Srbija i Kosovo: Šta Prištini nedostaje na putu do potpune nezavisnosti

Tog 17. februara 2008. godine, nad prištinskim nebom odjekivao je vatromet.

Igralo se i pevalo u slavu tek proglašene nezavisnosti, dok se u Beogradu protestovalo, uz opori miris suzavca u vazduhu i žestoke sukobe demonstranata i policije.

Šesnaest godina kasnije, političke borbe i dalje traju: Priština traži međusobno priznanje, što Beograd kategorički odbija i Kosovo smatra delom Srbije.

„Ne postoji samo jedan odlučujući kriterijum i ‘krajnji sudija’ koji jasno ukazuje da je neka zemlja potpuno nezavisna“, kaže Piter Hilpold, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Inzbruku, za BBC na srpskom.

On ipak smatra da „sadašnji status Kosova čine mnogi elementi karakteristični za nezavisnu, suverenu državu“, iako „Kosovo još uvek nije u potpunosti steklo taj status“.

• Koliko je manje Srbije na Kosovu
• Slučaj Panda: Četvrt veka ćutanja o ubistvu šest mladića u Peći
• Ubistvo Olivera Ivanovića: Hoće li se utvrditi istina
• „Bol, oproštaj, bratstvo ili izdaja“: Kako je došlo do „poljupca“ Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija

Kao ključne prepreke, Ričard Kaplan, profesor međunarodnih odnosa na Linakre koledžu Univerziteta u Oksfordu, ističe nepostojanje univerzalnog priznanja Kosova, koje i dalje nije deo najvažnijih međunarodnih organizacija, a posebno Ujedinjenih nacija (UN).

„Jer ono što neku zemlju čini potpuno nezavisnom je prijem u društvo drugih država“, kaže Kaplan za BBC na srpskom.

Kosovo je od 2008. godine postalo član Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke, FIFA i UEFA i priznaje ga oko 100 zemalja, među kojima je većina Zapada.

Ipak, u tom društvu nisu pet članica Evropske unije (EU), kao i nekoliko svetskih sila, poput Rusije, Kine, Brazila i Indije.

O nezavisnosti i priznanjima

Kosovo je već 18. februara 2008. priznalo osam zemalja – Avganistan, Albanija, Kostarika, Francuska, Senegal, Turska, Velika Britanija i Amerika.

Poslednje je priznanje Izraela 2020. godine.

Međutim, nije poznato koliko je tačno zemalja priznalo Kosovo. Priština navodi brojku od 117, dok u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

„Kosovo je priznalo pola sveta, ali i dalje kuburimo sa ostalim državama“, kaže Fatmir Šeholi iz Instituta za afirmaciju međuetničkih odnosa na Kosovu, za BBC na srpskom.

Da bi se to desilo, smatra, Kosovo treba da pokaže da je „demokratska, civilizovana država, koja ima evropske standarde i vrednosti“.

To je posebno bitno kako bi Kosovo priznalo i pet zemalja EU koje to i dalje nisu učinile – Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija, ukazuje on.

„Deo zemalja Kosovo ne priznaje zbog straha od secesionističkih pokreta u njihovim zemljama, ali deo njih to nije uradio samo zato što slede Srbiju“, navodi Džesika Almkvist, profesorka međunarodnog prava i ljudskih prava Univerziteta u Lundu, za BBC na srpskom.

Zvanični Beograd je dugo radio na povlačenju priznanja kosovske nezavisnosti.

Prva zemlja koja je povukla priznanje bio je Surinam, da bi to posle učinili i Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Grenada, Komori, Madagaskar, Togo, Gana, Centralnoafrička republika i Sijera Leone, prema tvrdnjama Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

• Šta znači povlačenje priznanja nezavisnosti jedne države
• Zašto Španija nije priznala nezavisnost Kosova
• Šta je Specijalni sud za Kosovo – u 100 i 500 reči
• Šta je Plan rasta Evropske unije za Zapadni Balkan

Za potpunu nezavisnosti bilo koje zemlje, ističe Almkvist, autorka rada „Politika priznanja, Kosovo i međunarodno pravo“, ključni su pojmovi „međunarodni odnosi“ i „uspostavljanje diplomatskih odnosa“.

