sdf — Kaže da je volontirala na većem broju pozorišnih festivala nego što ima godina, a ima 22

Kako devojčica koja redovno ide u školu, pohađa ples i odrasta u kući punoj ljubavi završi u Domu za nezbrinutu decu?

Sticajem okolnosti.

Upravo to se dogodilo Katarini Đ. koja danas ima 22 godine i živi u Zrenjaninu.

U tim ustanovama su uglavnom siromašna, zanemarena ili zlostavljana deca, ali nekad dom može da postane utočište za dete svakog od nas – ako se kockice tako sklope.

Velika trauma

Kosa joj je kratka, osmeh širok – kao i svakoj Vojvođanki, a pogled topao.

Odskače od stereotipa domaca – nije konzumirala drogu, nije kršila zakon, a danas je Katarina mlada devojka sa običnim problemima sadašnjice.

Iako je Dom napustila pre četiri godine, novim poznanicima uglavnom prećuti da je tokom srednje škole boravila u ovoj ustanovi.

Ipak, kada govori o domcima, i dalje kaže „mi“.

„Još me dovoljno boli dom, još me dovoljno boli ceo taj period. Došla sam tamo u tinejdžerskom periodu, sa 15 godina“, započinje Katarina razgovor za BBC na srpskom.

Tad je već, kaže, imala sopstvena interesovanja, kao i đačku knjižicu Građevinske škole u Zrenjaninu.

Kako je dospela tamo?

Do drugog razreda živela je sa mamom, jer su joj se roditelji rano razveli.

„Kad je mama bila živa, sve je bilo prepuno ljubavi i različitih stvari – išla sam na odbojku, ples. Trudila se da mi obezbedi sve.

„Onda je došao presek. Mama je poginula u saobraćajnoj nesreći za koju nije bila kriva i mene su uzeli njeni roditelji“.

Mami je tada bilo 29, a Katarini devet godina.

Iz Zrenjanina se preselila kod bake i deke na selo u blizini srpsko-rumunske granice. Oni su brinuli o njoj, ali su im se pogledi na svet sve više udaljavali s godinama.

„I oni i ja smo doživeli tragediju, a nikad nismo razgovarali o tome. Nikad nisu sa mnom razgovarali o mojim potrebama i interesovanjima.

„Trudili su se da idu u korak sa mnom, a u stvari su išli u korak s njihovim načinom vaspitavanja.“

Događalo se da ode u šetnju, a da oni „podignu celo selo na noge“ da je traže.

Uvek su imali „dovoljno“, kaže Katarina.

„Oni su me vaspitavali tako da ne znam da li smo bili siromašni ili bogati.

„Kad god nam se nešto pokvari – auto ili frižider, imali smo za popravku ili novo, a ovako smo svega imali minimalno i trudili se da preživimo od prvog do prvog mesecu“.

Iz malog grada u selo

Zrenjanin joj je tada, naspram sela, delovao kao grad mogućnosti. Odustala je od hobija, jer deca koja žele da idu na odbojku moraju da putuju u drugo selo.

U odeljenju je bilo znatno manje đaka.

Kada je bila osmi razred, baka i deka su kupili kuću u Zrenjaninu i preselili se, ali to je pogoršalo sve.

„Dešavalo se da kasnim pola sata iz škole, a znali su da sam imala dečka i da sam verovatno s njim – oni zovu policiju. Ko zna koliko puta me čekao policajac kod kuće“.

Ni u školi joj nije bilo lako, jer je došla u novo odeljenje.

„Ponovo sam bila neprihvaćena. Ranije su me neki gledali ispod oka i prozivali što se družim sa životinjama. Zvali su me seljankom jer idem na ispašu sa kozama i ovcama“.

Koja deca idu u dom?

Svako šesto dete nalazilo na evidenciji centara za socijalni rad 2018, preneo je novosadski portal Autonomija podatke iz izveštaja Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

U hraniteljskim porodicama i u institucijama u Srbiji je oko šest hiljada dece.

Nevenka Žegarac, profesorka Fakulteta političkih nauka, sprovela je istraživanje između 2006. i 2011. godine na uzorku od više od 5.000 dece smeštene u hraniteljske porodice i institucije.

Jedan od nalaza istraživanja bio je da „pre izdvajanja deteta kod polovine porodica nisu prethodno preduzimane bilo kakve preventivne mere koje bi to predupredile“.

Zbog čega dete bude izdvojeno iz porodice?

