Amfilohije nije bio Majka Tereza 1Vlatko Sekulović Foto: Medija centar

Kao i njegov život, tako je i njegova smrt predmet rasprava.

Da li se upokojio u četvrtak, kada su javili pojedini nacionalistički opozicioni portali poput Direktno.rs i provladinih Novosti, ili pak u petak, 30. 10. 2020. godine?

Je li datum smrti podešavan shodno drugim nekim smrtima?

Njegovi poslednji trenuci su takođe predmet mistifikacije.

Je li bio u indukovanoj komi?

Jesu li ga povratili iz indukovane kome?

Kako su znali lekari kada da ga vrate ako su ga vratili?

Koje su bile poslednje reči?

Da li se pričestio i ako ga je neko pričestio kako je znao kad treba da bude tu?

Ova pitanja stvaraju osnovu za mistifikaciju, a time i za proglašenje preminulog za sveca, sa ciljem da se istakne pobeda nad smrću, „živo“ postojanje nakon fizičke konačnosti za razliku od sudbine nevernika kojima je uskraćena navodna sreća zagrobnog života u raju.

Advokat nacionalizma Bećković je to lapidarno sumirao rečima „mitropolit je pogubio koronu“, a parafrazirano: „Velike nacionaliste i njihova dela smrt samo uvećava, proslavlja i uveličava, a sve druge poništava.“

Međutim za proglašenje za sveca, po nekim kanonskim pravilima, nije dovoljna advokatura, potreban je i „dokaz“ čuda počinjenog od strane kandidata.

U tom smislu uvertira je jačanje masovne svesti o značajnosti, te samim tim i svetosti, počivšeg.

Iz tog razloga su tabloidi lansirali vest da je Đoković izgubio meč od nekog anonimusa zato što ga je potresla smrt Radovića, a ne zato što mu se po sopstvenom kazivanju jednostavno „nije igralo“ na nekom drugorazrednom turniru.

Nacionalisti ističu ovog sportistu kao primer koji svima ostalima treba da pokaže kako se Srbi imaju postaviti spram ove konkretne smrti.

Potom je telo Radovića izloženo u svrhu ritualnog celivanja koje se u uslovima pandemije kovida 19 pretvara u prkošenje zdravom razumu i veličanje smrti.

Vernici, ili pak sujeverci, time sebi daju značaj po logici: ako se ne plašim da poljubim mrtvaca umrlog od posledica kovida 19, ja sam heroj mio Bogu, te ću verovatno i ja završiti u raju, ako je već pokojniku tamo mesto.

Takvo ponašanje u uslovima sadašnje virusne opsade je odraz narcisoidnosti, oholosti, neodgovornosti prema sebi i drugima, što nikako ne može biti u skladu sa hrišćanskim deklarisanim vrednostima.

Posebno što je ta ritualna celivanja, kao i pričešća iz iste kašike i čaše, obeshrabrivao i sam preminuli Radović.

Mitropolija kojom je rukovodio isticala se, u odnosu na druge organizacione jedinice SPC, svojim zdravorazumskim i odgovornim pozivima na poštovanje pravnih normi koje se primenjuju jednako za sve građane i građanke radi očuvanja javnog zdravlja u uslovima pandemije.

Ipak, smrt Radovića je i iznenadna velika prilika nacionalističkim političarima da manipulacijom osnovnim osećanjima vezanim za naše postojanje, a posebno strahom od smrti, izvuku korist.

Ti koji bi da se okoriste o ovu smrt, sigurno će naći razloga i krenuti da stvaraju priče, „fake news“, o navodnim čudesima, pripisujući počivšem zaslugu za božanski natprirodna dela tokom ili posle života.

Tako će npr. tabloidi krenuti da tvrde da ako se neko nije zarazio, a poljubio je zemne ostatke preminulog od posledica korona virusa, to je božanski natprirodno (tzv. posthumna pojava božanski natprirodnog).

Cela rašomonijada oko prisustva političara na opelu i  sahrani Radovića je utrkivanje u dokazivanju bliskosti sa počivšim, bez obzira na njihove odnose za života dotičnog.

Otprilike po logici da se malo nakače na njegovu popularnost, pa da istu koriste kao politički kapital u borbi za vlast.

U tom pristupu apsolutno nikakve razlike nema između većine partija na vlasti i u opoziciji u Srbiji, dok je ta razlika izrazito upadljiva između partija na vlasti i u opoziciji u Crnoj Gori.

Crnogorski politički život ipak poznaje razliku poput one u Turskoj između sekularnog gradonačelnika Istanbula i islamističkog predsednika države koji muzeje, univerzalne spomenike kulture, ponovo pretvara u razloge sporenja i sukoba između pripadnika različitih religija.

Odsustvo političara sekularnih partija na sahrani Radovića ukazuje da su građanske vrednosti ukorenjene u crnogorskom društvu, iako će biti pred velikim izazovima u budućnosti.

Proglašenje Amfilohija Rista Radovića za sveca je neminovno i nužno, ne toliko sa stanovišta religioznog, već iz razloga nacionalističkog, odnosno političkog.

Svetitelju Radoviću biće tim činom oprošteno sve što je možda zgrešio, a njegovi gresi potisnuti i zaboravljeni, a ostaće samo njegova borba za veru i obnovu pravoslavlja.

Izgrađeni i obnovljeni sakralni objekti, preko pet stotina u trideset godina stolovanja uz svesrdnu podršku i pojedinih kadrova DPS-a, onih istih bezbožnika/bratoubica/nakota/milogoraca prema rečima  počivšeg, za nacionalističke sledbenike Radovića su dokaz o doprinosu veri, te je i taj uslov za kanonizaciju ispunjen.

Sve ostale „dokaze“ koji su uslov za kanonizaciju će advokati nacionalizma proizvesti kako bi dobili novi mit oko kojeg će učvršćivati i nametati svoj kulturni model, ideologiju, sa nadom da će sebi obezbediti večnu vlast.

Nacionalisti pribegavaju verskom samo iz koristoljublja, kako bi svoj legitimitet „obožili“ po ugledu na srednjovekovne vladare koji su vlast primali po milosti Božijoj, a ne na izborima.

Nametanje zaborava o gresima može biti efikasno samo ako je institucionalizovano, a to je i svrha u slučajevima proglašenja za sveca i likova poput popa Mace ili Velimirovića.

Radović, koji je bio čovek svoga vremena, u svojoj antikomunističkoj borbi za veru nije bio izuzetak, poput pape Vojtile.

Ratnik vere u borbi sa nečastivim, biće suđen ne na osnovu istorije, već na osnovu sistema vrednosti konkretnih ljudi određenog vremena.

U tom smislu, može se donekle razumeti borba koju je vodio Radović sa svojim saborcima radi rušenja socijalizma i Jugoslavije pre 1990. godine, a na platformi nacionalizma, zarad njegovog shvatanja vere.

Može se čak opravdati strahom od Arkana, od kog je i sam Milošević zazirao, činjenica da je dotičnog vođu zločinačkih paravojnih formacija i egzekutora tajnih službi pustio da spava u svojoj sobi.

Međutim, ono što se ne može opravdati jeste bezosećajnost i manjak empatije pokojnika prema ljudima druge vere i nacije.

Primeri Radovićevog angažmana prilikom pokušaja paljenja Bajrakli džamije u Beogradu 2008. godine, ili pozivi na mir sa Bošnjacima tokom nedavnih litija, blede pred određenim pitanjima.

Zašto Radović, koji je Albance nazivao i časnim i poštenim, nije našao za shodno da ode, prilikom posete Patrijaršiji, do Batajnice i oda počast Albancima koje je Miloševićev i Šešeljev nacionalsocijalistički režim likvidirao?

Braću muslimane, kako ih je nazivao u poslednje vreme, nije udostojio ni  traga empatije usled jednog od najvećih savremenih zločina koji tište islamski svet, nepravde koja je ogroman izvor mržnje, a samim tim i fundamentalizma, te nije ni pogledao ka polju nišana u Srebrenici.

Gde je tu hrišćanska bezrezervna briga za drugoga, ili ta briga važi samo za nacionalno omeđene vernike, čak ne i za sve pravoslavce, već samo i isključivo za one koji ispunjavaju dva uslova: da su pravoslavni i Srbi?

Kako je poruku univerzalne ljubavi  iskazao Radović kada je išao da pričesti ratne zločince ili trupe koje su počinile zločine protiv čovečnosti?

Slabašni pokušaj međunarodne zajednice da pruži kakvu takvu pravdu žrtvama nacionalističkih zločina, uspostavljanjem Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Radović je stalno osporavao sa ciljem da uništi ideju o bilo kakvoj moralnosti i zakonitosti tog suda u  kulturnom modelu srpskog društva.

Sigurno je jedno, da je Radović za života smogao snage da ode od Srebrenice do Batajnice, da se suoči sa delima činjenim i u ime njegove vere i nacije, da je prokunuo one koji su krivi za ubistvo dece, staraca, muškaraca i žena, samo zato što su nosili „greh“ druge nacije ili vere, isto onako kako je proklinjao one koje su mu dirnuli u zgrade i zemljište, Radović bi verovatno u budućnosti bio kandidat za onu vrstu duhovnika kog poštuju ljudi različitih vera i nacija.

Ovako, u pravu je monah Kondić, jedan od njegovih najbližih saradnika, kada kaže: Amfilohije nije bio Majka Tereza.

Autor  je advokat, bivši narodni poslanik

close
Amfilohije nije bio Majka Tereza 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.