Rusko društvo sraslo sa ratom: Šta to čini od ljudi koji ratuju?

„I ja sam dobio zapovest, ali je nisam izvršio“, kaže Igor Ščetko za DW. Ovaj bivši vojnik ruskih Strateških raketnih snaga pita se zašto i drugi ne mogu da postupe na isti način.

Nakon početka agresije protiv Ukrajine on je dezertirao, uveren da nije postojao drugi izlaz iz vojske. Inače je godinu dana pre početka invazije, Ščetko je ugovorom pristao na dvogodišnju vojnu službu.

Na njegovu odluku uticalo je i samoubistvo regruta u njegovoj jedinici – upravo je Ščetko pronašao njegovo telo. Nakon toga završio je na psihijatrijskom odeljenju bolnice, gde je pokušao da ishoduje otpust iz vojske iz zdravstvenih razloga.

Umesto toga naređen je njegov premeštaj u jurišnu brigadu. „Kada sam saznao da bi trebalo da odem u ratnu zonu, bilo mi je jasno da ni pod kojim uslovima neću učestvovati u ratu“, rekao je Ščetko za DW.

Nekoliko dana kasnije pobegao je iz Rusije u Jermeniju, a odatle u Evropsku uniju.

Dezerterstvo i odbijanje borbe

Aktivista za ljudska prava Sergej Krivenko godinama se zalaže za prava vojnih lica. Procenjuje da je oko 60.000 ruskih vojnika napustilo jedinice ili odbilo da učestvuje u borbenim dejstvima.

Ne radi se samo o „klasičnim“ dezerterstvima. Postoje i slučajevi u kojima se vojnici kriju u Rusiji ili pokušavaju da dobiju lekarsku potvrdu da nisu sposobni za službu.

Prema Krivenku, u Rusiji je već pokrenuto više od 20.000 krivičnih postupaka zbog odsustva sa službe, dezerterstva i odbijanja učešća u borbama. Odbijanje učešća u borbi smatra se krivičnim delom.

Igor Ščetko kaže da bi mu u slučaju izručenja Rusiji pretilo 15 godina zatvora ili slanje na ratište.

Ruska vojska se ne sastoji samo od „topovskog mesa“

Prema Sergeju Krivenku, ruska vojska od 2023. nove vojnike uglavnom privlači unosnim ugovorima. Ali nisu svi dobrovoljci.

Među profesionalnim vojnicima koji su se obavezali na vojnu službu na određeno vreme nalaze se zatvorenici, migranti, dužnici, regruti i stanovnici ekonomski slabijih regiona koji se često odlučuju za vojnu službu zbog finansijskih problema ili nedostatka drugih mogućnosti.

Istovremeno država kroz „patriotske“ programe pojačava paravojnu obuku u školama i na univerzitetima.

Posmatrači ipak naglašavaju da rusku vojsku ne treba posmatrati samo kao grupu slučajnih prolaznika koji odlaze na front zbog novca ili drugih razloga.

Predstavnik Ruskog dobrovoljačkog korpusa, koji se borio na ukrajinskoj strani pod ratnim imenom Kasper, podseća da ruska vojska, osim „topovskog mesa“, uključuje i dobro obučene i motivisane jedinice.

Povrede ili zarobljavanje kao jedini „izlaz“

Antropološkinja Aleksandra Arhipova govori o svakodnevnoj klimi nasilja. Sa svojim kolegama prikupila je svedočanstva ruskih vojnika, dezertera i njihovih porodica.

Jedan od rezultata njihovog rada je „ratni rečnik“ koji sadrži žargon sa ratišta i odražava život unutar ruske vojske. Prema Arhipovoj, te reči se uglavnom odnose na kontrolu, kažnjavanje i preživljavanje.

Tako se, na primer, izrazom „kućica za ptice“ označavaju operateri dronova koji nadziru sopstvene saborce i mogu da pucaju na one koji pokušaju da se povuku.