„To podrazumeva da su ostale zemlje nju priznale kao nezavisnu“, kaže ona.

„I što više država prizna neki teritorijalni entitet, to on ima bolje odnose sa njima, a samim tim ostvaruje i suverena prava“, dodaje Hilpold, jedan od autora zbornika „Kosovo i međunarodno pravo“.

Kaplan, koji se Kosovom bavio kroz naučni rad „Međunarodna diplomatija i kriza na Kosovu“, ističe da priznanje drugih država „nije uvek neophodno za nezavisnost“.

„Izrael, na primer, nema univerzalno međunarodno priznanje, ali ga je priznao veći broj država (nego Kosovo) i član je Ujedinjenih nacija.“

Zbog toga on situaciju sa Kosovom opisuje kao „diplomatski limbo“.

Pucnjava u Banjskoj: Šta se dešavalo na Kosovu u 90 sekundi

Ujedinjene nacije

Ujedinjene nacije, najveća međunarodna organizacija na svetu, okupljaju 193 države i dva posmatrača – Vatikan i Palestinu – u cilju međunarodnog mira i bezbednosti.

„Članstvo u Ujedinjenim nacijama je forma međunarodnog priznanja“, objašnjava Kaplan, profesor međunarodnih odnosa sa Oksforda.

Da bi neka zemlja ušla u UN, potrebno je da to odobri devet od 15 članova Saveta bezbednosti, uz dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini.

Toliku podršku Kosovo za sada nema.

„Da bi Kosovo dobilo tu većinu, potrebno je da ima široko priznanje međunarodne zajednice i zato se Srbija protivi da Kosovo bude deo UN-a“, navodi Kaplan.

Ne samo da se protivi, već za Beograd to predstavlja crvenu liniju.

„Nikada nećemo pristati da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija“, više puta je bio izričit predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Političku podršku zvaničnom Beogradu pružaju Rusija i Kina, koje kao stalne članice Saveta bezbednosti UN-a imaju pravo veta.

Miloš Pavković iz Centra za evropske politike zato smatra da su UN „mesto gde Srbija trenutno ima najveću prednost“.

„Ujedinjene nacije su u ovom trenutku zatvorene za Kosovo“, kaže Pavković za BBC na srpskom

Da li će Kosovo ta vrata ikada otvoriti naziva „pitanjem od milion dolara“, ali smatra da je to „moguće u dugoročnoj perspektivi“.

Članstvo Kosova u UN on naziva „zaokruživanjem državnosti“, a Šeholi „nekom vrstom diplome“.

„Treba da težimo tome, videćemo da li ćemo i uspeti“, kaže kosovski analitičar, dodajući da to dosta zavisi od „prilično trnovitih“ geopolitičkih okolnosti.

Zato lopticu prebacuje na drugi teren.

„Treba da što brže, efikasnije i ljudskije završavamo dijalog sa Srbijom, tu je ključ rešenja za dalji napredak Kosova.“

Posle niza sastanaka Beograda i Prištine na najvišem nivou, u Briselu je 2023. dogovoren sporazum o normalizaciji, da bi se potom u Ohridu pričalo o njegovoj primeni.

Tačka četiri Ohridskog sporazuma jasno kaže da Srbija neće sprečavati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

U članu dva navodi se da će obe strane poštovati pravila Ujedinjenih nacija koja se tiču suvereniteta, poštovanja nezavisnosti, autonomije, teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje.

• Šta piše u Aneksu sporazuma Srbije i Kosova i da li rešava sva otvorena pitanja
• Dijalog Beograda i Prištine: Usvojena Deklaracija o nestalima, bez pomaka oko Zajednice srpskih opština
• Stanovnici Kosova od Nove godine u Evropsku uniju bez viza – ali ne i u Španiju
• Cveće u rukama i „de fakto priznanje Kosova“: „To je neophodan preduslov za evropski put“, poručila Fon der Lajen

„Kosovo je do danas 90 odsto ispunilo sve atribute koji je čine nezavisnom državom“, smatra Goran Bogdanović, bivši ministar za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije.

