Gebi Ejru je u samo mesec dana doživela dve velike lične tragedije. To iskustvo nagnalo ju je da pronađe način kako da nagovori roditelje da snimaju video poruke za svoju decu.
Dok je otac Gebi Ejru umirao od raka gušterače, jedan od poslednjih saveta koje joj je uputio glasio je: „Tuguj za mnom dve godine, posle toga tuguješ za sebe.“
Mislila je da će biti dobra u tugovanju. Na kraju krajeva, radila je kao psihološkinja na slučajevima traume iz detinjstva.
Ali ustanovila je da pati više nego što je očekivala.
- Moj otac sveštenik ne želi da čuje za mene
- „Otac mi je dao bubreg i spasao mi život“
- Ćelava i hrabra: Maltretirali su me zbog izgleda, sada pomažem drugima
Da sve bude gore, ona i njen muž su se sa troje male dece nedugo pre toga preselili iz Londona u Vankuver, što je značilo da nije imala mrežu podrške.
Osećajući se ranjivo, pokušala je da pozove blisku prijateljicu iz detinjstva, Emu, doktorku iz Londona. Ali onda je primila još jednu neočekivanu vest: Ema je umrla iznenada i neočekivano.
„Bila je pametna, lepa, marljiva i topla“, priseća se Gebi. „Ja sam bila mala i šašava, ona je bila graciozna i inteligentna. Nekako smo volele jedna drugu.“
Smrt njene prijateljice gurnula je Gebi dublje u ožalošćenost. „Nisam znala šta da radim sa sobom“, kaže ona.
I Gebi i Ema su u to vreme imale 39 godina. Emino troje dece imalo je 10 godina ili manje – baš kao i njena.
Ne samo da je Gebi morala da se nosi sa vlastitom ožalošćenošću, kao prijateljica i kao ćerka, već nije mogla da prestane da razmišlja o tragu koji smrt ostavlja na malu decu. Kako uopšte da krenete da im je objašnjavate?
„Zamislila sam svoju decu kao njenu, koja su odrastala i sve što su znala direktno o svojoj mami samo je u tom trenutku prekinuto. Poželela sam da im pišem i da ih umirim, da im kažem najkorisnije moguće stvari, ali nisam mogla da ih sumiram.“
„Shvatila sam da će neke stvari deca čuti od oca i bake i dede, ali neke stvari bi valjda morale da poteknu direktno od nje?“
Nedeljama se osećala „kao ludak“, opsednuta smrću. Uporno bi ispitivala prijatelje i neznance koje bi srela: „Šta ste pripremili u slučaju smrti?“ Bila je to njena omiljena tema za razgovor.
Kad se danas osvrne, to vidi kao deo procesa oporavka i potrebu da kanališe bol u nešto praktično.
Krajnji rezultat biće alatka koja će pomoći deci da ožale roditelje – besplatna aplikacija koju koristi više od desetine hiljada ljudi u više od 30 zemalja sveta kako bi ostavili zaostavštinu u vidu video poruka za svoje porodice.
U leto 2008. godine, nekoliko meseci posle njenog dvostrukog udarca, Gebi je počela da proučava ožalošćenost.
U narednih pet godina, intervjuisala je više od 100 ljudi u Kanadi i Velikoj Britaniji, koji su kao deca izgubili jednog ili oba roditelja. (U Velikoj Britaniji, otprilike svako dvadeseto dete izgubi roditelja pre 16. godine – otprilike 24.000 njih svake godine.)
Pronašla ih je postavljajući objave na internet forumima i ostavljajući fizičke poruke na bazenima i u bibliotekama.
„Pričala sam sa ljudima rođenim nakon što su im očevi umrli ili kad su stigli kući na mesto zločina ili bili u saobraćajnim nesrećama u kojima su im stradali roditelji“, kaže Gebi.
Otkrila je da je dojenje sina na autobuskim stajalištima dobar način da se zapodenu razgovori sa nepoznatim osobama o roditeljstvu i smrtnosti.
