Nedugo pošto je stigao u ozračeni krajolik „Černobiljske zone isključenja“, Bogdan je shvatio da njegov novi posao nosi i neke neočekivane pratioce.
Od prvih dana na poslu čuvara kontrolnog punkta u Černobilju, delio je to mesto sa čoporom pasa.
Bogdan (nije njegovo pravo ime) već drugu godinu radi u Zoni i dobro je upoznao pse.
Neki imaju imena, neki nemaju.
Neki ostaju u blizini, drugi ostaju odvojeni – dolaze i odlaze kako hoće.
- Černobilj kroz objektiv srpskog turiste
- Černobilj postaje turistička atrakcija
- Kraj eksperimenta u Černobilju
Bogdan i ostali čuvari ih hrane, nude im sklonište i povremeno im pružaju medicinsku negu.
Sahranjuju ih kada umru.
Svi psi su, u neku ruku, izbeglice katastrofe 1986. godine u kojoj je eksplodirao reaktor broj 4 u nuklearnoj elektrani Černobilj.
Posle toga, desetine hiljada ljudi evakuisano je iz ukrajinskog grada Pripjata.
Rečeno im je da ljubimce ostave.
Sovjetski vojnici su ustrelili mnoge napuštene životinje u pokušaju da spreče širenje kontaminacije.
Ali, nesumnjivo, neke životinje su se sakrile i preživele.
Trideset i pet godina kasnije, stotine pasa lutalica sada luta po 2.600 kilometara prostranoj Zoni isključenja, uspostavljenoj sa ciljem da se ograniči kretanje ljudi unutar i izvan tog područja.
Niko ne zna koji od pasa direktno potiču od napuštenih kućnih ljubimaca, a koji su možda zalutali u zonu odnekud.
Ali sada su svi psi iz Zone.
Njihov život je prepun opasnosti.
Ugrožavaju ih radioaktivne kontaminacije, napadi vukova, šumski požari i glad, između ostalih pretnji.
Prosečni životni vek ovih pasa je samo pet godina, prema „Fondu za čistu budućnost“, nevladinoj organizaciji koja nadgleda i brine o psima koji žive u Zoni isključenja.
Nije neka tajna da psi naseljavaju ovo uništeno mesto – neki od njih čak su postali i manje poznate „zvezde“ na društvenim mrežama.
Suosnivač „Fonda za čistu budućnost“ Lukas Hikson, koji je odustao od istraživačke karijere da bi se brinuo o životinjama, nudi virtuelne ture po Zoni isključenja čiji su glavni akteri – psi.
Ali manje se zna o lokalnim radnicima koji svakodnevno komuniciraju sa ovim psima.
Džonatan Tarnbul, doktorand geografije na Univerzitetu u Kembridžu, shvatio je da bi bilo vredno prikupljati priče ovih ljudi.
„Ako sam želeo da upoznam pse“, kaže on, „trebalo je da odem do ljudi koji ih najbolje poznaju – a to su bili čuvari“.
Ono što je otkrio je srdačna priča o odnosu čuvara sa životinjama koje susreću u ovom napuštenom okruženju – priča koja pruža uvid u duboku vezu između ljudi i pasa.
Na primer, čuvari su nekolicini pasa dali nadimke.
Prema Tarnbulu, tu su Alfa, čije se ime odnosi na vrstu zračenja, i Tarzan, pas dobro poznat černobiljskim turistima, koji izvodi trikove po komandi i živi u blizini čuvene radarske instalacije „Duga“ koju su izgradili Sovjeti.
Zatim je tu Kobasica – niski, debeli pas koji zimi voli da se greje ležeći na cevima za grejanje.
Te cevi opslužuju jednu od zgrada koje koriste radnici u Zoni isključenja, deo stalnih napora za razgradnju i dekontaminaciju uništene elektrane.
Pogledajte video: Povratak divljih životinja u Zabranjenu zonu
Za pristup Zni isključenja u Černobilju potrebna je dozvola, pa su čuvari zaduženi za kontrolu punktova na putevima unutar i izvan područja.
Ljudi koji izbegavaju ove kontrolne punktove da bi ušli u Zonu isključenja poznati su kao „vrebači“.
Čuvari ih prijavljuju policiji.
Kada je Tarnbul, koji živi u ukrajinskom glavnom gradu Kijevu, počeo redovno da posećuje zonu, upoznao je Bogdana i druge čuvare kontrolnih punktova.
Na početku su bili ravnodušni i nerado su razgovarali, pa im je doneo votku i čokolade.
Tada im je ponudio priliku da učestvuju u njegovom istraživanju, za koje kaže da je bila „prekretnica“.
Njegova ideja bila je da čuvarima da jednokratne kamere i zamoli ih da fotografišu pse – ne pozirane portrete, već prizore svakodnevnog života.
Čuvari su imali samo još jedan zahtev za Tarnbula: „Molim vas, molim vas, ponesite hranu za pse“.
To je i učinio.
Fotografije koje su snimili čuvari otkrile su koliko su se združili sa psima lutalicama u Zoni isključenja.
Tarnbul je objavio neke od nastalih fotografija i materijala iz intervjua sa čuvarima u naučnom radu u decembru.
Nedavno je ponovo intervjuisao jednog od učesnika studije za BBC budućnost.
Čuvar je tražio da ostane anoniman kako bi se izbegao disciplinski postupak na radu, pa ga ovde zovemo „Bogdan“.
Kada Bogdan šeta napuštenim ulicama zone da proveri postoje li vrebači, psi ga rado prate, kaže.
Uvek izgledaju nestrpljivi da vide da li on ili turista u prolazu možda nosi hranu.
Ako psu pratiocu nešto privuče pažnju ili pobegne da juri životinju, uvek se na kraju vrati Bogdanu, dodaje.