Razlozi su često kombinovani, a uglavnom su to zanemarivanje dece i siromaštvo, navodi se u drugom istraživanju profesorke Žegarac, U lavirintu socijalne zaštite, rađenom za FPN, uz podršku UNICEF-a.

Grafika — Koliko je dece u domovima bilo 2018?

„Bila sam jako labilna“

S druge strane, priča Katarina, vapila je za ljubavlju i prihvatanjem.

„Bila sam jako labilna i trudila sam se da se povežem s ljudima. Možda sam se i previše povezivala, pa sam bila naporna, ali je to bio moj način da imam nekog svog.

„Ljudi su to odbijali, jer nisu bili naviknuti, a ja sam opet bila povređena“.

U to vreme je bila ponekad i agresivna, jer nije uspevala da se „pronađe“.

Na početku srednje škole upoznala je dečka s kojim se zabavljala godinu dana. On ju je naučio da pravilno diše i pokazao kako se meditira.

Iako nikad nije otišla ni na jedan čas joge, njenima je to bila kap koja je prevršila čašu.

„Baka i deka su tada ‘pukli’. Otišli su u centar za socijalni rad i oni su im dali papir Kako se boriti protiv sektaša u kući„, kaže.

Nadležnima su rekli da više neće da joj budu privremeni staratelji, pa Katarina odlazi u hraniteljske porodice.

U tri različite porodice živela je po mesec-dva, ali bi je baka i deka uvek vratili. O smeštanju kod porodice nije se ni razmišljalo.

„Posle treće su me gotovo kidnapovali i vratili kući. Meni je apsolutno bilo loše u tim porodicama, da se ne lažemo, ali daleko od toga da su baka i deka znali šta sa mnom“, priča Katarina danas.

„Sa 17 godina sam saznala da imam neizlečivu bolest“

Dom ne treba da bude kasarna ili internat

U sistemu socijalne zaštite u Srbiji traju reforme i proces deinstitucionalizacije – smanjen je broj dece u domovima, jer se uglavnom smeštaju u hraniteljske porodice.

„Načelno to je dobra stvar, ali pitanje je koliko smo dobro otpratili tu decu i šta im nudimo u njima“, kaže za BBC na srpskom profesorka Žegarac.

Praksa je pokazala da nekoj deci, ipak, mnogo više odgovara dom.

„Dom je ispao utočište posle hraniteljskih porodica, što nije dobro. Čak se deci preti domom – kao da je najgora noćna mora, a to ne bi smelo da se dešava“.

Svako mesto na kome borave deca treba da bude kvalitetno. Domovi su pogubni za decu najmlađeg uzrasta, ali ne i za starije, dodaje Žegarac.

„Za adolescente su se neki oblici domskog smeštaja, ali prilagođeni, a ne život ko u vojsci, regrutnom centru ili internatu, nego sa toplom domaćinskom atmosferom – pokazali kao pogodni.

„Mi takvih stvari nemamo. Imamo ostatke onih velikih internata, pa tu smeštamo decu koja nemaju gde, a starijeg su uzrasta“.

Nije stvar, kaže, samo nedostatak prostora, već i koncepcije, šta se i kako radi s njima u domu.

„Svako dete koje dođe do institucija ima jako veliki prtljag iza sebe i važno je da dobro odgovorimo na njega. Treba da ga vratimo u svakoj tački“, zaključuje Žegarac.

Po informacijama kojima raspolaže resorno ministarstvo, u srednju školu ide redovno oko 120 štićenika (što je promenjiv podatak).

Mama Katarininog dečka je želela da je usvoji, ali za baku i deku je, kaže, to tek bilo neprihvatljivo.

„Moj deda je imao okršaj sa prvim dečkom, a hteo je i ovog da tuče.

„Smatrali su da sam upala u loše društvo i tražili su od Centra da me odvede negde, da ne budem u blizini“.

Tada je odvode u Dom za nezbrinutu decu u drugi grad. Katarina tada ima 15 godina.

„Tad kreće moja patnja“, ističe.

Čija je ovo čaša?

„Odjednom sam bačena negde, gde je loša atmosfera, gde te deca potkradaju, gde ne možeš da imaš svoju stvar“.

Sve joj je bilo potpuno novo.

„Kažeš ili pomisliš – ‘ova čaša je moja’. Ne, ta čaša za dva minuta može biti bilo čija“.

Nije navikla da nema redovne škole, jer je domci pohađaju vanredno ili idu u škole za specijalno obrazovanje i kurseve.

„Rekla sam, ne zanima me, hoću da idem u školu“, seća se Katarina.

