Bahovo remek-delo u ariljskoj crkvi

Opkoljena sa dve lepe reke i na čelu, crkva Sv. Ahilija. Živelo se skromno, naročito posle Drugog svetskog rata. O umetnosti se nije moglo ni govoriti, niti razmišljati. Poneko gostovanje amaterske pozorišne grupe, kasnije filmovi i to je sve.

Ja sam u Beogradu bio u mogućnosti, da ponešto čujem o ozbiljnoj muzici.

Družio sam se sa Ikom Ilijom Marinkovićem (kasnije novinar Tanjuga i stalni dopisnik iz Poljske), koji je jedno vreme dolazio na letovanje u Arilje. Poznavao je ozbiljnu muziku više od mene, pa smo zviždukali Mocartov „Turski marš“ i „Vltavu“ Smetane. To su, možda prve melodije iz oblasti ozbiljne muzike, koje su se izlile po trasama oko Arilja.

Idućeg leta, mogle su se čuti još poneke melodije: Mocartova „Ajne klajne naht muzik“, arija iz „Knez Igora“-„O, dajte, dajte mi slobodu!“, koju su pevušili po beogradskim ulicama ili ćoškovima, „egziši“, otporaši stegama socrealizma, koji je vladao u umetnosti, kao neku vrstu svoje himne, zatim, divan „Hor Jevreja“ iz „Nabuka“……… Eto, to je imalo „da čuje“ Arilje, sredinom prošlog veka.

Ja sam dosta „uznapredovao“ u interesovanju za pravom muzikom. Raspitivao sam se u Beogradu za vrhunska dela iz te oblasti. Posećivao sam kolektivna slušanja kapitalnih dela klasične muzike sa ploča, koja su se organizovala u studijima Radio Beograda za omladinu Ubrzo sam, zahvaljujući roditeljima, došao do gramofona i do remek dela, J. S. Baha –„Pasija po Mateju“.

Poneo sam taj komplet od nekoliko ploča, sa priloženim tekstovima, u Arilje. Ideja mi je bila, da to delo zazvuči u ariljskoj crkvi. Zašto? Prvo, smatrao sam, da „Pasija“- muke, stradanja Hristova, po svom sadržaju, apsolutno zaslužuju emitovanje u hrišćanskom hramu.

Drugo, mnogo sam očekivao od akustičnih prednosti, koje ariljska crkva ima. Ova dva razloga, kada se saberu – to je već nešto. Potajno sam u sebi gajio još jedan razlog. To je: radost i očekivanje, da se u Arilju začuje ovo Bahovo vrhunsko delo. Da ga makar neko čuje. Da se eventualno priča o ovom značajnom događaju, po čaršiji.

Pre svega, trebalo je dobiti blagoslov od starešine crkve, o. Luke Vidakovića. Da se slučajno ne pobuni, jer muzika, pogotovo nepravoslavna – u pravoslavnom hramu! Možda danas, kada razmišljam o ovom događaju, teško bih dobio pristanak i razumevanje, verovatno i nikako.

Srećom, o. Luka je bio veoma obrazovan a imao je puno poverenje u mene, kao svešteničkog sina i budućeg umetnika. Dobro smo se i poznavali, pa sam odobrenje odmah dobio. Plan je bio, da jedne nedelje, posle svete liturgije, o. Luka objavi prisutnom narodu, da mogu ostati u crkvi, da čuju jedno muzičko delo, koje govori o stradanju Hristovom.

Sa velikim nestrpljenjem i iščekivanjem, dođe taj trenutak. O. Luka objavi šta će se dogoditi a od naroda (desetak osoba), osta u crkvi, pored sveštenika, crkvenjak, moja majka, popadija Slava, čika Pero potpukovnik sa suprugom i dve sestre DŽelebdžić – „slavuji za pevnicom“, kako sam ih ja i ne samo ja, doživljavao.

Počelo je emitovanje među debelim zidovima hrama. Za mene vrlo uzbudljivo, za ostale prisutne, ne znam. Emitovanje je trajalo poduže i moja iščekivanja su se ispunila, osim onog trećeg, koje sam malopre izneo.

Bah u ariljskoj crkvi!

Jedinstven događaj u nekim višim duhovnim sferama. Uvek mi je duhovna strana života bila vodilja.

Pričalo se nekako u to vreme, o velikim naučnim dostignućima. Jedno je bilo interesantno, naravno, kao neka hipoteza. Evo, o čemu se radilo: Svi veliki događaji (verovatno ne samo „veliki“), koji su se desili ili dešavaju na Zemlji, otisnu se u prostor, u vasionu, i negde ili kruže u beskrajnom prostoru, ili se na neki način slažu, kao listovi knjiga, formirajući tako neku ogromnu biblioteku.

Na primer, „Kosovska bitka“ je tamo negde i jednog dana, kada nam nauka bude to omogućila, možda ćemo moći da „pozovemo“ taj događaj i da nam se „Kosovska bitka“ pred našim očima odigra u originalu.

Tako sam , u to vreme razmišljao o, za mene važnom događaju, „Bah u ariljskoj crkvi“. Možda će se i taj događaj u budućnosti moći ponoviti.

Ali, nešto se ipak dogodilo i ostvarilo i pre ovih imaginacija.i očekivanja, kao eho, tog događaja.

Dogodilo se, da naša deca, koja su se posvetila učenju ozbiljne muzike, i to u samom svetskom centru, Moskvi, na Konzervatorijumu „Čajkovski“ i kojima se pridružila i snaja iz Rusije, prihvate „neki talas“ iz beskraja i da požele, sami, bez mog insistiranja, da zasviraju u Arilju.

Počeli su sa Letnjim koncertima ozbiljne muzike u Sokolskom domu. Prvi koncert je imao nekoliko desetina slušalaca, što je bio uspeh, za početak. Već sledeće godine, Ariljci su se počeli raspitivati kada će biti sledeći koncert.

Eto, ispunilo se i treće moje očekivanje, posle „Baha u ariljskoj crkvi“ – počelo se pričati u čaršiji, o koncertu ozbiljne muzike.

Posle nekoliko godina, došlo se na ideju o stvaranju „Arlemm“-a u Arilju.

Došao je eho iz beskrajnog prostora, došao je „Bah iz ariljske crkve“ i zasijao u lepom Arilju.

Autor je akademski slikar i pisac