Ako me pitate od kada je taj koš u našoj ulici – nemam pojma. Oduvek. A takve koševe ima gotovo svaka ulica u svakom gradu u Srbiji… I od njih sve počinje.
Operacija je bila jednostavna – tablu imamo, potrebno je bilo samo nabaviti obruč i onda to sve zakačiti na pravu visinu.
Obruč smo nabavili… Nekako, ne sećam se kako.
Dobro, ta tabla baš i nije bila tabla, više ogromna daska koju je Luka iz ulice koristio kao pregradu da mu pas izađe iz dvorišta, ali obavljala je njen deo posla.
Onda je došao naš kum Laza, koji odavno živi u Australiji, a koji je nekada radio u distribuciji, obezbedio neku profesionalnu spravu za kačenje na banderu.
I to je bilo to – Ulica Svetozara Miletića u Zemunu dobila je pravi pravcati koš.
- Nikola Kalinić: „Malu sam cenu platio za satisfakciju koju imam“
- Srbi i Ol-star: Od Divca do Jokićał
- Da li „kralj nemogućeg“ u košarci može da se oporavi u nemoguće kratkom roku
Naravno, igralo se dan i noć, na veliku žalost tetka Zore – ljutila bi se kad bi joj rekli da je baba, iako nije da nije bilo osnova za to – koja je živela na obližnjem prozoru i mrzela lopte.
Od tada je prošlo više od 20 godina, a taj koš i dalje stoji – hvala kumu Lazi, iako smo sa njim izgubili svaki kontakt.
Malo se nakrivio, ali stoji.
Niko od nas iz ulice nije postao košarkaš, ali su koševi poput našeg pravi simbol zašto baš Srbiju mnogi nazivaju zemljom košarke.
Drvo
Jednostavno je – uvek sve počne od tog jednog koša u kraju, ulici, dvorištu, parkiću ili školskom.
Taj jedan koš je uvek poseban, bez obzira na to da li ste stigli do NBA ili je sve ostalo na povremenom basketu u kraju.
Na jednom takvom košu počeo je i jedan Bogdan iz Požarevca.
„Prvi koš mi je napravio deda u dvorištu“, kaže dvadesetsedmogodišnji Bogdan za BBC na srpskom.
„Bio je visok oko 2.30 – koš, ne deda – i kako su godine prolazile odbijao sam bilo kakvu mogućnost da se taj koš podigne na pravu visinu.
„Zašto? Pa u suprotnom nikada u životu ne bih zakucao.
„Eno, koš i dalje stoji na svom mestu, ali već neko vreme nema mrežicu. Sredićemo to“.
Kako navodi, i drugi važan koš u njegovom životu nalazi se u Požarevcu, na terenu „u Đuri“ – naselju Đura Jakšić.
„Fora sa košem u Đuri je što gotovo nasred terena stoji drvo… Dugo nisam mogao da razumem ove beogradske terene za basket bez drveta, ali navikne se čovek na sve“, ističe on uz osmeh.
Sa tih koševa ubrzo se prešlo na neke ozbiljnije.
„Počeo sam da treniram sa osam i trenirao do 18. godine i odlaska na studije u Beograd…
„Tih sat i po treninga su mi uvek bili najlepši deo dana, uz priče o košarci u šetnji do kuće… Tu sam stekao neke od najboljih prijatelja“.
„Sada imam 27 i ne mogu da zamislim da makar jednom nedeljno ne odigram neki basket“, ističe Bogdan.
Divac
Taj neki poseban koš imala je i jedna Milena iz Pančeva.
„U četvrtom razredu osnovne bila sam baš tužna što moji nisu imali novca za treninge tenisa, koji su bili preskupi.
„Išla sam potom na odbojku i rukomet, koji su me brzo smorili, da bi potom do mene stigao flajer za najjeftinije treninge košarke u ŽKK Dinamo – koštali su 150 dinara“.
Kako kaže, veoma brzo je svima postalo jasno da je to njen sport.
„Devojčica koju su u kraju zvali ‘mala Mica’ je bukvalno odjednom bila visoka 1,83.
„A za takmičenje iz matematike nisam se spremila – iskakala sam kroz prozor učionice gde nas je ostavljala nastavnica da vežbamo, da igram basket sa dečacima koji su bili na fizičkom.
„I nije bilo dosta, pa smo i posle nastave išli pravo u Mašinsku školu, kad odu srednjoškolci, tu je koš bio prave visine i obruč širine“.
Na tom terenu je provela čitave godine.
„Ostajali smo leti i posle jedan ujutru. Kad niko neće, a ja opet u Mašinsku…
„Mogu i da ne rade reflektori i da kreće vejavica nameštam šut u mrklom mraku sa rukavicama bez prstiju“, priseća se dvadesetosmogodišnja Milena.
Iako joj se karijera završila u srednjoj školi, ostale su brojne lepe uspomene.
„Propustila sam dva treninga u životu i sa male mature bez spavanja otišla na utakmicu – pobedile smo“, navodi ona.
Ipak, reprezentacija se ne propušta.
„Posle utakmice te pukne adrenalin i pravac na koš, da se ložiš… U podeli uloga ja bih tada bila Vlade Divac.
„Danas, mi je od svega ostalo umiranje posle povremenog basketa, redovna pitanja ‘odbojka ili košarka’ i čuđenje stranaca koliko su Srpkinje kršne“.
Miloš, Nemanja…
Ne, Luka i ja nismo postali košarkaši.
Ubrzo smo malo porasli, dobili ovlašćenje da prelazimo Tošin bunar i odlazimo u školsko, na pravi teren.
Nisu ni Bogdan i Milena, koji danas žive neke „obične živote“, kao ni nekoliko stotina hiljada onih koji su nekada probacivali loptu kroz obruč.
Ali zato jeste onaj čuveni Miloš iz Valjeva, kao i Nemanja sa Novog Beograda – čuli ste možda za njega, Bjelica se preziva – jedan poznatiji Bogdan i još mnogo drugih.
Svi oni imaju neki koš koji su skrpili kako znaju i umeju, koš na kojem su počeli i koš na kojem su provodili dane i noći, nervirajući tamo neku baba/tetku Zoru.
A sve to zajedno stvorilo je Zemlju košarke i mnogo lepih trenutaka.
Evo, nek vam Bogdan kaže:
Pamtim Peđine trojke iz 2001. i Šarenca kako gubi glas već u grupnoj fazi, pamtim Šćepanovićevo kucanje za kraj tog evropskog prvenstva u Turskoj.
Sećam se Bodiroge koji uzima peškir Redžiju Mileru 2002. i Jarića koji daje bacanja „hladan kao špricer“.
Znam napamet konferenciju Željka Obradovića posle debakla 2005. u Novom Sadu – ko kome nije hteo da doda loptu i ko je lumpovao po Atini tokom priprema.
Desi se da mi kroz glavu prođe poneka od Miličićevih psovki s prvenstva u Španiji 2007, a da me probudiš u pola noći znao bih gde sam i s kim gledao Teodosićevu trojku Špancima 2010.
Bio sam prisutan kada je Bogdanović dao trojku „s druge planete“ 2014. u Madridu.
Dobro pamtim i osećaj kada se zaleteo protiv Litvanaca naredne godine i promašio, a nisam zaboravio ni Jokićev doprinos medalji na Olimpijskim igrama u Brazilu.
Mesecima iščekujem 31. avgust i da već jednom počne.
Šta znam, valjda smo zbog toga zemlja košarke.
E, pa, 31. avgust je stigao.
Počelo je.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
