„Strah me održava budnim, nikad me nije sprečio da uradim bilo šta“, kaže Amos Nahum, fotograf životinjskog sveta poznat u svetu po podvodnim fotografijama.
Od Antarktika do Visokog Arktika, ronio je u ekstremnim životnim uslovima da bi dočarao neke od najveličanstvenijih i najneuhvatljivijih grabljivaca koji žive pod vodom.
Među mnogim životinjama koje je fotografisao su plavi kitovi, orke, polarni medvedi, anakonde, nilski krokodili i, naravno, ajkule.
Ali za razliku od većine fotografa, Amos ne koristi zaštitni kavez dok je u vodi.
- Ja, foto-aparat, moj brat i naš rak
- U fotografijama: Zadivljujući ples Aurore Borealis iznad Škotske
- U fotografijama: Da li će simboli Afrike preživeti čoveka
„Želeo sam da pokažem na slici šta je potrebno da bi se izašlo na kraj sa velikom belom ajkulom“, ispričao je on za BBC-jevu radio emisiju „Autluk“.
„Ako je ne začikavamo, ako je ne ljutimo, možemo s njom da budemo u miru.“
Nema demona
Štaviše, on je bio na samo metar od nje kad je načinio fotografije velike bele ajkule.
Navikli smo da čeljusti ajkule doživljavamo kao simbol užasa.
Ali izraelski fotograf u ovoj životinji vidi eleganciju, snagu i lepotu.
Poslednjih 45 godina, kaže on, trudi se da promeni opšteprihvaćeno shvatanje da su određene životinjske vrste kao što je velika bela ajkula samo svirepe mašine za ubijanje.
„Nema demona u moru“, ima često običaj da kaže.
On se danas smatra jednim od vrhunskih fotografa u svojoj oblasti i dobitnik je mnogih nagrada.
Ali prvi susret Amosa Nahuma sa foto-aparatom seže sve do njegovih tinejdžerskih godina, kad je slučajno našao jednu u očevom podrumu dok je imao dvanaest godina.
Živeo je u Tel Avivu sa roditeljima, jevrejskim parom koji je pobegao iz Libije.
Amos je naučio da koristi taj stari aparat i počeo da fotografiše.
„Shvatio sam da mi fotografija pruža priliku da se izrazim“, priseća se on.
Odnos s ocem, kog opisuje kao strogog i pobornika velike discipline, bio je težak.
Napustio je dom još sa 14 godina kako bi živeo i radio sa lokalnim ribarima, koji su ga naučili izuzetno važnoj veštini, a to je da roni.
- Vulkan oduševljava Islanđane, neki peku viršle na lavi
- Ona fotografijom dočarava lepotu ljudi sa društvene margine
- U fotografijama: Ona je savremena Mala sirena
Odlazak iz Izraela
Kasnije, kao mlad čovek, služio je vojsku, koja je u Izraelu obavezna, i borio se u Arapsko-izraelskom ratu 1973. godine.
Amos kaže da je nasilje ostavilo dubokog traga na njemu i on je napustio Izrael da bi započeo novi život u Sjedinjenim Američkim Državama.
Vozio je taksi po Njujorku i zarađivao za život radeći svašta, pre nego što je pronašao mesto u vodi – kao instruktor ronjenja.
Dok je pratio grupu turista na njihovom ronilačkom letovanju, stariji Amerikanac koji je škljocao podvodnim foto-aparatom dao mu je ideju.
I on bi mogao to da radi.
Jednom kad je uspeo da spoji ronjenje sa fotografijom, odlučio je da prikaže masivne životinje koje se kriju u morima u jednom sasvim novom svetlu.
„Odnos prema velikim životinjama, ajkulama i kitovima, bio je (među ljudima) veoma negativan“, priseća se on, „ali je moj odnos prema njima bio veoma pozitivan.“
- Zagrljeni pingvini kao da se teše – najbolja slika 2020.
- Lepota svemira od koje zastaje dah – u fotografijama
- U fotografijama: Dramatična erupcija vulkana Etna
Najveći san
Amos je imao konkretan san koji je želeo da ostvari, da postane prvi čovek na svetu koji je fotografisao polarnog medveda – pod vodom.
Priseća se da je njegov otac to nazvao „samoubilačkom misijom“ kad je čuo za njegove planove.
„Nikad se nismo razumeli“, kaže Amos za oca, koji bi radije voleo da se on skrasi i oženi.
„Digao je ruke od mene. Nije mogao da shvati ono čime se bavim.“
Nepokolebljiv, Amos se uputio na sever, na Arktik, u proleće 2000. godine.
