Amerika, Srbija i Balkan

 Da je drugačije Čerčil, Ruzvelt i Staljin ne bi nikada seli jedan do drugog na Jalti i žovijalno se smešili fotoreporteru koji je slikao onu čuvenu fotografiju na kojoj se ne vidi ni Čerčilov bes zbog Ruzveltovog povlađivanja Staljinu, ni Staljinov poslovični sarkazam, ni Ruzveltova opterećenost sopstvenom bolešću. Ono što se vidi, i što će istorija upamtiti, jeste samo sporazum trojice lidera o budućnosti posleratnog sveta, nakon čega se svako od njih mogao vratiti svojemu carstvu, i misliti o drugoj dvojici šta hoće.

Na brdovitom Balkanu se, nasuprot tome, politika doživljava veoma lično i emotivno, te stoga, kako u međusobnim odnosima balkanskih naroda tako i u odnosima ovih naroda sa svetskim silama, sve funkcioniše po principu „krvne osvete“ po kome se uvreda pamti trajno i po kome se obavezno mora osvetiti. U regulisanju svojih odnosa balkanske državice su sklone da eventualne uvrede pretvore u trajna neprijateljstva, veoma retko čuvajući zdravim onaj segment odnosa koji nije narušen i od koga bi se moglo imati i neke koristi. O tome svedoči mnogo primera, skorašnji odnosi Srbije i Hrvatske, ili današnji odnosi Hrvatske i Slovenije, odnosno današnji odnosi Srbije sa kosovskim Albancima.

Nažalost, o tome svedoče i današnji odnosi između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država. Neslaganje oko pitanja Kosmeta, uslovilo je kardinalno diplomatsko zahlađenje, te je čak pretila opasnost da to neslaganje, bez obzira na to kako krupno i značajno bilo, kontaminira sve sfere u odnosima ovih država i prekine svaku komunikaciju među njima. Ipak, naporima službenih diplomatija i jedne i druge države, neslaganje oko problema Kosmeta nije eskaliralo u otvoreni sukob, poput onog iz 1999, što bi imalo tragične posledice posebno za Srbiju, ali bi opterećivalo i američku spoljnu politiku koja se susreće sa negativnim bilansom sopstvenih intervencija u Iraku i na Dalekom istoku, te joj stoga ne treba još jedno krizno regionalno žarište. Tako se može reći da SAD i Srbija u ovome momentu imaju obostrani interes da svoje međusobne odnose podignu na viši nivo, o čemu svedoči i predstojeća poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu.

Odnose između SAD i Srbije moguće je podići na viši nivo delikatnom strategijom po kojoj će se „kosovsko neslaganje“ odvojiti od ostalih sfera u odnosima, jednako kao što se bolesno tkivo u organizmu medicinskim putem odvaja od zdravog kako bolest ne bi metastazirala i kako ne bi stradao čitav organizam. To znači spremnost Srbije da i pored „kosovskog čvora“ nastavi sa evroatlantskim integracijama, i spremnost SAD da tolerišu potrebu Srbije da o kosovskom problemu govori svojim jezikom na koji je obavezana kako sopstvenim Ustavom tako i pretežnim raspoloženjem sopstvenog javnog mnenja.

Takođe, ukoliko Srbija trenutno, zbog raspoloženja javnog mnenja, nije u poziciji da se izjasni za eksplicitno članstvo u NATO-u, ona ne bi trebalo da prema ovom savezu, zbog sopstvene bezbednosti, zauzme neprijateljski stav, već bi valjalo da, zajedno sa SAD, pronađe modus održivog partnerstva. Naime, s obzirom na činjenicu da graniči i da je okružena – ili sa državama koje su punopravne članice NATO-a (Hrvatska, Rumunija, Bugarska itd.) ili sa državama koje su iskazale želju da to postanu (Makedonija, Crna Gora), Srbija ima sužen izbor u određivanju strateškog pravca svojih savezništava. Stoga će, ukoliko ne želi da bude u neprijateljskom okruženju, Srbija morati pre ili kasnije da reguliše svoje odnose sa NATO-om, odnosno da krene jedan korak dalje od trenutno proklamovane neutralnosti ka nekoj vrsti institucionalizovanog partnerstva sa atlantskom alijansom. To je moguće učiniti jednim regionalnim „balkanskim“ paktom, pod evroatlantskim kišobranom, unutar kojega bi Srbiji bilo zagarantovano značajno mesto s obzirom na njen položaj među ostalim zapadnobalkanskim zemljama. Ova vrsta balkanskog pakta bila bi kako u interesu zemalja Zapadnog Balkana, koje bi imale mir i stabilnost za sopstveni razvoj, tako i u interesu SAD, koje bi mogle imati mir na jednom potencijalnom kriznom žarišu, te bi stoga mogle rasteretiti svoju politiku stalnog angažmana u ovom regionu i prepustiti se delovanju na drugim i prioritetnijim kriznim žarištima.