Nije bilo moguće da nastavi smer koji je ranije upisala, jer je najbliža škola bila u drugom mestu, a „domci ne putuju“.

Na kraju, upisali su je na zanat – trogodišnju školu za kuvare.

„Završila sam, ne želeći. Uvek sam odbacivala to, ne želim ljudima da pričam.“

Nekim prijateljima je tek posle više godina druženja rekla da je kuvarica po struci.

„To mi je bilo velika trauma. Svi moji drugari iz razreda mogli da vežbaju kod kuće. Imali su šporet, kuhinju kod kuće ili paradajz i meso – mogli su nešto da spreme.

„Samo ja to nisam mogla, jer u domu nije bilo dozvoljeno da koristim kuhinju. Tamo su bile kuvarice“.

Upoznajte mamu koja zbog sina mora da se odrekne posla

Kako izgleda domski dan – Katarinina priča

Jutro počinje tako što vaspitači prvo obilaze donji hol zgrade– muški deo, a potom i gornji– ženski, ulaze u svaku sobu i bude decu.

Nema veze da li si školarac ili nisi, svi se budimo pre sedam, jer je tad doručak. Kupatila se zaključavaju, a mi svi idemo na doručak.

Posle doručka, deca koja idu u školu, odu u školu, peške, a ona koja ne idu, ostaju u domu.

Holovi se zaključavaju da bi tetke oribale, tako da su sobe dostupne tek nešto pred ručak (13 sati).

Ako ostaneš u domu, u pola 10 svakog dana imaš užinu.

Prepodne se uglavnom ne radi ništa, gleda se televizor ili se dosađuješ sa ono malo dece koja ostanu tu.

Kada dođemo iz škole mi školarci, ručamo i onda uglavnom oko 16-17 sati budu radionice. Pre toga postoji i popodnevna užina.

Ukoliko je proleće ili jesen, čistimo dvorište, sadimo biljke. Ako nije, onda ponekad imamo grupne radionice sa našim vaspitačima.

U početku mog života u domu išli smo i po sat vremena igranja na kompjuterima po grupama, međutim to su izbacili.

Kada se zajedničke stvari dešavaju, hodnici se uglavnom opet zaključaju, tako da ne možeš da uđeš u sobe.

Na kraju, kada se otključaju, stariji domci se spremaju za izlazak u grad, koji je radnim danom do 22 sata, a vikendom do ponoći.

Večeraš u sedam, javiš se vaspitaču da ideš do grada i to je to.

Vređanja i pogrdni nadimci

Još teže joj je pao odnos druge dece u školi prema njoj – zvali su je „ku*vom“.

„Mnogi me isprave i kažu promiskuitetna, ali deca ne znaju šta znači promiskuitet. Deca ne povezuju reč sa tim, već misle da si ti loša osoba koje oni žele da se klone“.

U domu nije imala pravih prijatelja, sa nekima je prosto samo provodila vreme i bila na „ćao-ćao“.

Ovo joj nije bilo prvo odbacivanje od vršnjaka. Prvi put je to iskusila sa 10 godina, nedugo pošto je ostala bez mame.

„Deca su me gledala kao da sam hendikepirana jer nemam mamu. Tad sam se prvi put suočila s etiketom. Ne možeš me smatrati bolesnom jer nemam nekog. To nije moja krivica, nije bila ni njena“.

Ipak, u srednjoj školi nije bilo samo negativnih iskustava.

Kako su kuvarske proizvode prodavali u školskoj menzi, jedan od profesora imao je običaj da joj sačuva parče pice ili nešto za užinu.

„Bilo me je sramota da to radi meni, a da ne dobijaju sva deca. On mi je rekao `Ne brini, sva deca imaju frižider kad dođu kući, ne moraju da čekaju obroke. Budi pametna, prihvati`.

„To mi je i dalje problem. Ne umem da prihvatim poklone i ono što mi je namenjeno. Naučili su me da ništa nije moje i da ništa nisam zaslužila“.

U domu, kaže, nije imala sa kim da priča, ni sa decom, ni sa vaspitačima. Nije imala ni pravih prijatelja.

„Najbolja odluka je da stavljam strahove na papir“.

Ko odlučuje o smeštaju u dom?

Konačnu odluku o smeštaju i odluku o prestanku korišćenja usluge domskog smeštaja donosi nadležni centar za socijalni rad.

Prethodno, centar je dužan da detetu ili mladoj osobi pruži sve relevatne informacije o smeštaju i omogući im da kažu šta misle o tome, poručuju iz nadležnog Ministarstva za rad i socijalnu politiku za BBC.

