Prema tvrdnjama Turske, region koji ona kontroliše u severnoj Siriji je stabilan i siguran, a Afrin je, navodno, dobar primer poboljšanja situacije. BBC na arapskom je pričao sa ljudima koji su ostali tamo o uslovima života u gradu.
Turska tvrdi da je okupirala delove severne Sirije da bi uspostavila „sigurnu zonu“, kako bi tu mogla ponovo da nastani izbeglice i obezbedi njene granice. Ali grupe za borbu za ljudska prava i Kurdi tvrde da je oblast daleko od bezbedne za neke.
Kurdi kažu da Turska želi da osujeti svaki oblik kurdske vlasti u toj oblasti; da zameni kurdsku populaciju na severoistoku sirijskim izbeglicama koje potiču iz drugih delova zemlje – temeljno menjajući etnički sastav oblasti.
BBC na arapskom razgovarao je sa ljudima koji još žive u „Sigurnoj zoni“ u gradu Afrinu i nekima koji su izbegli u obližnji Tal Rifat.
Oni su govorili o svojim iskustvima života u „sigurnoj zoni“, gde brojne snage anti-vladinih oružanih grupa vrše kontrolu pod nadzorom Turske.
Oprečne tvrdnje
Od marta 2018. godine i Operacije „Maslinova grančica“, turske snage kontrolišu većinsko kurdski grad Afrin i njegovu okolinu.
Jedna ranija vojna operacija iz 2016. godine, pod šifrovanim imenom „Štit Eufrata“, isterala je pripadnike Islamske države i obezbedila oblasti kao što su Jarabulus, Al-Bab i Al-Rai, severoistočno od grada Alepa, uz pomoć oružanih grupa koje podržava Ankara.
Zahvaljujućim ovim dvema operacijama, uspostavljen je uspešan „mirovni koridor“, tvrdi Ankara, koji sada želi da ponovi duž čitave svoje granice sa Sirijom u novijoj vojnoj operaciji, „Proleće mira“. To se desilo otkako su se američke trupe povukle iz nekih oblasti u severoistočnoj Siriji.
Ali grupe za zaštitu ljudskih prava kažu da neki civili u toj oblasti trpe široko rasprostranjeno zlostavljanje.
„Pogubljenje pojedinaca, pljačkanje imovine i sprečavanje raseljenih lica da se vrate kućama je ubedljiv dokaz zašto ‘sigurne zone’ koje predlaže Turska neće biti stvarno sigurne“, rekla je Sara Lea Vitson, direktorka Hjuman rajts voča za Bliski Istok.
„Suprotno zvaničnoj verziji Turske da će njihova operacija uspostaviti sigurnu zonu, grupe koje ona koristi da bi upravljala teritorijom i same zlostavljaju civile i diskriminišu ih po etničkim osnovama.“
Srušene nade
„Prvo smo napustili naše rodno selo Kastal Jendo da bismo otišli u Azaz, pa u Afrin, nakon što su naše selo zauzele oružane grupe“, priseća se Amina Hamid, čiji je sin Aras otišao da pogleda njihovu obližnju njivu, ali se nikad nije vratio.
Aras (30) je kasnije pronađen, nakon što ga je „brutalno mučila oružana grupa na vlasti“, ostavljen kraj puta u Azazu, gradiću na 30 minuta vožnje od Alepa. „Ogluveo je, isečeno mu je levo uvo na tri različita mesta, a njegov rektum i anus bili su teško povređeni“, priseća se ona.
- Da li se Nutela pravi od lešnika koje beru deca
- Kurdi i Asadova vlada postigli dogovor o odbrani od Turske
Amina je izgubila svaku nadu da će pronaći sina živog nakon njegovog nestanka na više od godinu dana 2016. godine. Otmice, ubistva i mučenja postali su isuviše česti, tako da je ona pretpostavila da se zaključak da su ga ubile oružane grupe koje kontrolišu njeno selo „nameće sam od sebe“.
Jedino joj je bilo žao što nije stigla da se oprosti od njega, da ga poljubi poslednji put i pomoli se nad njegovim beživotnim telom.
Ranije je Amina rizikovala vlastitu bezbednost kad se vratila u svoje selo i pitala oružane grupe gde joj se nalazi sin.
„Oni su me izvređali i oterali, preteći mi da će mi uraditi isto što su uradili i mom sinu“, kaže ona.
Kasnije je na njihovoj njivi pronašla njegovu cipelu i tako znala da je sigurno ubijen.
Ali kad joj je komšija rekao da je video post na Fesjbuku sa slikom njenog sina i pozivom da ga pokupe iz bolnice u Alepu, ona je izgubila svest.
Nalaženje Arasa
Jedan od Arasovih stričeva, u Alepu, uradio je neophodne pripreme da ga pokupi iz bolnice. Odveo ga je do Amine i mnogi ljudi su došli da ga posete.
Amina se seća šoka kad je njen sin doveden „umotan kao beba“. Mnogo je smršao i bio skoro neprepoznatljiv.
Amina se priseća kako je pala u nesvest kad ga je ugledala i kako se kasnije rasplakala zbog njegovog stanja. „Nije mogao da čuje i delovao je kao da ne razume šta se dešava,“ pored nekoliko drugih invaliditeta koji su dodatno omeli njegov proces varenja.
„Nabijen na kolac“
Porodici je u bolnici rečeno šta se desilo Arasu, kako je pronađen na putu Azaz-Alepo i kako je morao da ostane u državnoj bolnici na lečenju zbog nekoliko rana i opekotina koje je zadobio tokom mučenja.
Izveštaj o bolesti izdali su i kurdski i sirijski Crveni polumesec sa detaljima o njegovom stanju.
„Lice mu je bilo gotovo neprepoznatljivo od mučenja. Donesen mi je kao parče mesa. Nabijali su mu oštar predmet pozadi, napravivši duboke, krupne rane u njegovom anusu i dublje“, rekla je Amina za BBC.
Posle nekoliko meseci lečenja, Aras može da sedi samo prekrštenih nogu. Ne može da hoda bez pomoći, uglavnom leži horizontalno na leđima, jedva da se kreće ili traži vodu i hranu. „Da ga ne hranim i ne pojim, živeo bi bez vode ili hrane danima bez prestanka.“
- Turskoj opozicionarki deset godina zatvora zbog poruka na Tviteru
- Turski predsednik bacio Trampovo pismo u kantu za smeće
Amina mora da menja pelene sinu „tri ili četiri puta dnevno“, jer on više ne može da kontroliše pražnjenje creva.
„Gubi kontrolu nad sobom ako nije na pilulama za smirenje. Pokušava da me udari i gurne. Nije svestan da sam mu majka. To je najteže od svega“, plače Amina.
„Skoro da je mrtav. Morate to da vidite da biste poverovali. On više nije ista osoba. Ima nekoliko trajnih invaliditeta. Levo uvo mu je zašiveno na tri različita mesta.“
Trenutno Amina živi sa sinom i mužem, takođe invalidom, u kampu za izbeglice u Tal Rifatu. Ona se nada da će se jednog dana vratiti u svoje selo.
Otmice, smrt i ucene
Džamila, koja trenutno boravi u Londonu, kaže da su oružane grupe nedavno otele njenog brata u Afrinu. „Odvele su ga sa sobom i pozvale nas sa njegovog telefona da traže otkupninu. Morali smo da pošaljemo 10.000 funti da bi ga oslobodili.“
„Moj brat je znao da će one to ponoviti kako bi dobile još novca. Pobegao je u Afrin u izbegličke kampove u Tal Rifatu. Tamo je sad već mesecima“, dodaje ona.
U izveštaju Ujedinjenih nacija iz septembra navodi se da su „žrtve otmica naoružanih grupa i kriminalnih bandi civili kurdskog porekla, koji se smatraju imućnim, poput lekara, poslovnih ljudi ili trgovaca. Žrtve često nestaju na kontrolnim punktovima ili ih odvode iz kuća noću.“
„Turska žmuri nad gnusnim ponašanjem grupa koje naoružava“, rekla je Vitson. „Dok god Turska kontroliše ove oblasti, ona ima odgovornost da istraži i okonča ta kršenja ljudskih prava.“
Amira, koja trenutno živi u Mančesteru, rekla je za BBC da je njen 70-godišnji otac u zatvoru u Ankari više od godinu dana zato što je „sarađivao sa bivšim kurdskim vlastima u Afrinu“.
Mnogi meštani kažu da su naoružane grupe počele da pribegavaju otmicama i ucenama kao način da nadoknade gubitke nastale nakon što je Ankara prekinula njihovu finansijsku pomoć.
U međuvremenu, turski zvaničnici kažu da oni nemaju problema sa Kurdima već sa Demokratskom strankom i Jedinicama za zaštitu naroda – Ankara obe smatra produžetkom zakonom zabranjene Kurdistanske radničke partije.
U ovom trenutku regionom Afrina upravljaju Hataj i Kilis, oba regiona u Turskoj. Politički zatvorenici i oni za koje se smatra da su „sarađivali“ sa bivšim kurdskim vlastima drže se u zatvorima u Ankari.
Provokacije
Za Šadija Mustafu i njegovu suprugu Nisrin, došlo je do jednog „incidenta“ previše kad su Šadija ponovo zadržale oružane grupe u Afrinu.
„Mučili su me i pržili zagrejanom gvozdenom šipkom“, kaže on.
Svaki put je morao da plati ogromne sume novca da bi bio oslobođen. Konačno, u junu, pobegao je sa ženom u izbeglički kamp u Tal Rifat, nakon što je pretrpeo „prebijanja, uvrede i ucene“ od raznih oružanih grupa.
„Rečeno nam je da je Afrin bezbedan. Poverovali smo i vratili se, moja supruga i ja, samo da bih bio uhapšen kao kolaboracionista bivših kurdskih vlasti“, dodaje on.
„Vezali su mi oči, stavili lisice na ruke i strpali u zatvor. Šutirali su me i vređali svakom uvredom koju su mogli da smisle. Onda su počeli da me muče i prže moje telo na po nekoliko dana. I dalje imam ožiljke svud po telu“, kaže Šadi.
Dok je boravio u zatvoru, Šadi kaže da je čuo vrištanje i zapomaganje žena. „Pretpostavio sam da su Kurdi. Ovaj zatvor je samo za političke zatvorenike“, rekao je on.
Konačno su Šadi i njegova žena stigli do izbegličkih kampova u Tal Rifatu, severno od Alepa. On se nada da će jednog dana uspeti da se vrati u Afrin, „jednom kad Turska vojska i njene paravojne snage odu.“
Portparol turskog predsednika Ibrahim Kalin izjavio je u skorašnjem intervjuu da je u toku više istraga o navodnom kršenju ljudskih prava koje su počinile paravojne formacije pod podrškom Turske, ali nije pružio više detalja od toga.
Razna imena su izmenjena u ovom članku da bi se zaštitio identitet sagovornika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
