„Žrtve nestanaka“: Zašto pritvorenici toliko lako iščeznu u ruskim zatvorima

Kada se, sada pokojni, ruski opozicionar Aleksej Navaljni pojavio u arktičkoj kaznenoj koloniji posle više od dve nedelje otkako su njegove pristalice izgubile svaki kontakt s njim, skrenulo je pažnju na to koliko lako pritvorenici mogu da se izgube u dubinama zatvorskog sistema Rusije.

Pravila koja omogućavaju da lokacija zatvorenika ostane tajna tokom prebacivanja iz jedne u drugu kaznenu ustanovu često naprosto odgovaraju logistici.

Ali tajnovitost može da se iskoristi i za vršenje pritiska na pritvorenika: aktivisti za ljudska prava to nazivaju „prisilnim nestankom“.

„Vlasti nisu dužne da kažu kuda se vodi zatvorenik“, kaže Natalija Taubina, šefica fonda za ljudska prava Javna presuda (proglašenog „stranom agenturom“ u Rusiji).

„Ali pravila govore o ograničavanju takvih informacija iz bezbednosnih razloga. Što znači da tranziti mogu trajati nedeljama ili čak mesecima, ostavljajući zatvorenika u potpunoj izolaciji.“

• Moderni Gulag – kako izgledaju zatvori u Rusiji
• Mučenja, smrti i druge mračne tajne ruskih zatvora
• Kako su neke od najozloglašenijih ruskih ubica puštene iz zatvora da bi se borile u Ukrajini

Poslednjih godina je bilo je sve više i više takvih izveštaja – i gotovo uvek u slučaju političkih zatvorenika.

Preovlađivanje „političkih“ nestanaka u statistici može takođe da se objasni činjenicom da njihova sudbina privlači pažnju aktivista borbe za ljudska prava.

Bliski kontakt sa advokatima osigurava da se digne uzbuna oko takvih nestanaka u tranzitu.

Andrej Pivovarov, bivši lider Otvorene Rusije (proglašene „nepoželjnom organizacijom“ od ruske vlade), skorašnji je primer produženog „nestanka“ političkog zatvorenika, van svakog kontakata sa advokatima i rodbinom.

Sud u Krasnodaru ga je osudio, u julu 2021. godine, na četiri godine zatvora zbog učešća u aktivnostima ove organizacije.

U decembru 2022. godine, posle njegove žalbe, prebačen je u pritvor pretkrivičnog postupka na nepoznato odredište.

Sredinom januara, Pivovarov je ostvario kontakt iz pritvora u Sankt Peterburgu – pre nego što je ponovo nestao na mesec dana.

Saopštenja i žalbe aktivista za ljudska prava nisu urodila plodom i tek je 20. februara Kaznena kolonija broj sedam u Kareliji končano pružila informacije o tome gde se on nalazi: zatvorsko osoblje je priznalo njegovoj majci da je tu od 24. januara.

Pivovarov je stavljen u strogu izolaciju odmah po dolasku, što znači da nije smeo da kontaktira nikoga.

„U međunarodnom pravu, takvi uslovi se obično nazivaju ‘prisilnim nestankom’ – osoba se drži u izolaciji, pod potpunom kontrolom vlasti i velikim rizikom od torture, surovog postupanja i arbitrarnih mera. Nema načina da se žali, a kamoli da to prijavi“, kaže Taubina.

U ovom trenutku, lokacija opštinskog moskovskog poslanika Alekseja Gorinova, osuđenog u julu 2022. godine zato što se izjasnio protiv rata u Ukrajini, još je nepoznata.

Šezdesetdvogodišnji Gorinov držan je u Kaznenoj koloniji broj 2 u Vladimirskoj oblasti i početkom decembra još jednom se požalio da se izrazito ne oseća dobro.

Njegov advokat ga je posetio i oglasio na uzbunu – Gorinov je izgledao toliko loše da nije mogao da sedi niti govori.

Bilo je to 8. decembra i to je bio poslednji put da ga je bilo ko video.

Advokatu od tada nije bilo dopušteno da uđe u koloniju, a Gorinovljeva lokacija je i dalje nepoznata.

(Moguće je da je prebačen u bolnicu izvan zatvorskog kruga, ali Ruska federalna kaznena služba (FSIN) nije dužna da pruži takvu informaciju.)

Specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Rusiji Marijana Kacarova objavila je saopštenje o ovom slučaju:

„Aleksej Gorinov je postao žrtva prisilnog nestanka.

„Kao i u slučaju Alekseja Navaljnog, prisilni nestanak i uskraćivanje Gorinovu komunikacije sa spoljnim svetom, koje je ravno mučenju i surovom postupanju, dovodi ga u rizik od daljih kršenja ljudskih prava, u koje spada i gubitak života.“

Ali nije samo političkim zatvorenicima suđeno da nestanu sa radara na duge vremenske periode.

