Banalnost zla u Srbiji 1Dragica Stanojlović

Zlo se, kao destruktivna energija, pojavljuje među ljudima kao iznenadni atak ili pritajeni, često teško prepoznatljiv obrazac funkcionisanja.

Zlo koje se naglo i neočekivano probudi mobiliše, kod većine ljudi, spremnost da se suprotstave, uz osećanja zajedništva i solidarnosti. Ali, ako se zlo maskira i naoruža slatkorečivošću, koja prija emocijama a uspavljuje razum, onda se polako ali sigurno srlja ka velikoj nesreći.

Građanima Srbije se zlo decenijama pokazivalo kroz rat, siromaštvo, izolovanost od ostatka sveta i nacionalizam.

Menjalo je vrednosne sisteme etičke norme, moralne principe i autonomiju ličnosti.

Elementi koji čine slobodnu, nezavisnu, racionalnu i integrisanu ličnost nisu se razvili ili su izgubili kohezivnost i autentičnost.

Relativizovani su test realnosti, percepcija samospoznaje i sopstvenih uloga u društvenim sistemima. Zlo je raslo i širilo se kao maligni virus, neprepoznato od većine.

Žmurilo se zarad konformizma i privilegija.

Okretala se glava u stranu zbog straha, neodgovornosti i osećanja bespomoćnosti.

Nije stiglo u tenkovima i na borbenim avionima, odnegovali smo ga na izborima, opredeljujući se za nečasne, slavoljubive i vlastoljubive hulje sa vođom koji je postao njegova personifikacija.

On je, zbog patološkog mentalnog sklopa, počeo da grabi i razara sve što državu čini organizovanim i funkcionalnim sistemom.

Zlo je ubrzo pokazalo svoje banalno lice, izazivajući kod nekih ljudi gađenje i čuđenje a kod drugih uverenje da je to tako potrebno.

Sve već viđeno provereno i overeno u dugoj istoriji ljudskog trajanja.

Banalno zbog prepoznatljivosti i oklevanja da se reaguje.

Kada je prva inicijacija kroz rušenje Savamale ostala bez masovne pobune, Vrhovni Uništitelj je bio siguran da će mu sve proći što zamisli u svojoj patološkoj mentalnoj matrici.

I prolazilo je, uz aboliciju i nevericu da je tako nešto moguće.

Bilo je i jeste moguće jer banalnost nije omeđena ustanovljenim civilizacijskim pravilima.

Ona ima svoja, po kojima se sve razara i pretvara u sopstvenu suprotnost.

Prijatelji postaju neprijatelji, a laž se proglašava za istinu „i prosipa brzinom munje“ kako reče Vrhovnik.

Sve se stavlja na prodaju, a čast, moral i dostojanstvo postaju najjeftiniji.

Zbog toga su nesrećnici iz Lučana psovali svog kolegu koji je pokušao pred sudom da potraži odgovornost za smrt svog sina, takođe, kolege prisutnih zviždača i psovača.

Zbog toga su nesrećnice i nesrećnici iz Brusa vređali ženu koja je obelodanila da je njihov predsednik opštine seksualno uznemirava.

Zbog toga su se množila čuda i zapitanost kojim sredstvima se sve to, tako gadno i besmisleno može zaustaviti.

A cilj tog kompletnog sunovrata je najbanalniji.

Potrebno je da lopuže i prevaranti zaposednu sva dobra sistema, i da oni, koji nisu mogli ni hteli da postanu deo mašinerije za totalnu destrukciju, budu zadovoljni što mogu da im služe.

Danas je banalnost zla sa svim svojim tragičnim i apsurdnim momentima predstavljena muralima u Njegoševoj ulici u Beogradu.

Na jednom zidu je lik ratnog zločinca i ubice sopstvenog naroda, Ratka Mladića, a na drugom Živojina Mišića, junaka Velikog rata, čija su se strateška pravila ratovanja proučavala na svetskim vojnim akademijama.

Po dualističkim principima koji su večna inspiracija umetnicima i filozofima, svetlo i tama ili dobro i zlo su večno suprotstavljeni, uz ciklično smenjivanje.

Zlo smo dobrano iskusili.

Da li imamo pravo da očekujemo da će ga zameniti dobro?

Pošto ono ne može da nastane samo od sebe, kao što se smenjuju godišnja doba, svakako je potrebno da svako od nas, koji shvata šta nam se događa, potraži dobro u sebi i krene u ozbiljan obračun sa zlom. Ili se ta borba događa samo kao umetnička ekspresija?

Autor je neuropsihijatarka u penziji iz Vršca