Uz pomoć lokalnog inuitskog vodiča, spazio je mužjaka polarnog medveda i zaronio u vodu.
„Uvek vam treba dobar vodič i mnogo iskustva pre nego što radite bilo šta slično, jer je velika šansa da vas zadesi neka nesreća.“
Vetar je odvlačio njihov brodić od Amosa, dok se polarni medved opasno približavao.
Ali Amos je unapred spremio domaći zadatak. Čitao je da polarni medvedi ne mogu da zarone na dubinu veću od 10 metara.
„Polarni medved je veoma težak i ima mnogo sala na telu i u krznu. Mora mnogo da se trudi da bi zaronio duboko“, kaže on.
Decenije iskustva naučile su ga da motri na bilo kakve znake koji bi ukazali da se životinja sprema da napadne.
- U fotografijama: Najbolje slike podvodnog sveta
- Retke slike prirode: Tigrica koja grli drvo – najbolja fotografija iz divljine
- Ugroženi gepardi na pobedničkim fotografijama
Za dlaku
Kad je medved stigao na skoro šest metara od njega, Amos je zaronio dublje, a medved je pošao za njim.
„E, tad je bilo drame“, kaže on.
„Bio sam na oko 15 do 17 metara dubine, a on je nastavio da se spušta.
„Mogao sam da mu vidim samo šape, nos i njušku. Iskreno, uplašio sam se.“
Amos je imao vrlo male šanse da se izbori sa velikim mesožderom ili da pobegne od njega.
„Kad sam bio na skoro 23 metra dubine, digao sam pogled.
„Umesto da ide vertikalno ka meni, medved je bio više horizontalan i plivao je u nivou vode.“
Izvukao se i, srećom, kad je ponovo isplivao na površinu, medveda više nije bilo.
Putovanja na Arktik zahtevaju mnogo novca i pripreme, uključujući iznajmljivanje čarter aviona i podizanje šatora.
Amos je čvrsto rešio da još jednom pokuša da uslika fotografiju iz svojih snova.
- U fotografijama: Neverovatna lepota nordijske prirode
- U fotografijama: Antarktičke foke iz drona i drugi neverovatni prizori
- U fotografijama: Najneverovatniji pejzaži na svetu
Drugi pokušaj
Prilika se ukazala mnogo godina kasnije, kad je njegov učenik Jonatan Mir snimao dokumentarni film o njemu, povevši 2015. godine obojicu u arktičku divljinu.
Za projekat je bio obezbeđen budžet od milion dolara, što je bila suma koja bi im omogućila da ostanu tamo samo pet dana.
Četiri dana su tragali bezuspešno, sve dok nije usledio trenutak sreće.
„Videli smo ih kako se spuštaju niz brdo i ulaze u vodu.“
Konačno su primetili majku medvedicu sa dva mečeta.
Fotografija polarnog medveda sa dva mečeta bila bi prva ikada za bilo kog fotografa.
Ovaj put je Amos imao ronilačkog partnera Adama, koji je bio tu da snimi čitav događaj.
„Prilazili su sve bliže i bliže i išli direktno ka nama.
„Pogledao sam Adama i izvadio regulator iz usta, nasmešio mu se, vratio regulator i spustio se“, priseća se Amos.
„Polarna medvedica je došla iznad naših glava. Okrenuo sam se na leđa da je uslikam.“
Fotografija koju je napravio bila je silueta medveda, tako da je sačekao pravi trenutak za snimak na kom bi se videli medvedi kako zure u njega.
„Medvedica je prvobitno bila iznad vode. Potom je zaronila glavu, ta ta ta…
„Neprestano sam kliktao, koliko god slika mogu da napravim.“
„Moj junak“
Dok je Amos zumirao polarne medvede, tvorci dokumentarca razgovarali su sa njegovim ocem, koji je sada bio vezan za krevet, kod kuće u Izraelu.
Za Amosa je rekao „moj dobri dečak, moj ludi sin, moj junak.“
Najveći deo zrelog života, Amos kaže da je retko razgovarao s ocem.
„Bio sam zapanjen. Nikako nisam mogao da shvatim šta je izgovorio i šta misli o meni.“
Njegov otac je umro pre nego što je Amos uspeo da se vrati u Izrael.
Ali, po povratku, posetio je groblje, ponevši sa sobom uramljenu fotografiju polarnog medveda da je ostavi na očevom grobu.
„Postigao sam nešto što je on mislio da ne mogu.“
Ali slavni fotograf dodaje:
„Postavio mi je izazov da budem najbolji što mogu.“
(Možete da poslušate ceo intervju sa Amosom Nahumom na engleskom ovde).
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