Tu tvrdnju on podvlači rečima da se pitanje članstva Kosova u UN-u nalazi „u mapi puta iz Ohrida“, što će „svakako biti na agendi u narednih nekoliko godina“.

„To je neminovno“, kaže Bogdanović, nekadašnji zvaničnik opozicione Demokratske stranke i ministar od 2008. do 2012. godine, u vladi Mirka Cvetkovića, u razgovoru za BBC na srpskom.

„Međunarodnoj zajednici je stalo da brzo reše Kosovo, jer se stalno otvaraju nova žarišta širom sveta, tako da su krenuli ubrzanim tempom.

„A to što Vučić govori da neće prihvatiti Kosovo u međunarodnim organizacijama je priča za ovdašnju potrebu i malu decu.“

Ostale međunarodne institucije

Uz Ujedinjene nacije, Kosovo danas nije deo Interpola, međunarodne policijske organizacije, kao ni Uneska, koji se pri UN bavi obrazovanjem, naukom i kulturom.

„Verujem da će vrlo brzo krenuti sa inicijativom za članstvo u njima“, smatra Bogdanović.

Krajem 2022, Priština je podnela i zahtev za početak pregovora sa Evropskom unijom, do čega još nije došlo.

Ipak, u međuvremenu je dobila bezvizni režim za zemlje EU, a u toku je i kandidatura za Savet Evrope.

„Odluka bi trebalo da bude u maju, imamo realne šanse za zeleno svetlo“, kaže Šeholi.

Ono čega je Kosovo deo su pre svega finansijske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj.

Veliki put pređen je i na sportskom planu.

Kosovo je član međunarodne i evropske fudbalske federacije (FIFA i UEFA), krovnih organizacija svetskog i evropskog fudbala, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Time je sport postao jedan od većih izvora tenzija u odnosima sa Beogradom.

Do napetosti dolazi kad god srpski i kosovski sportisti treba da učestvuju na istom takmičenju, a posebno pred potencijalne direktne okršaje.

• Paralelni sport na Kosovu: Ko sve sme da igra i u kom takmičenju
• Trka sa bezbroj prepona: Kosovski atletičari u Beogradu i buduća takmičenja u Srbiji
• Kad politika uđe u ring – kako je Srbija spustila rampu bokserima sa Kosova
• Kosovska džudistkinja Majljinda Keljmendi: „Želim da me pamte kao dobru sportistkinju, ali, još važnije, kao dobrog čoveka“

Pogledajte video: Mogu li fudbaleri iz Srbije i sa Kosova da odigraju utakmicu – bar u Nemačkoj

Potpuna kontrola teritorije

Ali tenzije na Kosovu nisu ništa novo.

Bilo ih je još početkom osamdesetih, kada su kosovski Albanci protestima tražili zasebnu republiku u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Kosovo je u to vreme imalo autonomiju u okviru Srbije, koju Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije i Jugoslavije, ukida po dolasku na vlast.

Kao vid otpora ukidanju autonomije, kosovski Albanci osnivaju paralelne institucije, pre svega zdravstvo i školstvo.

Paralelne institucije na Kosovu i dalje postoje, ali je situacija obrnuta.

• Paralelne institucije na Kosovu: „To proizvodi nove generacije koje samo znaju da mrze“
• „Godina kada je mržnja produbljena“: Referendum na Kosovu – 30 godina kasnije
• Da li demonstracije na Kosovu 1981. godine i danas imaju posledice

U deset opština sa srpskom većinom danas postoje škole, pošte, domovi zdravlja i kulture koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije.

„To su poslednji ostaci srpskog suvereniteta na Kosovu, zato je cilj Prištine da te institucije zatvore ili ih podvedu pod kosovski sistem“, smatra Pavković iz Centra za evropske politike.

„Suština je uspostavljanje kontrole i suvereniteta nad celom teritorijom.“

Almkvist, sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, o tome priča i iz ugla međunarodnog prava.

