Babe i žabe idu u Strazbur

… javnost je bila obasipana zbunjujućim izjavama koje su najavljivale: „nikad veće penzije“, „novi sistem indeksiranja penzija“, „dodatno povećanje najnižih penzija od pet odsto“ i „isplatu jednokratne pomoći radi unapređenja socijalnog položaja ugroženih penzionera“. Da bi razumeli o čemu se tu radi, nužno je da razmotrimo dva „prethodna pitanja“: obavezno penzijsko osiguranje i socijalnu zaštitu.

Prema članu 70 i članu 97 tačka 8 Ustava, obavezno penzijsko osiguranje uređuje se sistemskim zakonom, a o ekonomskoj sigurnosti penzionera stara se i Republika Srbija. Sistem tog osiguranja zasniva se na međugeneracijskoj solidarnosti u kojoj radnoaktivna generacija iz zarada (plata) i drugih bruto primanja uplaćuje doprinose u penzijski fond, da bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala penziju u visini koja je srazmerna visini uplaćenog doprinosa. Pošto uplaćivanje doprinosa i njegov dotok u penzijski fond uređuje država, ona je garant (jemac) za obaveze Fonda prema korisnicima penzija ukoliko se one ne mogu u celini namiriti iz njegovih sredstava. Ovaj normativni model penzijskog osiguranja (uveden još u vreme Bizmarka) dominira u Evropi i svetu.

Prema članu 69 st. 1 i 2 Ustava, građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća, kao i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, ostvaruju pravo na socijalnu zaštitu koja se zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva. Ona se, takođe, uređuje zakonom, ali kao socijalno obezbeđenje, a ne osiguranje.

Prava po osnovu penzijskog osiguranja ostvaruju se pretežno iz sredstava penzijskog fonda, a prava po osnovu socijalne zaštite – isključivo iz budžeta.

Pošto smo razjasnili „prethodna pitanja“, možemo se vratiti zbunjujućim izjavama.

Izjava da će korisnici uskoro imati „nikad veće penzije“ nije ozbiljna, jer visina penzijskih primanja ne može biti ni veća ni manja od iznosa određenog na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Pošto odredbe o utvrđivanju visine penzija nisu menjane, najavljene isplate se mogu odnositi ili na vraćanje onoga što je korisnicima uskraćeno ili na socijalnu podršku zbog životnih teškoća kojima su bili izloženi za vreme primene propisa o umanjenju penzija. Prva opcija nije „u igri“ jer propisi o vraćanju neisplaćenih iznosa penzija ne postoje, ali ako budu doneti, i ona će postati aktuelna. Zato se, za sada, takve isplate jedino mogu svrstati u kategoriju socijalne zaštite. Međutim, neisplaćeni iznosi penzija moraju biti vraćeni, jer su penzije u punom iznosu stečene na osnovu zakona pa predstavljaju imovinu njihovih korisnika čije mirno uživanje jemči član 58 stav 1 Ustava. Ukoliko ne budu vraćeni po presudama nadležnih nacionalnih sudova, korisnicima preostaje da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

„Novi sistem indeksiranja penzija“ tiče se promena u načinu usklađivanja penzija. Po članu 80 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, penzije se usklađuju sa kretanjem potrošačkih cena u aprilu i oktobru, oba puta za prethodnih šestomesečni period. Posle stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, sistemski Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju dopunjen je odredbom člana 80b koja određuje da se za vreme primene zakona kojim su umanjene penzije penzijska primanja mogu povećavati samo u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i zakonom kojim se uređuje budžet za određenu godinu. Tom odredbom je usklađivanje penzija iz penzijskog preneto u budžetski sistem, čime je otvoren proces socijalizovanja penzijskih primanja koji, po oceni Fiskalnog saveta Srbije, narušava „dominantnu evropsku praksu da se penzije usklađuju po formuli baziranoj na kombinaciji kretanja cena, zarada i privrednog rasta“. Taj proces je nastavljen i u tek usvojenom Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer njegov novelirani član 80b glasi: „Izuzetno od člana 80 ovog zakona, do dostizanja finansijske održivosti sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, penzije će se usklađivati na način utvrđen propisima kojim se uređuje budžet i budžetski sistem.“ Ovakav režim indeksacije penzija obuhvata i korisnike penzija do 25.000,00 dinara, prema kojima je Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija imao obzira, pa su njegove žrtve – svi korisnici penzija. Pošto taj režim ostaje u primeni, imaće za posledicu dalje umanjivanje penzija a time i dalje narušavanje odredbe člana 58 stav 1 Ustava koja jemči zaštitu imovine stečene na osnovu zakona. Neustavno umanjenje penzija svim korisnicima se, dakle, nastavlja.

„Dodatno povećanje najnižih penzija od pet odsto“ takođe je na talasu socijalizovanja penzija. Dodatne penzije ne postoje, jer se sve penzije ostvaruju srazmerno uplaćenim doprinosima. Penzije mogu biti male i kad su zarade i druga primanja u toku radnog veka bila visoka, ukoliko doprinosi nisu plaćani prema ostvarenom već manje prijavljenom prihodu, što je čest slučaj kod osiguranika koji su se bavili privatnim ličnim radom, kao zanatlije, advokati, estradni umetnici i sl. Dodatne penzije su neopravdane, čak i kad su doprinosi plaćani u skladu sa ostvarenim prihodima, jer i tu važi princip – koliko para (doprinosa) toliko i muzike (penzijskih primanja). Sve što je preko toga nije u logici penzijskog osiguranja već socijalne zaštite.

„Isplata jednokratne pomoći radi unapređivanja socijalnog položaja ugroženih penzionera“ ima u vidu samo korisnike najnižih penzija. Ta pomoć je – socijalna podrška, pa pripada socijalnoj zaštiti a ne penzijskom osiguranju. Zato se i postavlja pitanje zašto se ne odnosi na starije siromašne građane koji ne ostvaruju ni najniže penzije. Procenjuje se da njih ima oko devedeset hiljada, a opšti program socijalne pomoći namenjen siromašnima obuhvata samo neznatan broj tih lica.

Da zaključimo konstatacijom da se penzijsko osiguranje ne može mešati sa socijalnom zaštitom, kao što se ni babe ne mogu mešati sa žabama. Ako bi se proces njihove socijalizacije nastavio, bila bi ugrožena i mogućnost ostvarivanja zaštite pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, jer on tu zaštitu pruža samo u sporovima o pravima iz penzijskog osiguranja. Sporove o pravima iz socijalne zaštite rešavaju samo nacionalni sudovi.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji