Ijan Kaningam je oduvek verovao da je njegovo rođenje nekako povezano sa smrću njegove majke, ali šta god da se desilo, činilo se da je to porodična tajna o kojoj se ne priča. Ijan je tek kao odrastao čovek, koji ima sopstvenu porodicu, otkrio ko je zaista bila njegova majka i zašto je umrla.
Ijan Kaningam nikad neće zaboraviti kako se osećao kada je, na svoj 18. rođendan, otvorio tu kutiju.
„Bilo je to poput religioznog iskustva“, kaže Ijan. „Veoma moćno – tada sam prvi put video njenu fotografiju, prvi put sam video bilo šta.“
- Moj otac sveštenik ne želi da čuje za mene
- Misterija bebe u kutiji
- „FBI je tvrdio da sam oteta beba – ali ja sam otkrio pravu istinu“
Kutija je sakupljala prašinu na tavanu 15 godina, otkako je žena čije su stvari brižljivo spakovane unutra umrla – Ijanova mama, Ajrin.
Unutra su se nalazile fotografije sa Ajrininog venčanja s početka sedamdesetih, kao i plastična figura mlade i mladoženje kojom je bila ukrašena svadbena torta.
Zatim jedna drvena muzička kutija, ispod čijeg poklopca se, iznad odeljka presvučenog satenom u kom je Ajrin držala nakit, okretala balerina u baletskoj haljinici.
Tu je bio i komplet za šminkanje i ulepšavanje koji je Ajrin nekad držala na toaletnom stočiću, a u četkama su se i dalje nalazile upletene vlasi njene kose.
Ijan je u kutiji pronašao i dnevnik u kom je njegova majka počela da unosi zapise o životu svog prvorođenog sina. Zapisala je datum njegovog rođenja i boju očiju – ali veći deo sveske ostao je prazan.
„Ličilo je na stranice neispričane priče“, kaže Ijan. „Morao sam da ispunim taj prazan prostor.“
Don, Ijanov otac, imao je 18 godina kada je upoznao Ajrin, na plesu u sali Lokarno, u Koventriju.
„A onda smo se dogovorili da se nađemo sledeće nedelje ispod sata na autobuskoj stanici“, kaže Don.
Par je otišao u bioskop i posle toga su se viđali redovno. Don je radio u Danlopu, u Koventriju, u pogonu za izradu kočnica za bicikle, dok je Ajrin, godinu dana starija od njega, radila u fabrici tekstila u Nanitonu, gde je ušivala šliceve na pantalone.
Kao i druge devojke, ponekad bi donosila na posao svoj materijal kako bi šila sebi odeću sa strane.
Kasnije se prebacila kod proizvođača čarapa u Hinkliju, firmu Fluds, gde je navlačila najlonke na nogu od pleksiglasa i ispravljala ih pre nego što će otići dalje niz pokretnu traku.
„Zajedno nismo imali ni prebijene pare“, priseća se Don.
„Inflacija je divljala, tako da nismo mnogo izlazili, ali nedaleko od rute kojom smo šetali nalazio se jedan pab i tu bismo sedeli s jednim pićem po celu noć, pošto smo štedeli za venčanje.“
- „Osećala sam se kao da umirem“: Ostrvo na kom žene otimaju da bi bile neveste
- Dnevnik o mami: Ljubav i opraštanje u fotografijama
- Usvajanje u Srbiji: Država dala, država i uzela dete
Don i Ajrin su stupili u brak nekoliko godina kasnije – baš u vreme kada je privreda Ujedinjenog Kraljevstva sasvim zamrla – a dve godine kasnije očekivali su prvo dete.
„Kada je zatrudnela, Ajrin je bila srećna“, kaže Don. „Oboje smo bili veoma srećni.“
Ali ubrzo po Ijanovom rođenju, u januaru 1976. godine, sve je krenulo nizbrdo.
Ajrin se poverila najboljoj prijateljici da je imala halucinacije dok se oporavljala od porođaja u bolnici, a kada je svog sinčića donela kući, nije mogla da spava, počela je da zapisuje čudne beleške, i rekla je majci: „Ja nisam Ajrin, znaš, ja sam Ajrinin duh.“
Don je odveo Ajrin kod lekara, koji je ustanovio postporođajnu depresiju. U skladu sa zakonom, Ajrin je odvedena na psihijatrijsko odeljenje u lokalnoj bolnici, gde su joj dali sedative i podvrgli je elektrokonvulzivnoj terapiji (EKT).
„I nedugo potom je zapala u katatonični stupor“, kaže Don.