Ove odluke centar donosi u skladu sa zakonom i standardima stručnog rada, vodeći računa o najboljem interesu deteta.

Dete sa navršenih 10 godina života koje je sposobno da formira mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja i u pogledu njegovog smeštaja u ustanovu socijalne zaštite.

asdf — Kad ima vremena, Katarina stavi gumene rukavice i sa drugarima skuplja otpatke po ulici i baca u smeće.

Sve je pisala u „Knjigu bola“

U to vreme je nastala „Knjiga bola“ sa kojom je delila osećanja i misli o vremenu i religiji.

„Skoro kad sam bila na psihoterapiji, psihološkinja mi je rekla da tu ima tema kojima su se bavili Aristotel i Lao Ce – ja to, naravno, nisam znala“, kaže kroz osmeh.

Zbog rupa u znanju i formalnom obrazovanju u poslednje vreme prelistava udžbenike iz osnovne škole.

Čita od detinjstva, a u domu je jedina, kaže, imala člansku kartu biblioteke.

Knjige su joj pomogle da stvori mikrosvet u koji se teško ulazi.

„Sad treba mnogo vremena da nekog pustim u svoj život.“

I dalje joj nedostaje ljubavi.

Ministarstvo: Srbija mnogo uradila

„Srbija je mnogo uradila kada je u pitanju briga o ovoj kategoriji korisnika, posebno sa akcentom na deci“, kažu iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku za BBC na srpskom.

Godišnje izdvajanje za rad domova za decu i omladinu u 2019. godini iznosi 147.852.400,00 dinara, što je nešto više od 0,8 odsto budžeta Ministarstva za rad i socijalna pitanja za tu godinu.

Analiza „U lavirintu socijalne zaštite“, s druge strane, pokazuje da dete, njegova dobrobit i razvoj nisu jasno postavljeni u centar sistema.

„Dominira konstrukcija odraslih o tome ‘šta je dobro za dete’. Nije prepoznata potreba da se direktno radi na osnaživanju dece i mladih kako bi u skladu sa svojim kapacitetima mogli da učestvuju i postepeno preuzimaju odgovornost za stvari koje ih se tiču“.

Ponovo život sa bakom i dekom

Tokom domskih godina, baku i dedu je viđala samo na raspustu.

Posle doma je živela sama u Novom sadu i Beogradu, ali se zbog dugova pre godinu dana ipak vratila kod njih u Zrenjanin.

„Toliko nismo komunicirali da ne znaju šta sam ja. Smatraju da džabalebarim, jer ležim i gledam filmove, a ja pišem kritike ili tekstove“.

Sada je pozorišna novinarka, volonterski piše za sajt Hoću pozorište.

Da bi stigla na sve festivale u Srbiji, često putuje autostopom.

Zarađuje od 14. godine. Sada sama sebi plaća vozački ispit. Sramota joj je da traži novac od njih, jer već živi kod bake i deke i ne plaća račune.

Danas smatra da je mogla i te tri godine da provede kod bake i deke.

„Mogla sam i tad da preživim kod njih, ali uz konstantni nadzor psihologa i stručnog osoblja.

„Verujem i dalje da smo mogli da krenemo da razgovaramo i budemo normalni, ali to se nije dešavalo“.

Raskorak u poimanju sveta im se nije smanjio.

„Oni me i danas smatraju neuspelom. Nemam stalan posao, nemam primanja, nemam dečka, nemam decu… Džabe što skupljam znanje sa svih strana, nemam sve ono što su njihova merila uspeha“.

Barijera

Katarina danas studira Višu poslovnu školu u Novom Sadu, a želela bi da upiše studije dramaturgije.

Redovna primanja su joj samo alimentacija i porodična penzija.

Otac je rano izgubio starateljsko pravo – kad je Katarini bilo tri godine. Viđa ga samo pred sudom.

„Pokušao je u jednom periodu da se zbližimo, ali sam ja to odbila. Posle mamine smrti sam ga potpuno odstranila, samo se zove ocem, jer ništa od tih osobina nije tu“.

Zbog više obrta, u kojima joj bi joj se život za samo 24 časa promenio iz korena, ima strah od vezivanja – da ne bi bila povređena, ali i da ne povredi ljude oko sebe.

Ipak, u radu sa psihoterapeutom uči da prepozna sopstvene kvalitete.

„Imam barijeru sa ljudima, ne mogu da budem sigurna da neće otići i napustiti me ili da ja neću negde otići.

„To me sprečava i da prepoznam ljubav i da je pružim“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.