Nakon diskoteka i restorana na Starom sajmištu otvara se vrtić

Gradu nedostaju vrtići, i jedan novi na skoro 1.000 kvadratnih metara dobro bi došao. Ipak, ovaj vrtić je osvanuo na naslovnim stranama novina i na društvenim mrežama, a da još nije ni otvoren.

„Ovde nije pitanje zakonitosti, ovde je jasno da je svaka procedura ispoštovana, zaista. Pitanje je čisto etičko, pitanje je čisto ljudsko. Ovde su umirali ljudi, ovde su umirali odrasli ljudi, mučeni i ubijani, ovde su ubijana deca, a mi sada ovde imamo sportske sadržaje, ugostiteljske objekte i vrtić“, kaže istoričar Dejan Ristić.

Sve je počelo još 1998. godine kada je sadašnji vlasnik od države kupio zgradu na Starom sajmištu i tu otvorio diskoteku.

„Kada su vlasti 2009. godine zabranile diskoteku i rekle, zajedno sa Jevrejima, da nije uljudno da pevam i igram na kostima logoraša, ja sam rekao da stvarno nije u redu, prekinućemo to sve. Pitao sam mogu li da otvorim hotel, rekli su mi ne može ni hotel zbog sena prošlosti. Pitao sam šta može. Dobio sam pismeni zahtev da može ovde da bude edukacija, školstvo, zdravstvo, dnevna bolnica, škola dečja“, rekao je vlasnik Miodrag Krsmanović.

I tako se odlučio za vrtić. Podneo je svu potrebnu dokumentaciju i dobio dozvole.

„U ovom slučaju, iako su ispunjeni svi formalno pravni uslovi, a to je da je zaključen ugovor o zakupu prostora sa vlasnikom, koji je preduzeće čiji je osnivač vlasnik, uknjiženo je u zemljišne knjige, overeno kod notara sve, međutim, sam lokalitet, kao što rekoh, ne ispituje gradska prosvetna inspekcija. Konačnu ispunjenost uslova i verifikaciju same predškolske ustanove daje Ministarstvo prosvete i nauke“, navodi Vojislava Draganić iz Sektora inspekcije Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu.

Zbog osetljivosti mesta na kome se vrtić nalazi, u Gradu ne isključuju mogućnost preispitivanja lokacije. Kompleks je i u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika.

„O ovom slučaju mi do sada nismo imali nikakvo obaveštenje, nikakvu prijavu, niti su se nama obratili za uslove, te će Zavod morati da izađe na teren i naši stručnjaci će morati da utvrde da li je i do kakvih radova došlo“, rekla je Bojana Ibrajter Gazibara iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Kada izađu, utvrdiće da vlasnik ima dozvole za radove na fasadi, ali iz 2001. i 2004. godine. Sada je adaptirao samo delove u unutrašnjosti objekta.

„Oni meni, kao privatnom vlasniku, zabranjuju da radim. Pri tome, evo, blokirali su me sa milion i sedamsto hiljada zato što nisam prošle ili pretprošle godine platio porez. Nemam odakle. Onda mi nemojte naplaćivati porez, ako mi ne date da radim“, kaže vlasnik.

Ostaje pitanje ko je 1945. zakazao, pa nije regulisao status Starog sajmiša i pretvorio ga u mesto sećanja i učenja.

Od sveta ne možemo da naučimo, jer je tamo nezamislivo prodati i kupiti deo nekog memorijalnog centra, a Beograd je jedini grad u Evropi u kome je bio logor smrti.

Izuzetak je i po tome što se u okviru nekadašnjeg logora sada iz bašte restorana i dalje čuje muzika, mirišu jela, treniraju se fudbal, atletika, popravljaju se kola. Tu živi skoro pet hiljada ljudi.