Ajrin je neko vreme bila nepokretna i sasvim nekomunikativna, gotovo kao da je u komi.
Kada je došla sebi, ličnost joj se promenila – postala je paranoična, povučena i znala je da zuri u prazno, ali bi s vremena na vreme pridigla na krevetu i pojela pakovanje keksa.
„Bio sam očajan“, kaže Don. „Ali morao sam da se staram o Ijanu, da radim i uveče posećujem Ajrin – prosto sam morao da nastavim sa životom.“
Porodica i komšije su se okupile da mu pomognu oko bebe dok je Ajrin bila u bolnici – bio je to period u kom, kako se Don priseća, nije imao „ni najmanju predstavu“ o tome šta se dešava sa zdravljem njegove žene i kakvu terapiju prima.
„Bio je to drugačiji svet – lekari vam nisu davali informacije i niko vam nije govorio na kakvim lekovima su pacijenti, ni zbog čega“, kaže on.
„Niko mi nije objasnio šta znači katatonični stupor, a u to vreme nije bilo interneta gde ste mogli to da proverite. Život mi se sastojao od toga da svake večeri odem u bolnicu i prosto sedim pored nekoga ko je u potpunosti nekomunikativan.“
- „Tešio sam majku dok je umirala – preko video poziva“
- Kako organizovati svadbu u doba korone – i kako se radovati bez zagrljaja
Ajrin je u bolnici provela devet meseci, ali je potom usledio period od oko 18 meseci srećnog života u kući s malim sinom i mužem. Vodila je Ijana u park i u kafeterije, i u šetnje kako bi posetili prijatelje.
Ali u nekom trenutku Ajrin je postala manična. Nije prestajala da priča, danju i noću, i ubrzo su opet morali da je odvedu u bolnicu.
„Naprosto nisam shvatao zašto se to opet dešava, kad je delovala tako srećno što je sa mnom i s Ijanom“, kaže Don.
Jednog jutra krajem oktobra, oko tri meseca kasnije, telefon je zazvonio dok je Don radio u kancelariji na spratu fabrike Danlop. Bio je to Tom, Donov brat. Donosio je strašne vesti. Ajrin je bila mrtva.
U bolnici su od Dona tražili da identifikuje telo žene. Malo šta su mu rekli osim toga da joj je otkazalo srce – nije dobio jasno objašnjenje toga šta joj se desilo i zašto.
„Imao sam 28 godina i život mi se raspao“, kaže Don. „Nisam znao šta da radim, ostavši tako sam sa malim detetom. Kako ću uspeti da sredim život?“
Dok je odrastao, Ijana su često mučili košmari o smrti njegove majke i u njima bi video sebe kako duž bolničkog hodnika beži od vatrenog ognja.
Još uvek se živo seća tih snova, kao i osećanja gubitka, koji se zadržao u njemu dugo nakon što je majčino lice iščilelo iz njegovog sećanja.
Ali kad god bi pokušao da razgovara s ocem o majci, uvek mu se činilo da dira u živac – Don bi istog časa zasuzio i Ijan bi rešio da ne navaljuje.
- Kako da pomognete deci sa smetnjama u razvoju u vreme korona virusa
- „Zašto su me roditelji ostavili na brdu da umrem“
I osim njegove bake – s kojom je povremeno pričao o Ajrin – niko drugi nije želeo da govori o njoj. Stoga je Ijan odrastao ne znajući kakva je, u stvari, bila.
Oko godinu dana posle Ajrinine smrti Don je upoznao Džudit, koja mu je kasnije postala žena. Džudit i Ijan su se vrlo brzo zbližili – „skoro kao biološka majka i sin“, kaže Don.
Ali Ijan ni sa novom majkom nikad nije pričao o Ajrin i seća se kako je plakao kada je otišla u bolnicu da rodi njegovu polusestru – plašio se da se i Džudit, kao Ajrin, neće vratiti odatle.
Tokom godina, Don je izgubio kontakt sa dobrim delom Ajrinine porodice i većinom njihovih nekadašnjih komšija i prijatelja. Kada razmisli o tome, nije siguran zbog čega nije više pričao sa sinom o Ajrin – pokušavao je da se nosi sa time što je bolje umeo.
„Šta smo uopšte mogli da znamo sa toliko godina? Ne znam. Veoma je teško odlučiti kada da ispričate nekome o nečemu takvom“, kaže Don.
„Kada gradite nov život, ne želite da se stalno vraćate na ono što je bilo – usredsređujete se na to da budete porodica na okupu.“
I tako je tek na Ijanov 18. rođendan Don prvi put pred njega izneo sa tavana kutiju sa Ajrininim stvarima.