Dmitri Vedernikov je služio dvadesetdvogodišnju kaznu za učešće u ubistvima i pljačkama koje je počinila organizovana kriminalna grupa.

U januaru je bio prebačen iz Čite u zatvorsku koloniju u Krasnojarsku na ruskom Dalekom istoku.

Prebacivanje iz Krasnojarska je naknadno bilo promenjeno.

Vedernikovoj ženi je trebalo skoro tri meseca da otkrije gde je on: 15. marta se pojavio u zatvorskoj koloniji u Tulskoj oblasti, nedaleko od Moskve, na drugom kraju zemlje.

• Tri meseca iza rešetaka u proruskom zatvoru: Vrištanje, himna Rusije i spavanje u fekalijama
• „Rusi su mi rekli da će me batine prevaspitati“
• Ruskom aktivisti za ljudska prava pooštrena kazna: Dve i po godine zatvora zbog „diskreditovanja vojske“

Krivudanje železnice

Jedno od najprostijih objašnjenja za oduženi transfer zatvorenika tokom tranzita je da se taj proces obavlja železnicom.

Takozvani „stoljpin“ vagoni se kače za redovne putničke vozove.

Ti vagoni nemaju prozore, ali imaju rešetke koje odvajaju hodnik od šest ležajeva.

Oni mogu biti pretrpani sa po dvoje ljudi na jedan krevet.

I ruta ne mora da bude direktna.

„Zatvorenici se okupljaju sa različitih mesta u tranzitnoj zoni. Neki od njih se stavljaju u vagon koji je povezan sa vozom koji ide otprilike u pravom pravcu – tamo gde treba da služi kaznu ili gde će se držati u pritvoru do početka suđenja zbog dalje istrage“, objašnjava Taubina.

„Usput može doći da raznih krivudanja i zastoja.“

Romanu Habarovu trebalo je 35 dana da stigne do zatvora iz grada Voroneža.

Ovaj bivši policijski službenik privukao je pažnju početkom 2010-tih, nakon davanja intervjua o korumpiranosti lokalnih službi za održavanje reda i zakona.

Učestvovao je i na opozicionim mitinzima, među kojima i na slavnom „Maršu miliona“ na trgu Bolotnaja u centru Moskve, a učestvovao je i u radu na ljudskim pravima.

Godine 2014. bio je uhapšen zato što je navodno organizovao ilegalne kockarske mreže – što je optužba koju on opisuje kao potpuno neosnovanu.

Dugotrajni postupak okončan je u Voronežu u novembru 2018. godine.

Pre njegove tužbe na presudu, Habarov je stavljen u pretkrivični pritvor u Samari.

Potom je premešten u Sizran.

Kad je Apelacioni sud doneo odluku i presuda je postala punovažna, vraćen je u Samaru.

Odatle je prebačen u Uljunovsk.

Kasnije preko Kazana i Iževska, u Jekaterinburg.

„Ni zdrav razum ni praktičnost ne mogu da objasne logistiku zatvorske službe“, kaže Habarov.

„Ljudi pored mene tokom tranzita putovali su iz Rostova do Voroneža preko Samare, iz Moskve do Samare preko Voroneža, ili iz pritvorskih centara u Novorosijsku do Sizrana.“

U njegovom slučaju, nije bilo nikakve zle namere, ili pokušaja da se oduži njegov tranzit.

Ali sve ume da bude mnogo drugačije.

„Ima slučajeva kad se tokom tranzita koriste sila, premlaćivanje i mučenje. U takvim slučajevima, transfer se produžava sve dok ne nestanu znaci zlostavljanja“, kaže advokatkinja Irina Birjukova, koja je radila na slučajevima mučenja zatvorenika.

„Nekog zadrže tokom tranzita, drže ga podalje od očiju ljudi, i on se zadrži na putu malo duže.“

Uz lekove, zdravstvenu pomoć i komunikacije koji su još oskudniji nego u zatvoru, tranzit sam po sebi može da posluži kao instrument prinude.

„Ima i slučajeva kada u tranzit stave važne svedoke – ili one koji su odbili da postanu svedoci, ali čije je svedočanstvo traženo“, ističe Birjukova.

„Vršenje pritiska na njih u zatvoru može da dovede do toga da se zatvorenik poveri rodbini ili advokatima. To je kontrolisani proces.

„Ali tokom tranzita (prebacivanja), sve je van kontrole: oni mogu da ‘voze’ tu osobu, namerno pogoršavajući uslove, uskraćujući joj lekove i hranu, ne dozvoljavajući pristup toaletu, i tako dalje.