Neki od osnovnih kriterijuma državnosti su „stalna populacija, relativno dobro definisana teritorija, ali i vlast nad tom teritorijom i populacijom“, ističe ona.

„Srbija nema nikakvu moć nad albanskom većinom koja vlada Kosovom i koja čini 90 odsto populacije“, kaže Valur Ingimundarson, profesor savremene istorije Univerziteta na Islandu, koji se Kosovom bavio u naučnom radu „Kosovski presedan“, za BBC na srpskom.

„Secesija Kosova od Srbije je u tom smislu uspešna, Kosovo funkcioniše kao de fakto država.“

U poslednjih nekoliko meseci na tom polju je bilo prilično burno.

Kosovska policija upala je u nekoliko srpskih opština i institucija koje prištinske vlasti nazivaju ilegalnim.

„Juče u Zvečanu, a danas u Dragašu, kao što smo obećali, red i zakon u svakom kutku Republike Kosovo“, naveo je na Fejsbuku kosovski ministar policije Dželjalj Svećlja.

„Jedina institucija Srbije biće ambasada u Prištini.“

Jedinstvena kosovska policija, kao i pravosudni sistem, na Kosovu postoji od Briselskog sporazuma iz 2013, kada je deo paralelnih institucija ukinut.

Deo te policije bili su i Srbi, ali su 2022. pred kamerama poskidali uniforme.

Predstavnici kosovskih Srba tada su napustili kosovske institucije, u znak protesta zbog pitanja Zajednice srpskih opština (ZSO) i problema sa automobilskim tablicama – koji je u međuvremenu rešen.

Srbija više ne izdaje tablice za gradove na Kosovu.

Briselskim sporazumom najavljeno je formiranje lokalne samouprave Srba, zamišljene kao mehanizam njihove zaštite, ali do toga i dalje nije došlo, jer Priština navodi da ZSO nije u skladu sa kosovskim ustavom.

• Šta je Upravljački tim za izradu statuta Zajednice srpskih opština na Kosovu
• Zašto je važna Zajednica srpskih opština

Ostavke su te 2022. podneli i gradonačelnici četiri većinske opštine na severu Kosova, u koje su potom, posle izbora koje su Srbi bojkotovali, ušli albanski gradonačelnici.

To je izazvalo nove tenzije, pa i sukobe lokalnih Srba sa policijom i pripadnicima KFOR-a.

Na zgradama tih opština danas se vijore kosovske, a ne srpske zastave.

„U Briselu je dogovoreno da sve ilegalne institucije Srbije na Kosovu moraju biti ukinute“, kaže Šeholi.

„Međutim, koliko čitam između redova, sve to je stalo dok Kosovo formira Zajednicu srpskih opština.“

Poslednja runda tenzija, izazvana je težnjama Prištine da na teritoriji Kosova ukine mogućnost plaćanja srpskim dinarima, već da se za sve koristi evro.

Srbija kosovskim Srbima, kroz paralelni sistem, već godinama isplaćuje plate, penzije, socijalnu pomoć i druge beneficije.

Kosovski premijer Aljbin Kurti, posle kritika međunarodne zajednice, istakao je da uredba Centralne banke Kosova nije protiv dinara, već da uplate iz Srbije moraju biti deponovane na bankovne račune na Kosovu u evrima.

„Srbija ima pravo da šalje novac, ali preko Centralne banke Republike Kosovo“, ističe Šeholi.

Vojska

Rat na Kosovu između srpski bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) okončan je 1999. Kumanovskim sporazumom, kada srpska vojska i policija napuštaju Kosovo.

Tamo se od tada nalaze pripadnici KFOR-a, mirovne misije NATO alijanse.

Kosovo danas nema vojsku, ali su 2009. formirane Kosovske bezbednosne snage (KBS), za koje je 2018. usvojen set zakona o transformaciji u oružane snage.

Do toga i dalje nije došlo.

Kada bi moglo da se dogodi, nije poznato.