Pitala je te ljude šta bi voleli da su mogli da pitaju roditelje.
„Ubedljivo najvažnija stvar koju su ljudi rekli bila je da bi voleli da čuju da je roditelj ponosan na njih, da ih voli i da ih čuju da to kažu sa njihovim imenom“, kaže Gebi.
„Ljudima je često govoreno da su ih mama i tata mnogo voleli, ali oni su imali potrebu i želju da tu čuju sami.“
Ponekad su želeli da čuju jedan veoma konkretan niz reči.
„Želeli su da mogu da pitaju roditelja: ‘Sećam se kako mi nešto šapućeš svake noći, šta je to bilo? Želim to ponovo da čujem.'“
- Dan kada sam nenamerno ubila jednog dečaka
- Porodične fotografije koje su zakopale prošlost
- Roditelji našli kćerku posle 24 godine
Mogla je da bude molitva, dečja pesmica ili neke druge reči koje su postale deo noćnog rituala i pomagale im da znaju da su voljena pre nego što zaspu.
I tako je, dakle, jedan ključni cilj bio da se roditelji navedu da snime tu prostu poruku u video formi za budući naraštaj.
Gebina aplikacija, RecordMeNow, praktično je niz podsticaja koji pomažu ljudima da naprave videoteku za svoju decu, podeljenu po temama, zasnovanim na Gebinim nalazima.
Drugo otkriće bilo je da ožalošćena deca često sa sobom nose ogromnu količinu krivice.
„Kad bi roditelj mogao da kaže u poruci: ‘Bolestan sam, umirem, to nije tvoja krivica, ja ne želim da umrem, srećan sam što ćeš ti živeti i imati ispunjen život’, to bi bilo veoma važno.“
Međutim, Gebi je bila iznenađena i kad je čula mnoga banalna – i veoma konkretna – pitanja koja su deca imala za svoje roditelje.
Koje si sredstvo za čišćenje poda koristila? Taj miris me podseća na detinjstvo. Koji si parfem nosila? Želim i ja da ga nosim. Koje ti je bilo srednje ime? Kako glasi recept za onu supu koju si nekad pravila? Kuda smo se ono šetali? Želim sada tamo da šetam sa svojim detetom i da mislim na tebe. Nauči me kako da se obrijem.
Zadovoljiti znatiželju dece u vezi sa ovakvim detaljima zaista ume da pomogne u tugovanju, kaže ona.
Ali oni su želeli da čuju i za druge aspekte života njihovih roditelja.
Stvari kao što su upečatljive priče iz njihovog detinjstva, priče o ljubavi, ili kako je prolaziti kroz pubertet. Kako su odabrali posao i kako su se nosili sa stresom i besom? Jesu li dobijali neke predloge prilikom davanje imena deci?
U suštini, tražili su savet i smernice koje bi im pomogle da donesu važne odluke dok su živeli živote bez roditelja.
Gebi je shvatila i da nisu želeli da čuju ulepšanu, idealizovanu priču o roditeljima koje su slušali na sahranama i porodičnim okupljanjima – želeli su sirove priče, sa sve ružnim momentima, sa kojima bi mogli da se poistovete.
Zato vas aplikacija podstiče da govorite i o teškim vremenima, kaže Gebi.
„Morate da budete trodimenzionalna osoba, ne velika hodajuća priča o uspehu, što je previše za svakoga da bi se merio s tim. Smete da imate probleme, to je u redu, to je sastavni deo života i to će pomoći vašoj deci kad imaju težak dan.“
Bilo je i upita koji su odražavali detetovo nerazumevanje smrti, kaže Gebi.
