foto: lična arhivaU srce i u donji stomak me je pogodila prošlonedeljna priča „Novosadisti“ mog sugrađanina prof. Alekseja Kišjuhasa, objavljena baš u ovom jedinom dnevnom listu koji još redovno kupujem i čitam, pa sam namah rešio da mu se osvetim, onako kako zaslužuje. Dakle, da o istom gradu –našem! – napišem lepšu kolumnu, a ona njegova nek ostane samo – istinitija. A gospodin Kišjuhas, sram ga bilo, nek se samo i dalje drži činjenica ko pijan plota, pa će mu kolumne ostati tužne i ružne – kao već nedeljama i mesecima što su!
I da vidiš čuda, ništa nije lakše nego napisati lepu, veselu i pohvalnu priču o našem Novom Sadu, priču „za lizanje prstiju“. Treba samo baciti pogled unazad, u prošlost nedavnu, davnu, srednju i najstariju. U svakom od tih jedan na drugi naslaganih gradova ima i muke i jada, ali i blistavih, zvezdanih trenutaka, časova, dana i godina koje ćemo večno pamtiti i ljudi kojima ćemo se, dokle god nas bude, ponositi. Ko je sad ovde spomenuo retrovizor, ko u rikverc ubacio?
Teško je danas i zamisliti, a kamoli tek i poverovati, da je ovaj grad sa današnjih pola miliona stanovnika, drugi, dakle po veličini u državi Srbiji ili, najveći srpski grad posle prestonice, da je taj naš lepi Novi Sad, koji je danas administrativni, privredni, kulturni i visoko obrazovni centar AP Vojvodine, sa Maticom srpskom, najstarijom kulturnom ustanovom našeg naroda i Srpskim narodnim pozorištem, najstarijim nacionalnim teatrom, te sa Univerzitetom sa 45.000 studenata i preko 3.000 predavača, stručnog i naučnog kadra, Galerijom Matice srpske, prvom riznicom našeg naroda, da je taj grad nastao pre jedva 330 godina i to u početku samo kao grudobran ili servisna stanica na usluzi oficirima i vojnicima najvećeg austrougarskog vojnog utvrđenja na njenim južnim granicama prema Turskom otomanskom carstvu – Petrovaradinskoj tvrđavi. Da se ta vojska pogosti, prehrani, obuje i odene, da se proveseli, pa i konje da potkuje. I opasač kod sarača da udesi, ili čizme kod šustera – da zakrpi.
A onda je to malo srpsko trgovište i radilište polako postajalo samo sebi dovoljno, okrenulo se ka bačkom i fruškogorskom zaleđu, osamostalilo se i počelo svoj život da vodi, iskoristilo pontonski most na jednom oštrom zaokretu reke, gde je taj lepi plavi Dunav u svom južnom toku najuži i najzgodniji za prelazak iz Srema u Bačku, pa i za svaki transport, snabdevanje i trgovanje.
Neverovatno je, ali je tako bilo, pa se to lako da i videti u Gradskom muzeju ili u Arhivu grada, u Matici ili Univerzitetskoj biblioteci, u svoj onoj nesvarljivoj ili još nedovoljno sažvakanoj i provarenoj građi materijala, dokumenata, fotografija, gravira, mapa, ilustracija, grafikona, kalendara, statistike, godišnjaka i almanaha i svega ostalog što se može naći pa i zamisiti u nepreglednom špajzu naučnih
pomagala i rekvizita od metra do kompjutera, od selotejpa do skenera… jer ne treba zaboraviti da je baš naš grad od kraja XVII, pa kroz ceo XVIII i XIX vek, sve do početka XX-og, do kraja Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Kraljevine Jugoslavije, bio luča, zublja ili ako hoćete buktinja svekolike srpske kulture, nauke, školstva, prosvetiteljstva, privrede, zanata, tradicije i vaspitanja…
Vidi se to, recimo, baš u Rukopisnom odeljenju Matice naše srpske, pod krovom najstarije kulturne institucije u Srba, pod krovom Matice naše srpske, osnovane na tuđoj zemlji i u tuđoj državi još daleke 1826. godine. Matica je osnovna u Pešti, ali za potporu novosadskim kulturnim pregaocima okupljenih oko Letopisa Georgija Magaraševića ili Pavela Jozefa Šafarika koji je bio na čelu Srpske gimnazije, gde su podizane buduće srpske duhovne vođe i inteligencija, sva ta pokoljenja učena od Jovana Hadžića-Svetića i Petra Jovanovića, a posle „bune“ iz 1948, godine i Đorđa Natoševića i Jovana Đorđevića, Jovana Turomana i sve do Tihomira Ostojića i zato su dala učenike koji se zovu Miletić i Zmaj, Polit i Bošković, da druge i ne spominjemo.
Nije izmišljao Vuk St. Karadžić, ni slagao, ni preterao, kad je još pre te „Madžarske bune“, kako su ovde zvali onu revolucionarnu 1848. godinu, odavde pisao da „trenutno boravi u Novom Sadu, najvećem srpskom opštestvu na svijetu“. Jer je Novi Sad već tada imao 20.000 stanovnika, a Beograd jedva 14 hiljada. I to kakvih stanovnika – trgovaca, zanatlija, majstora, fabrikanata, gazda, spahija, profesora, književnika, sveštenika, lekara, istoričara i naučnika. Najveći uspon Novi Sad je ipak imao krajem XIX veka, kad je Matica srpska preseljena iz Pešte u Novi Sad i kad je ovde 1861. osnovano Srpsko narodno pozorište, najstariji srpski nacionalni teatar, osnovan dakle mnogo pre beogradske Velike škole, liceja, potonjeg Beogradskog univerziteta…
Ovde su se u to vreme sudarali Miletić i Polit Desančić, Jovan Subotić i Kosta Trifković, Sentandrejac Jaša Ignjatović i Koviljčanin Laza Kostić, jedne dnevne novine pravio onaj drugi Jaša, ali Tomić, a druge Miša Dimitrijević, sudarali se sa četvoricom braće Jovanović među kojima najviše pamtimo čika Jovu-Zmaja, pesnika i lekara i najuglednijeg građanina slobodne kraljevske varoši.
Na sve to nas i danas podsećaju bronzani monument Meštrovićevog Miletića ispred Gradskog magistrata i skromni spomenik Zmaju ispred Vladičanskog dvora, velika figura Jaše Tomića na ulasku u Dunavski park, a kad se u njega i uđe, još jedan i četvrti, ali sad zaista prelepi spomenik Đuri Jakšiću, skrojen po meri pesničkoj i ljudskoj. Jer bronzani Đura ovde sasvim neupadljivo sedi na jednoj od klupa u parku.
Pod svojim pesničkim šeširom, da ne kisne. Ili kao zaklon za sunčanih dana – da mu sunce u ugašene oči ne udara.
Nije hteo da slaže, a možda nije ni bio svestan da preteruje Jovan Skerlić kad je mnogo kasnije pisao da se „u Novom Sadu u XIX veku pisalo i mislilo za ceo srpski narod“! Niti se pisalo, a još manje se tek baš i mislilo u ovom gradu za ceo jedan, pa pritom još i za naš narod, ali je to preterivanje na koje ćemo mi siroti Novosađani rado pristati, pa u njega možda i poverovati.
Eto ti, kolega Kišjuhas, lepša slika Novog Sada, od one tvoje u poslednjoj kolumni u „Danasu“, gde u našem gradu ubijaju ulične svirače za 390 dinara, koliko košta kutija cigareta. Moja slika je lepša, a tvoja je samo – istinitija.
(Autor je novinar i publicista)
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