• Tema o kojoj se ćuti: Hladnjača i masovne grobnice u Srbiji, 20 godina kasnije
• Ko je bio Adem Jašari – legendarni komandant i „mudri vizionar“ ili „terorista i kriminalac“
• Saljih Mustafa, prvi komandant OVK, pravosnažno osuđen na 22 godine zatvora

Bogdanović kaže da KBS možda nije zvanično vojska, ali da „nije ni civilna zaštita koja pomaže narodu u vremenskim nepogodama“.

„U poslednje vreme se i naoružavaju uz pomoć Turske, Nemačke i Sjedinjenih Država, šalju oficire na obuku u NATO, idu u mirovne misije…

„Dakle, da li imaju vojsku? Nažalost, imaju“, navodi Bogdanović.

Ali da li je vojska uopšte danas jedan od pokazatelja nečije nezavisnosti?

„Stari narativ da svaka zemlja mora biti sposobna da se brani od spoljne agresije u savremenom svetu više nije kredibilan“, smatra Ingimundarson.

Treba, kako kaže, imati u vidu „današnje razlike u vojnim sposobnostima između država“.

„Većina, kada je zaštita u pitanju, zavisi od drugih, postojanja bezbednosnih paktova i organizacija“, dodaje islandski profesor savremene istorije.

Isto navodi i Kaplan, profesor međunarodnih odnosa sa Oksforda, ukazujući na primer Kostarike, zemlje u centralnoj Americi, koja nema vojsku, a međunarodno je priznata.

Hiplold tu dodaje da je „efektivna moć nad nekom teritorijom, politikom ili vojnom silom važna za potvrđivanje težnji za nezavisnost“, ali da nije dovoljna.

„Nezavisnost je pre svega pitanje odnosa sa drugim državama, u smislu stava drugih prema njoj, a posebno zemalja u okruženju.“

Godišnjica NATO bombardovanja: Šta se dešavalo u proleće 1999.

Priznanje Srbije

„U slučaju secesije, ranije se obično smatralo da je priznanje bivše države neophodno za sticanje pune nezavisnosti“, navodi Hilpold, sa Univerziteta u Inzbruku.

U tom smislu, on smatra da će pitanje potpune kosovske nezavisnosti „umnogome zavisiti od toga koliko će sa Srbijom biti moguće pronaći aranžman koji bi rešio otvorena pitanja“.

„Ako do toga ne dođe, status Kosova će u bliskoj budućnosti ostati sui generis – jedinstven slučaj“.

Kaplan ističe da bi amin Srbije dovelo do niza novih priznanja, pre svega Rusije, Indije i pet članica Evropske unije.

„U tom smislu, priznanje Beograda bi dovelo do izlaska Kosova iz diplomatskog limba, iako je Kosovo već ostvarilo nezavisnost“, smatra on.

Druga opcija je članstvo u Ujedinjenim nacijama.

Ukoliko do njega dođe, smatraju i Pavković i Bogdanović, Prištinu nimalo neće zanimati šta o svemu misli zvanični Beograd.

„Pa i dalje ima država u Africi koje ne priznaju Hrvatsku, ali njena državnost nije sporna“, navodi Pavković.

Međunarodna zajednica zato, kaže Bogdanović, „niti očekuje, niti traži“ da Srbija potpuno prizna Kosovo, svesna da je reč o „neizvodljivom procesu“.

„Da bi se to desilo, potrebna je promena Ustava, gde piše da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, što je duga procedura, mora i referendum da se održi, ali nema tog državnika, predsednika, koga god, ko je spreman da prizna Kosovo“, kaže bivši ministar.

„Ono što traže je pravno obavezujući sporazum Beograda i Prištine, što je u ovom trenutku izvesno.“

Međutim, profesor savremene istorije Ingimundarson ukazuje da je istorija puna „tvrdokornih političara koji su se u nekom trenutku predomislili kako bi postigli istorijske sporazume“.

„Iako je promena stava srpske vlade prema Kosovu možda malo verovatna u sadašnjosti, ne treba je isključiti u budućnosti“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]