Neki ljudi su se osvrtali na detinjstvo i govorili da „ne razumeju zašto je tata sahranjen a mi i dalje imamo njegova invalidska kolica, kako on može da se snađe bez njih gore na nebu?“
- Ubice partnerki „prate obrazac“ od osam koraka
- Tinejdžerka koja je preživela rak jajnika: „Želim da sve radim sad – nemam vremena za čekanje“
- „Odgajan sam u kultu i verovao u smak sveta“
I tako jedan podsticaj na pitanje u aplikaciji za osobu na samrti prosto glasi: „Kako vidite vlastitu smrt i umiranje? Šta mislite da se dešava posle smrti?“
Aplikacija je napravljena tako da bude prosta, „bez nepotrebnih ukrasa i dodataka“, kaže Gebi, jer kad vam postave dijagnozu smrtne bolesti, odjednom morate da mislite o milion stvari, uključujući posao, testament i druga finansijska pitanja, i imate kratak vremenski period da ih sve rešite.
Morate da mislite na milion stvari istovremeno, a aplikacija bi trebalo da vam pomogne da se usredsredite na ovaj važan, iako mučan zadatak.
Dve velike zajednice ljudi kojima je aplikacija pomogla su oni kojima je rečeno da imaju neizlečivi rak i oni kojima je postavljena dijagnoza Bolesti motornih neurona.
Ljudi kao što je Din Maklou, koji živi u Birmingemu.
Din je prvi put shvatio da nešto nije u redu s njim kad je imao problema da otkopča dugmiće na bodiju njegove ćerke.
Imao je 42 godine i nalazio se na očinskom odsustvu za drugo dete.
Povremeno bi ispuštao predmete, što ga je brinulo, ali je to otpisao na svoj redovni hobi, karate, za koji je mislio da utiče na njegove ruke.
Na kraju je, međutim, odlučio da ode kod lekara i 2013. godine postavljena mu je dijagnoza Bolesti motornih neurona – bolesti koja utiče na mozak i kičmenu moždinu, često napreduje brzo i ostavlja ljude zatočene u nefunkcionalnom telu.
„Zaista je teško pomiriti se s tim. Ne osećate se loše. Kad pokušate da se pomerite, osećate se kao da imate ogromne olovne tegove na rukama, na nogama, na vratu. Imate mnogo vremena za razmišljanje“, kaže on.
Najgora stvari je frustracija. On želi da se igra sa svojom decom, ali ne može.
To su opservacije koje je Din napravio u video snimcima snimljenim na aplikaciji RecordMeNow 2015. godine.
Posle njegove dijagnoze, Din i njegova porodica bili su povezani sa Alison Nouks, koja radi sa Udruženjem za obolele od bolesti motornih neurona.
Ona preporučuje ovu aplikaciju ljudima ukoliko im je glas i dalje dobrog kvaliteta, zato što je videla šta sve dobroga ona može da donese.
Ljudi mogu da budu veoma anksiozni kad prvi put dobiju dijagnozu a aplikacija im pruža nešto pozitivno na šta mogu da se usredsrede, kaže Alison.
Din je koristio RecordMeNow da napravi arhivu više od 80 video poruka za svoju porodicu, uključujući njegovog mladog sina i ćerku, dok je još mogao da govori.
U nekima on priča svoju životnu priču, uključujući lekcije koje je usput naučio. Na osnovu njih postaje savršeno jasno da je dijagnoza došla u najnezgodniji mogući čas. Din je tek počeo da ubire plodove teškog rada u životu: uspešna karijera, supruga, dom i deca.
Napustio je školu 1987. i mnogo godina radio u fabrici, ali se na kraju prijavio na koledž na vanredne studije Informacionih tehnologija.
Potom se obučavao da postane mehaničar za popravku fotokopir mašina i bankomata. To je dovelo do posla u elektronskoj firmi, Rikoh, gde je brzo napredovao, na kraju putujući po Velikoj Britaniji vodeći tim trenera.
Težak rad i posvećenost ključni su sastojci za napredovanje u životu, kaže on u jednom videu.