„I ne postoji vremensko ograničenje – mogu da ih vozikaju okolo koliko god hoće.“

• Zatvorena u psihijatrijsku bolnicu u Rusiji zbog antiratnih objava
• Ruska umetnica osuđena na sedam godina zatvora zbog antiratnih poruka
• „Izvini se“: Trend ponižavajućih pokajničkih videa u Rusiji

„Sofisticirani, produženi, tajnoviti oblik zlostavljanja“

Neki od najpoznatijih incidenata nestajanja u tranzitu poslednjih godina bili su povezani sa krupnim slučajevima.

U leto 2018. godine, tokom transfera iz zatvora u Sankt Peterburgu do pritvorskog centra u Penzi, dva optuženika u slučaju Mreža, Viktor Filinkov i Jurij Bojaršinov, nestali su na mesec dana.

U oktobru 2021. došlo je do dvonedeljnog perioda tišine u vezi sa Maksimom Ivankinom, koji je do tog trenutka već dobio presudu u istom slučaju, ali je sada bio pod istragom zbog sumnje na ubistvo.

Posle ročišta za Filinkova u Sankt Peterburgu, gde je bio osuđen na sedam godina zatvora, on je bio prebačen u ustanovu u Orenburgu.

Da bi stigao trebalo mu je 45 dana, preko Vologde, Kirova, Jekaterinburga i Čeljabinska.

Filinkovljeva advokatkinja Jevgenija Kulakova zabeležila je njegove patnje tokom putovanja u eseju za Medijazonu (medij proglašen „stranom agenturom“ u Rusiji).

„Tranzit u Rusiji je sofisticirani, produženi i tajnoviti oblik zlostavljanja zatvorenika i njihovih porodica“, napisala je ona.

Početkom 2022. godine, advokat je proveo mesec dana tražeći Romana Pičuzina, jednog od zatvorenika u slučaju Palas koji je usledio posle protesta zbog filma Navaljnog o kolosalnoj imovini navodno izgrađenoj za predsednika Putina na obali Crnog mora.

Početkom prošle godine, Rinat Nurligajanov je nestao na tri nedelje.

On je bio osuđen za učešće u Hizb-ut-Tahriru, islamističkom pokretu koji se u Rusiji smatra terorističkom organizacijom i koji je zabranjen.

Njegov nestanak poklopio se sa većanjem o njegovoj tužbi na Evropskom sudu za ljudska prava (bio je osuđen na 24-godišnju kaznu 2018. godine).

A 4. septembra prošle godine, opozicioni aktivista Vladimir Kara-Munza, osuđen na 25 godina iza rešetaka, bio je preseljen iz pritvorskog centra u Moskvi.

Sedamnaest dana kasnije, njegovi advokati su ga pronašli u Koloniji broj 6 u Omsku, u Sibiru.

• „Nisam mogao da ćutim o Putinu i ratu“: Ruski aktivista pisao BBC-ju iz zatvora
• Gde je nestao pritvoreni ruski opozicionar Vladimir Kara-Murza

Slanje poruka nije lako

Pritvorenici traže načine da komuniciraju u tranzitnim zatvorima.

Raditi to preko autorizovanih kanala teško je zbog njihovog privremenog, tranzitnog statusa.

„Provodimo noć u pritvorskom centru za pretkrivični postupak a čak ni naši lični dosijei nisu tamo“, objašnjava Habarov.

„Mi smo samo privremeni stanovnici: naši slučajevi su zatvoreni sve do sledeće stanice u tranzitu. I zato ništa nije dozvoljeno, za svaki slučaj.“

Moguće je okušati sreću i sprijateljiti se sa cimerima u ćeliji koji možda imaju mobilni telefon skriven od čuvara.

Neki od klijenata Birjukove uspeli su na ovaj način da joj proslede poruke, ili svojim porodicama, o tome gde se nalaze.

Ali ona ističe da je velika verovatnoća da će politički osuđenici, zajedno sa onima koji se smatraju važnim za istragu, ili za sam zatvorski sistem, biti izolovani tokom tranzita.

Zatvorske vlasti će se postarati da im uskrate bilo kakav način da komuniciraju sa spoljnim svetom.

„Da advokat ne bi čekao na kapiji, da mediji ne bi dizali prašinu, da ne bi privlačili neželjenu pažnju na zatvorsku koloniju.

„Na ovaj način, informacije o njihovom dolasku u zatvorski krug postaje poznate tek 10-12 dana posle karantina. Sem osoblja, niko neće znati da su tu“, objašnjava Birjukova.

Ona sve sumira ovako:

„Kad je važno, sistem je dobro organizovan. „Kad je važno, ni miš ne može da se provuče.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]