Nekoliko ljudi mi je u poslednje vreme govorilo da naši sugrađani zapravo mrze svoje komšije, i svoj grad.
Da preziru sve što je zajedničko i da samo žele da se okoriste o „državno“ i time sebi pribave korist. U tom procesu oni svesno ili ne zapravo ne dovode i u pitanje sam opstanak svog okruženja.
Primera i to onih najbanalnijih, je stvarno mnogo oko nas. Od čupanja tek posađenog cveća, lomljenja drveća i parkovskog mobilijara, krađe znakova, kršenja svakojakih propisa, preko svađalačkog i generalno bahatog i nasilnog ponašanja prema bližnjima, prijateljima, komšijama, prema gradu.
Sve ovo bi u neku ruku moglo da se podvede pod ono što se u teoriji zove tragedija zajedničkih dobara – „tragedy of the commons“. Ovaj termin prvi je još u XIX veku skovao William Forster Lloyd britanski ekonomista, da bi ga šezdesetih godina XX veka američki ekolog Garet Hardin, popularisao i iskoristio da ukaže na neodrživo trošenje javnih dobara (resursa) od strane pojedinaca.
Da nije sve tako crno, i da napišem ovu kolumnu potakao me je „Dečiji festival u bloku 22“ koji je prošle subote u organizaciji „World Net Connect-a“, grupe ljudi iz raznih zemalja sveta koji se bave kulturnom razmenom, učenjem jezika, bez pompe, bez neke velike najave, bez gužve i agresivne medijske kampanje, bez PR-ova i medija, ovi divni ljudi su došli, postavili šator, stolove, organizovali mnoštvo vrlo interesantnih društvenih igara, tombolu (sa sve poklonima), osveženje, sokove, kokice. Potrudili su se da ima od svega po nešto i za svakoga po nešto, i time samo katalizirali, ono što je valjda i najvažnije – igru i druženje komšija. To letnje popodne, betonski blok 22, i jedna njegova zelena oaza „mali park kod VMC-a“ ponovo su bili zajednički, javni prostor u najboljem značenju te reči.
Kao odgovor na „hejtere“ sa početka, za sve ove godine, a već ima više od deset godina kako se svakodnevno i aktivno bavim urbanim politikama, stoji iskrena vera da nije nužno da je sve tragedija, niti da je asocijalnom ponašanju većina naših građana i građanki sklona, a pogotovo ne verujem da je to budućnost našeg grada.
Ono što ja vidim su očaravajući primeri truda, zalaganja, brige i žrtvovanja za javno dobro, borbe za očuvanje onoga što imamo, za negovanje prirode, za inoviranje ekonomije.
No da bi „dobro“ preovladalo, moramo da uradimo je da sve dobre primere promovišemo, a ne da pronalazimo i najmanju sitnicu koja nam se ne sviđa i time dezavuišemo i ubijemo svaku ideju u njenoj klici mogućeg uspeha. Moramo da negujemo i prihvatamo alternativne životne stilove i da naše raznolikost shvatamo kao bogatstvo, a ne kao pretnju.
Ono što svi zajedno moramo, je da omogućimo da višak vrednosti ostaje na mestu gde nastaje i time jača lokalne zajednice, a ne da se izvlači iz njih terajući ih time u neprekidne cikluse siromaštva i nedostatka perspektive.
Ono što mi svi zajedno moramo da uradimo je da ponovo shvatimo da naš kraj, naš blok i grad nema nikoga drugog do nas samih. Kada to osvestimo, promena je već došla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