Evo šta je rekao kad je aplikacija tražila od njega da odgovori na pitanje: „Kad ste bili najviše uplašeni?“
Plašio sam se kad sam hodao ka oltaru da bih se oženio sa vašom majkom. Plašio sam se, ali to je najbolje što sam ikad uradio. Plašio sam se da imam decu. Čim dobijete decu, ne prestaje da se plašite ili brinete. Strah vas čini živim. Prigrlite to, iskoristite to. Ne dozvolite da vas to ukoči.
On u jednom videu takođe pokazuje deci jednu od svojih posebnih veština: dodiruje nos jezikom. Sve to u omiljenoj majici fudbalskog kluba Aston Vila.
U jednom drugom, on kaže:
Ovo je najteže što sam u životu uradio, pokušao sam da nađem prave reči. Volim vas sve, budite dobri i samo se smejte.
Din sada komunicira isključivo preko kompjutera, koristeći pokrete očiju.
On je „pohranio glas u banku“ pre nego što ga je izgubio, sačuvavši izraze, reči i zvukove u digitalnoj bazi podataka.
Zahvaljujući tome, kad sastavlja reči koristeći specijalni softver, to se emituje preko zvučnika spojenog sa njegovim invalidskim kolicima, kompjuterizovanom, sintetičkom verzijom njegovog glasa, sa sve birmingemskim akcentom.
Govoreći o video porukama, sad kad je izgubio sposobnost govora, Din kaže: „Oduvek sam želeo da ostavim neku vrsti nasleđa za svoju decu.
Naročito za moje najmlađe dete, koje me poznaje samo ovako. Koristio sam RecordMeNow zato što je on bio u formatu koji sam želeo, sa gomilom pitanja i opcijom dodavanja novih.“
„Želeo sam da moja deca imaju gde da odu ako ikad pomisle u sebi: ‘Šta bi tata rekao?’ Uvek će imati snimke mojih razmišljanja i mišljenja. Bilo je od velike koristi znati da će moja deca videti pravog mene. Uz malo sreće, možda ću moći da im prenesem neki savet.“
Dinov sin i ćerka imaju 10 i šest godina. On ne misli da su još spremni da vide snimke koje je načinio. On samo želi da im oni budu pri ruci kad dođe vreme za to.
Alison Nouks iz Udruženja obolelih od Bolesti motora neurona kaže da je RecordMeNow deo šireg trenda ljudi sa neizlečivim stanjima koji razmišljaju o vlastitoj digitalnoj zaostavštini, uključujući šta raditi sa nalozima na društvenim mrežama.
Ali „rad sa zaostavštinom“ ima dugi istorijat u palijativnoj nezi, kaže ona.
Ona ga poznaje još iz godina i godina rada u centrima za medicinsku kućnu negu preko ideje „kutija s uspomenama“, u kojima su pacijenti ostavljali igračke, kompakt diskove ili bočice parfema, zajedno sa pričama o tome zašto su im baš ti fizički predmeti bili toliko bitni.
RecordMeNow je kao digitalna nadgradnja ove ideje, kaže ona.
Alison je čak bila inspirisana da uz pomoć aplikacije snimi vlastitu poruku, iako su njena deca već odrasla i imaće dovoljno vlastitih uspomena na nju.
Tera vas da preispitate samog sebe, a rezultati umeju da budu iznenađujući, kaže ona.
„Kad se prisetite detalja kao što su ime vašeg omiljenog plišanog mede iz detinjstva, odjednom shvatite da je to informacija koja bi inače umrla sa vama.“
Naravno, postojala je mogućnost da snimite poruke i pre doba pametnih telefona, uz pomoć video kamera ili audio kaseta.
Neki roditelji koji su znali da umiru ostavljali su poruke deci da ih ova pročitaju u posebnim prilikama, kao što su Božići, rođendani ili venčanja.
Ali Gebino istraživanje pokazalo je da je bolje stvoriti resurs u koji bi ožalošćena deca mogla da urone po vlastitom izboru.
