoranu svi sve znaju. O njemu se i danas prave naučni skupovi, pišu se knjige“, priča Đuričić.

„I naše pozorište koje postoji već 70 godina plete mrežu oko Zoranovog lika i dela i mislim da na najbolji način negujemo uspomenu na velikog srpskog, jugoslovenskog glumca, rođenog Zaječarca“, dodaje Đuričić.

tabla na zgradi u Beogradu

BBC/Nemanja Mitrović

Dušan Kovačević kaže da je Zoran Radmilović otišao u najboljim godinama za glumu, ali da je uradio neizbrisivo.

„Dan-danas, kada pitate neke glumce koji ga nisu videli za života, znaju na osnovu uloga koje je napravio da je on u pravom smislu mitska pojava u našem pozorištu.

Sestričina Zorana Radmilovića, slikarka Selena Vicković, kaže da joj je drago kada na ulici čuje „neke klince, koji su se rodili ne tako davno, kako izgovaraju rečenice iz predstave, i neke njegove improvizacije“.

„Znači – živ je!“


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.