Zajedno su obrisali prašinu s nje i pregledali fotografije i uspomene koje su pričale priču o ženi koje se Ijan više nije sećao.
Ijan je uzeo dnevnik o sebi, ali ostatak kutije je tada ponovo zapakovan, odnet uz merdevine i vraćen na mesto. I niko više ništa nije rekao o Ajrin.
Sredinom treće decenije, Ijan se oženio i postao otac. Kada je njegova najstarija ćerka došla do godina koje je imao on kada mu je majka umrla, odlučio je da je vreme da se popune neke rupe u onome što zna o Ajrin.
„Kada imate dete tih godina, skoro trogodišnjakinju, shvatite da ste zaokruženo i emotivno ljudsko biće, i sve češće sam se pitao šta se desilo s Ajrin i koliki je uticaj to ostavilo na mene“, kaže on.
„Želeo sam da je osvetlim malo bolje i slavim kao osobu – ali prvo sam morao da saznam ko je bila, pošto zapravo nisam znao ništa o njoj.“
Zorica Jovanović je pre 35 godina rodila sina u Ćupriji.Narednog jutra, medicinska sestra ju je probudila vešću – da joj je dete umrlo.
Zorica i danas tvrdi da joj je dete oteto. Pogledajte video.
Prvi put nakon svog osamnaestog rođendana, Ijan je tražio od oca snese kutiju s tavana. Zatim je dao oglas u Naniton telegrafu u kom je tražio da mu se jave ljudi koji su poznavali njegovu majku, i lepio je plakate na bandere.
S vremenom je pronašao Ajrinine najbliže prijatelje, njene školske drugare, rođake, bivše komšije i nekadašnje kolege, koji su svi s njim podelili priče o Ajrin koju su poznavali i pokazali mu fotografije.
„Bila je tu gomila fotografija, delići moje majke, razbacani naokolo po tuđim kućama“, kaže Ijan. „I dalje je bila živa u mislima drugih ljudi – to je ono što sam želeo da prikupim.“
Ljudi bi govorili Ijanu koliko liči na Ajrin i ponekad bi mu bilo suviše teško da gleda njene slike.
Ali preko stranica tuđih foto-albuma, kroz pisma koja su čuvali sve te godine i sećanja koja su podelili s njim, Ijan je stvorio detaljnu sliku o tihoj, nežnoj devojci sklonoj umetnosti, koja je uvek bila nasmejana.
Ona je bila lokalna kraljica karnevala koja je, stasavši, volela da pleše petkom i subotom uveče i odlazi u Margejt kako bi se sunčala na plaži i gledala tamošnje pozorišne predstave.
„Do svoje osamnaeste nisam video nijednu majčinu fotografiju, a čak i tada sam video samo one u kutiji.
„Tu ih nije bilo mnogo i na mnogima njoj nije bilo dobro. To što sam je video kao mladu, živahnu, živopisnu osobu koja se provodi vratilo ju je u život. Imao sam vrlo malo podataka, ali zaista sam je zamislio kako se dobro zabavlja i osetio sam izuzetnu povezanost s osobom koju sam od nje stvorio.“
Ali Ijan i dalje nije dobio odgovore na mnoga pitanja. Oduvek ga je mučila pomisao da je on na neki način odgovoran za to što se desilo njegovoj mami.
Ni Don nije nikad u potpunosti shvatio zbog čega je Ajrin umrla, a priče ljudi koje je Ijan pronašao, i koji su poznavali Ajrin, nisu se podudarale.
Trebalo mu je više od dve godine, ali posle dugotrajne potrage i još dužeg čekanja na dozvolu, Ijan je konačno uspeo da dobije pristup Ajrininom medicinskom kartonu.
„I kada sam ga otvorio unutra sam zatekao odgovore na mnoga pitanja“, kaže on.
Neki ljudi su govorili da je Ajrin imala težak porođaj, drugi da je njeno srce prestalo da kuca – ali podaci su govorili o normalnom porođaju.
„Mislim da u to vreme nikom nije bilo jasno šta se desilo“, kaže Ijan. „A ljudi su tada teže govorili o mentalnom zdravlju – to se i danas smatra sramotom.“
Ijan je pokazao majčine nalaze lekarima koji su pomogli njemu i njegovom ocu da otkriju šta se najverovatnije dešavalo sa Ajrin u to vreme.