„Ispitanici su mi rekli: ‘Moje venčanje biće dovoljno emotivno i bez moje mame ili tate, zaista ne želim da otvorim poruku na taj dan, ne znam kako ću reagovati.'“
Štaviše, ukoliko su deca dovoljno stara i dovoljno snažnog karaktera kad roditelj umire, mogu da adaptiraju podsticaje u aplikaciji tako da dobiju upravo onu vrstu uspomena koje žele.
Jedno dete je želelo video svog roditelja dok ga ovaj gleda kako igra fudbalsku utakmicu, priseća se Gebi.
Gebi je imala bliski odnos sa mnogim centrima za medicinsku kućnu negu i jedinicama za palijativnu negu, koje koriste njenu aplikaciju u radu sa pacijentima.
Ona iz vlastitog iskustva zna da ljudi često žele da snime poruke za buduće naraštaje, ali ne urade to dok ne bude veoma kasno.
Ponekad to ostave da urade toliko kasno da više ne mogu fizički to da postignu, tako da je morala da im pomaže i sama da snimi video.
„Zvali su me muž ili medicinska sestra i morala sam da prekoračim sićušnu bebu u kolevci ili auto sedištu dok je mama umirala bukvalno taj dan. To je veoma lepo od nje, što i dalje želi da snimi tu poruku, ali je veoma daleko od idealnog.“
Šteta je što ljudi u poslednjim mesecima često moraju da se usredsređuju na finansijske probleme umesto da ostave za sobom „nešto što bi bilo od emotivne pomoći“, kaže Gebi.
Štaviše, ona bi volela kad bi svaki roditelj snimio video snimak, u slučaju neočekivane nesreće koja bi im oduzela život, nešto što ona zove „emotivna polisa osiguranja“. (Aplikacija je besplatna, tako da ona od toga nema nikakve koristi.)
I sama je preduzela ovu meru predostrožnosti, za dobrobit svoje troje dece.
„Prisustvovala sam smrti velikom broju ljudi a ja sam sve starija, tako da mi je taj osećaj sve bliži“, kaže Gebi.
Njena deca su imala jednu, četiri i sedam godina kad je počela prvi put da pravi vlastite snimke.
„Izabrala sam ključne priče koje su izuzetno vesele, smešne ili teške, i obraćaju se ključnoj karakteristici date osobe, govore o našem odnosu. Dok pričam, zamišljam decu u različitim uzrastima i scenarijima, i želim da budem brižna i da im pružim podršku, kroz šta god da u tom trenutku prolaze.“
„Pričam im veoma jasne priče, sve vreme se smejem ili plačem – to je u redu.“
Snimila je poruke o porodičnim ritualima, kao što je da svi svake noći ležu u krevet u isto vreme da pročitaju poglavlje neke knjige.
Ili o onom putu kad je naterala porodicu da čeka na kiši kako bi videla kravu koja se porađa, samo da bi se ispostavilo da se ova zaglavila u blatu.
Ali govori i o ljubavnoj vezi, što je tema za koju je ustanovila da je mnogoj ožalošćenoj deci teško da je zapodene sa roditeljima, iako žele da znaju više o tome.
„Govorim im o izlascima sa mužem koji je mnogo godina bio moj dobar prijatelj i kako sam odjednom shvatila da treba da budemo zajedno i otišla do njegove kuće u pet ujutro i samo sedela tamo, potpuno spremna da provedem čitav život s njim.“
„Pokušavam da im govorim o zanimljivim stvarima koje je svako od dece reklo ili uradilo u određenim trenucima. To su samo odlomci, da bih im pokazala da mi je stalo, da sam to primetila.“
Ona misli da svaki roditelj treba da snima ovakve snimke na otprilike svakih pet godina.
Iako je ponekad teško ostati sabran na video snimku, Gebi kaže da ovaj medij ima prednosti u odnosu na audio snimak kad je u pitanju tugovanje.
Neki ljudi smatraju da u tom trenutku vizuelno nisu u najboljem izdanju, ali deci uopšte nije stalo do toga.