Reč „jama“ označava improvizovana mesta za nezakonito pritvaranje i kažnjavanje, dok se izraz „karantin“ odnosi na baze u kojima ruske vojnike vraćene iz ukrajinskog zarobljeništva ispituje domaća bezbednosna služba FSB pre nego što ih ponovo pošalje na ratište. „Nema povratka kući“, naglašava Arhipova.

Prema njenim rečima, tokom godina rata povratak iz vojske u civilni život postajao je sve teži. Mnogi vojnici danas „jedini izlaz“ vide u teškoj povredi, zarobljavanju, dezerterstvu ili, u najgorem slučaju, smrti.

Osim toga, unutar vojske razvio se svojevrstan „crni tržišni sistem preživljavanja“. Prema Arhipovoj, vojnici plaćaju hiljade dolara kako bi dobili odsustvo, bili premešteni sa ratišta ili izbegli službu u jurišnim grupama. Takođe kupuju lekarske potvrde i podmićuju komandante kako bi privremeno napustili jedinicu.

Arhipova posebno ističe da se promenio odnos prema ljudskom životu unutar vojske. Mnogi ispitanici opisivali su front kao mesto na kojem se ljudi ne posmatraju kao pojedinci, već prvenstveno kao potrošan resurs. U takvom sistemu komandnom kadru potreban je stalan priliv novih ljudi kako bi nadoknadio gubitke, objašnjava ova stručnjakinja.

Učešće u ratu donosi povlastice

Rat menja i rusko društvo. Prema novinaru Alekseju Tupicinu, rat je postepeno postao deo svakodnevice, a za neke porodice i izvor prihoda.

Kada je započela mobilizacija, Tupicin je sa kolegama organizovao čet-grupe za supruge mobilisanih vojnika i same vojnike. Prema njegovim zapažanjima, anonimni razgovori u početku su bili obeleženi strahom i željom da se članovi porodice vrate kući.

Ali s vremenom je rat za mnoge porodice postao izvor stabilnih prihoda. „Supruge mobilisanih vojnika danas na neki način pripadaju srednjoj klasi“, kaže novinar. Porodice otplaćuju kredite, kupuju automobile i skup nameštaj.

Tupicin upozorava da se u nekim školama deca učesnika rata hrane odvojeno od ostale dece. Deca vojnika dobijaju dodatne slatkiše i druge obroke te se prema njima postupa povlašćeno, objašnjava ovaj novinar.

Distanciran odnos društva

Dok država pokušava da veliča ratne veterane koji se vraćaju kući, mnogi ljudi u svakodnevnom životu drže distancu. To se posebno odnosi na bivše zatvorenike koji su se borili u privatnim vojnim kompanijama i jurišnim brigadama, izveštava Tupicin.

Novinar navodi primer muškarca osuđenog za dvostruko ubistvo, koji je pušten na slobodu radi vojne službe te je po povratku sa fronta pokušao da pronađe posao učitelja u školi. Prema Tupicinu, njegovo ime bilo je izbrisano iz svih krivičnih evidencija nakon službe u Vagnerovoj grupi, privatnoj ruskoj plaćeničkoj jedinici.

„Direktorka škole pozvala me je užasnuta i rekla da ju je već sam pogled na njega plašio“, priseća se Tupicin. Škola je odbila da ga zaposli, uprkos njegovim odlikovanjima i veteranskoj legitimaciji.

Prema Aleksandri Arhipovoj, i članovi porodica vojnih lica žale se da ih društvo isključuje. Tako joj je jedna žena napisala da je „želela da bude supruga heroja“, ali se umesto toga suočava sa odbacivanjem.

Ona kritikuje rusku državu što učesnike rata pretvara u „plaćenike“, stavljajući u prvi plan visoke novčane isplate i odštete umesto „ideje služenja i herojstva“.

Dezerteru Igoru Ščetku, koji je učinio sve kako ne bi proveo nijedan dan u ratu, važno je nešto drugo. „Na mojim rukama nema ni kapi ukrajinske krvi – ni civila ni vojnika“, kaže on, prisećajući se da se prvi put nakon bekstva osećao bezbedno u Francuskoj. „Ni za čim ne žalim, ostao sam iskren prema samome sebi.“