„Ovaj opis veoma jasno ukazuje na postpartalnu psihozu, uz epizode onoga što danas nazivamo bipolarnim poremećajem“, kaže dr Alan Gregoar, savetnik Nacionalne zdravstvene službe specijalizovan za psihijatriju majke i bebe.
„Otprilike jedna u 500 žena oboli od toga nakon porođaja.“
Postpartalna psihoza
- Postpartalna psihoza je retko ali ozbiljno mentalno oboljenje koje može da pogodi ženu ubrzo nakon porođaja
- Simptomi se obično pokažu naglo, u toku prve dve nedelje nakon porođaja, ali moguće je da se protegnu i na nekoliko nedelja
- U njih mogu spadati: halucinacije; deluzije (verovanja za koja je malo verovatno da su tačna); manično raspoloženje (kada osoba previše ili prebrzo govori i razmišlja); osećanje da „lebdite“ ili da ste „navrh sveta“, potištenost; povučenost ili plačljivost, manjak energije; gubitak apetita; uznemirenost; osećaj zbunjenosti; neuobičajeno ponašanje
- Većini žena sa postpartalnom psihozom potrebno je bolničko lečenje
Nacionalna zdravstvena služba: postpartalna psihoza
Drugi lekar je Ijanu rekao da su antipsihotici koji su prepisivani Ajrin bili pogubni za njeno srce, te da su je „junačke doze“ koje su joj davali mogle odvesti u smrt.
„Ali to je sada teško precizno ustanoviti“, kaže Ijan. „Ako čitate između redova, bila je pod sedativiima noć pre [nego što su je našli mrtvu], zato što je bila nemirna i bučna, a to može da znači štošta.“
Pošto je stekao živu sliku Ajrin kao devojke i žene u koju je izrasla, za Ijana je bilo izuzetno bolno da čita o tome koliko je traumatično bilo vreme koje je provela u bolnici.
Ali među lekarskim beleškama je takođe pronašao transkripte razgovora majke sa medicinskim osobljem.
„Bilo je lepo čitati njen glas“, kaže on. „Rekla je da voli muža i da joj je drag dečak – nisam baš dobio ljubav, ali sam dobio „lajk“, i bilo mi je drago kad sam to pročitao.“
- Roditelji pronašli sina otetog pre 32 godine
- „Napustio sam je kao bebu – 16 godina kasnije mi je spasla život“
- „Odustala sam od škole kako bih brinula o majci alkoholičarki“
Iako su izbegavali da pričaju o Ajrin gotovo 40 godina, Ijan i njegov otac su sada mnogo otvoreniji jedan prema drugom.
„Bilo je nužno da obavimo taj razgovor, koji je za obojicu bio veoma koristan“, kaže Ijan.
„Bolje shvatam kroz šta je prolazio moj otac i možda naprosto nije znao kako da priča o tome.“
Donu je takođe laknulo što konačno bolje razume šta se desilo s njegovom ženom.
„Nisam mogao da mu kažem, pošto ništa nisam znao“, kaže on. „Tako da, uz ove informacije, konačno postoji objašnjenje za to kako je umrla. Mislim da smo se Ijan i ja dodatno zbližili i sada je mnogo lakše razgovarati sa mnom.“
Kutija sa Ajrininim stvarima, koja je godinama ležala netaknuta na Donovom tavanu, sada se nalazi u Ijanovoj kući.
Pozlaćeni komplet za ulepšavanje, amajlije sa venčanja i muzička kutija s balerinom i dalje su na sigurnom, ispod poklopca.
S vremena na vreme Ijan i njegove ćerke zaviruju unutra i pregledaju stvari koje su nekad davno pripadale baki devojčica koje nisu imale priliku da je upoznaju, i pričaju o Ajrin i tome zašto nije tu da ih vidi kako odrastaju.
„Dobro je kad možete suptilno da uvedete te teme, pošto je važno da deca uče o mentalnom zdravlju“, kaže Ijan.
Dok je Ijan odrastao, nijedna Ajrinina slika nije bila istaknuta u kući, ali Ijanova najstarija ćerka drži sliku svoje bake u spavaćoj sobi, a portret Ijanovih majke i oca, uslikan sedamdesetih godina prošlog veka, nalazi se na njegovom stolu.
„Osećam da sam sada uspostavio odnos sa Ajrin, ona više nije nešto o čemu se u kući ne priča“, kaže Ijan.
„Dobio sam „lajk“ u njenom zdravstvenom kartonu, ali ljudi koje sam pronašao ispričali su mi koliko me je volela, i to mi je mnogo značilo.“
Fotografije obezebedio Ijan Kaningam, osim tamo gde je drugačije naznačeno.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