„Imam snimak oca i načina na koji mu blago zaigraju obrve kad mu je nešto smešno, i ti pomisliš… uuuuh, da, to je tako on“.
Vremenom video postaje posebno važan mladoj ožalošćenoj deci zato što se jako mnogo bola vezuje za nemogućnost prisećanja na to kako je izgledao vaš roditelj, kaže Gebi.
Video snimci mogu da vam pomognu da se pouzdate u vlastito sećanje.
Iako Gebi Ejru sada živi u Kanadi, ostala je u kontaktu sa Skaj, najstarijom ćerkom njene prijateljice Eme, čija je smrt inspirisala nastanak aplikacije RecordMeNow.
Njih dve su se srele uživo u decembru, prvi put posle nekoliko godina. Skaj sada ima 21 godinu i studentkinja je.
Sastanak je bila prilika da Gebi ispriča Skaj priče o njenoj majci. Gebino prijateljstvo sa Emom procvetalo je u vreme kad su bile otprilike Skajinih godina, tako da su priče na taj način postale još bliže.
Skaj je najstarija od troje dece i imala je 10 godina kad joj je umrla majka.
Njeno najranije jasno sećanje na majku potiče iz vremena tokom odmora na skijanju, kad je imala šest godina. Skaj je polomila ključnu kost na poslednjem času skijanja i instruktor ju je hitno odveo u bolnicu.
Ona se seća da je bila „strašno uplašena“ i žarko je želela da vidi roditelje. Ima trajnu uspomenu na majku koja juri u bolnicu, frenetično pokušavajući da nađe ulaz.
Misli da može da seti i nekih vremena kupanja.
„Imala sam sreće da kao najstarija imam najviše uspomena“, kaže Skaj.
„Sećam se da kad mi je rečeno za njenu smrt, imala sam viziju budućeg života, pomislila sam kako neće biti prisutna tad i tad, kako neće biti prisutna tad i tad… Najteže je bilo prihvatiti to.“
Prisećanja na majčinu smrt i trag koji je to ostavilo na njenu porodicu nagoni Skaj na suze.
Ali posle kratke pauze, ona uspeva da se sabere.
„Najbolji savet dao mi je tata. Ne treba nikad da se bojiš da se rasplačeš i pokažeš da te boli, zato što je to istina, i suviše si mlada da to sakriješ. To mi je strašno mnogo pomoglo.“
„Lako je pomisliti: ‘Mrzim svet, ovo je jedna velika nepravda, zašto mi se ovo dešava?’ A imate svako pravo da mislite te stvari.“
Tu može da pomogne aplikacija RecordMeNow, smatra ona.
„Pola straha je u razmišljanju ‘Ja sam sama’, a imati ovu aplikaciju je kao da imate neko malo sigurno utočište, koje ti omogućava da slaviš život roditelja umesto da tuguješ za njegovom smrću.“
Bilo bi lepo znati sitne detalje, kao što su kakvu je šminku volela da koristi, smatra ona.
„Suština je u malim stvarima“, kaže ona. „Iznenadili biste se koliko traga mogu male priče da ostave, čak toliko da osećate kao da je još uvek sa vama ili da ste deo njenog života.“
A na prostijem nivou, aplikacija bi vam samo omogućila da joj ponovo čujete glas, kaže Skaj. „Jedna od stvari koja me je najviše plašila je što sam zaboravljala kako zvuči, kako je govorila.“
Postoji još jedan razlog zašto je Gebi toliko opsednuta širenjem informacija o njenoj aplikaciji.
„Mene je odgojio neko ko nije znao ko je“, kaže ona.
Gebina majka, Deniz Paluč, sada 82 godine stara, bila je dete Holokausta.
Prokrijumčario ju je iz logora Dransi iz Francuske francuski Pokret otpora 1942. godine. Njeni roditelji – uhapšeni zato što su Jevreji – poslati su nekoliko dana ranije u koncentracioni logor Aušvic.