Odanost je obostrana.
- Kako se sećamo Černobilja u Srbiji
- Černobilj: Ko živi u Zabranjenoj zoni
- Šta su činjenice, a šta fikcija u seriji Černobilj
Tarnbul kaže da se čuvari ponekad potrude da pomognu psima izvlačeći krpelje ili im dajući injekcije protiv besnila.
Nadgledanje ko dolazi i odlazi iz Zone isključenja ponekad posao čini dosadnim.
Ali u blizini su uvek psi.
Na nekim kontrolnim punktovima, čuvari su manje-više udomili životinje.
Hrane ih i pružaju im sklonište.
Ali nisu svi tako pitomi. Tokom istraživanja, jedan čuvar je rekao Tarnbulu: „Ne možemo da vakcinišemo Arku, jer ona ujeda“.
Drugi učesnik je govorio o jednom psu kojem je bilo još teže pristupiti.
Odbija da se uopšte dodiruje. „Trebali biste joj samo dati tanjir (hrane) i otići. Čeka dok ne odete, a zatim jede“, objasnio je čuvar.
Psi ponekad laju na nepoznate ljude čim ih spaze, takva im je priroda, kaže Bogdan.
Ali sve dok se ne osećaju ugroženo, ponekad se smire i mašu repom.
Povremeno se čak čini da se smeškaju, dodaje on.
Obično se posetiocima Černobilja savetuje da ne dodiruju pse, zbog straha da životinje možda nose radioaktivnu prašinu.
Nemoguće je znati gde psi lutaju, a neki delovi Zone isključenja su kontaminiraniji od drugih.
U Černobiljskoj zoni isključenja osim pasa ima i divljih životinja.
Sara Vebster, biološkinja američke vlade za divlje životinje koja je u to vreme radila na Univerzitetu u Džordžiji, objavila je sa kolegama rad 2016. godine, u kojem su otkrili kako su sisari, od vukova do divljih svinja i crvenih lisica, kolonizovali Zonu isključenja.
Podaci kamera sa zamki pokazali su da broj životinja nije bio primetno manji u oblastima u kojima je radioaktivno zagađenje veće.
Životinje koje žive u Zoni isključenja nisu nužno tamo zatvorene.
Kasnija studija Vebster i kolega, objavljena 2018. godine, detaljno je opisala kretanje vuka označenog GPS uređajem.
Putovao je 369 kilometara od staništa u zoni, praveći dug luk prema jugoistoku, pa ponovo prema severoistoku, i na kraju ušao u Rusiju.
Vukovi, psi i druge životinje bi u teoriji mogli da prenose radioaktivnu kontaminaciju ili genetske mutacije potencijalnim parenjem na mestima van Zone isključenja.
„Znamo da se to dešava, ali ne razumemo obim ili veličinu“, kaže Vebster.
Tarnbul kaže da se čuvari uglavnom ne brinu zbog zračenja, iako povremeno koristie dozimetre da bi proverili psa.
Zapravo se čini kao da psi, kroz druženje, umiruju one koji redovno komuniciraju sa njima, kaže Greger Larson, arheolog koji proučava pripitomljavanje životinja na Univerzitetu u Oksfordu.
Larson nije bio uključen u Tarnbulovo istraživanje.
„Oni se nekako stavljaju u kožu pasa“, sugeriše on, misleći na čuvare.
„Ako je pas dobro, to znači da ste vi dobro.“
Ali, u stvari, možda se radi samo o lažnom osećaju sigurnosti.
„To je neobično okruženje“, primećuje Tarnbul.
„Ne vidite opasnost. Stalno ste svesni da bi moglo da je bude, ali sve izgleda normalno.“
Uprkos činjenici da bi psi mogli predstavljati rizik u pogledu radioaktivnosti, čuvari poput Bogdana umesto toga ističu prednosti njihove blizine.
Na primer, on tvrdi da prepoznaje lavež pasa u zavisnosti od toga šta su primetili u daljini – nepoznatu osobu, vozilo, divlju životinju.
Zbog ovih korisnih upozoravajućih signala, Bogdan pse smatra „pomoćnicima“.
Ono što se događa u Zoni isključenja odjek je interakcija sa psima koje traju već hiljadama godina, kaže Larson.
„Na ovo nalazimo u poslednjih 15.000 godina ili više, ljudi ostvaruju bliske kontakte ne samo sa psima, već i sa mnogim domaćim životinjama… da bi nekako rekli, ‘ovo je naša privrženost krajoliku’,“objašnjava on.
Širom sveta postoje psi koji žive na sličan, mešoviti način – ne sasvim pripitomljeni, ne sasvim divlji.
To su divlji psi koji lutaju gradovima i industrijskim oblastima u potrazi za hranom, oni koje ljudi mogu donekle udomiti, ali se ipak ne bi smatrali kućnim ljubimcima.
Černobiljski psi takođe žive na ivici pripitomljavanja, ali postoji razlika, tvrdi Vebster, koja je učestvovala u drugoj Tarnbulovoj studiji.
„Zona isključenja je veoma različita po tome što su je ljudi napustili“, kaže ona.
„Jedini stalni ljudi u tom predelu su zaista čuvari.“
Zato su mogućnosti pasa za prijateljstvo sa ljudima vrlo ograničene.
Iako je spoljni svet i dalje fasciniran psima i njihovom pričom, za mnoge čuvare veza je mnogo dublja.
Bogdan kaže da ga često pitaju zašto psima treba dozvoliti boravak u Zoni isključenja.
„Oni nam pružaju radost“, odgovara on.
„Za mene je ovo svojevrsni simbol nastavka života u ovom radioaktivnom, postapokaliptičnom svetu.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