Zato što je imala samo četiri godine kada se to desilo, Gebina majka se vrlo slabo seća svojih roditelja.
Proživela je rano detinjstvo u Lionu pod zaštitom žene koja je držala školu za decu sa posebnim potrebama – ona i dalje tu ženu zove „moja francuska majka“.
Deniz je dobila lažni identitet da bi bila zaštićena u Višijevoj Francuskoj.
Dobila je i lažnu razglednicu koju su joj kobajagi poslali njeni roditelji, na kojoj se kaže da ako bude plakala za njima, oni se neće vratiti.
To je bio način da se zaštiti, zato što je postojala bojazan da će, ako bude iskazala bilo kakvu emociju za roditeljima, to skrenuti pažnju na njeno pravo jevrejsko poreklo i ugroziti joj život.
Tugovanje, ili bilo kakav pokušaj emotivne obrade odsustva njenih roditelja, nije bilo dozvoljeno. Bilo je opasno po njen život.
Deniz je provela tinejdžerske godine u Južnoj Africi, živeći sa tetkom. Kad je imala 15 godina, deda joj je poklonio nekoliko slika njenih roditelja i to je bilo prvi put da je mogla da vidi kako su oni izgledali.
Tokom kasnijeg života u Velikoj Britaniji, udala se i odgojila četvoro dece, uključujući i Gebi, i dalje ne znajući za pravu sudbinu svojih roditelja.
Tek kad je zašla u pedesete, otkrivena je dokumentacija koja je potvrdila da su njeni roditelji poslati u Aušvic i tamo umrli. Tek je tad mogla da prihvati da je siroče i započne neku vrstu odloženog procesa tugovanja.
Posetila je razna mesta sa Gebi, kao što je dom njenih roditelja u Briselu, u očajničkom pokušaju da potvrdi svoje uspomene. Jedno veliko otkriće bile su prepoznatljive zidne pločice kojih se sećala, a u koje je verovatno zurila iz kolica.
Dok se priseća tih stvari posle toliko godina, na oči joj tera suze činjenica da je bila lišena pravih informacija i da je mislila da je se majka odrekla, što kaže da je osećala još jače kad je dobila vlastitu decu.
„Najtužnija stvar za mene, kad se osvrnem, jeste osećaj odbačenosti“, kaže Deniz.
„Mislila sam da me ne želi i da je stoga pošla na jednu stranu, a ja na drugu.“
Ovo može da zvuči čudno nekome ko prvi put otkriva priču o sebi, ko poznaje istorijski kontekst. Ali morate na stvari da gledate iz vizure deteta, kaže Gebi.
Trauma od odbačenosti u tako ranom stadijumu ostavlja dubok ožiljak, iako je jedini razlog zašto su Denizini roditelji preduzeli ovaj srceparajući korak bio da joj spasu život.
To im je uspelo i nešto od njih sada je preživelo u Denizinih 11 unučadi.
Jedan od Denizinih najdragocenijih predmeta, koji visi na zidu njenog doma u severnom Londonu, jeste sepija fotografija njene majke, kad je imala oko četiri godine.
„Na toj fotografiji imala je otprilike onoliko godina kao ja kad me je ostavila“, kaže Deniz.
„Mnogo se ponosim onim što je Gebi uradila sa aplikacijom, zato što će ona pomoći mnogim ljudima koji se ne sećaju roditelja, da se osećaju kao da su nečije dete.“
Koje bi, dakle, pitanje ona postavila roditeljima, da imaju pristup aplikaciji koju je stvorila njihova unuka Gebi Ejru?
Bez oklevanja, Deniz zna odgovor.
„Koje su boje bile oči moje majke?“
Više o Gebinoj aplikaciji RecordMeNow možete saznati na njenoj internet stranici. Ona je objavila i knjigu pod naslovom Počasni krug: vodič bez straha za dobar život s umiranjem.
Pratite Dugala Šoa na Tviteru
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
