Bejah glodur

Ali, to važi u normalnom svetu gde postoje demokratska odnosno civilizacijska pravila. Mea parvitas je dvadesetak godina ukazivala na sve o čemu je dr Božović govorio: i u negdašnjim aleksinačkim (i drugim) novinama i na televiziji. Pisah političke kolumne, radih, uglavnom, političke emisije i nije da se hvalim – bejah veoma čitan i gledan. Bejah i honorarni urednik na privatnoj Aleksinačkoj televiziji, ali jedva zasnovah tzv. radni odnos na opštinskoj – od silnih partijskih jurišnika (petooktobarskih preletača), nepotizma…

Nedavno bejah čak i v.d. glavnog i odgovornog urednika opštinskog „javnog servisa“. Postavi me vladajuća koalicija (SRS, DSS-NS, SPS-PUPS-GG) – formalno Upravni odbor – kao nestranačku ličnost, i reče mi koalicija: mi nećemo da ti se mešamo u uređivačku politiku, neće biti cenzure. Samo nemoj da zoveš tu i tu političku stranku u emisije.

U početku beše tama, a potom medijska svetlost. I bi šesti dan. Stvorili su me po svom liku i delu. Tako su bar mislili. Sedmi dan se odmarah, red je. Osmog dana, nasta moja neposlušnost…

… Godinu dana hvališe me gledaoci, prijatelji, opozicija, čak i vlast, osim najjače Stranke: one što voli Viroviticu. Svi moji „fanovi“ pričaše: te znatno sam poboljšao program: kvalitativno i kvantitativno. Bilo je emisija različitog sadržaja iz svih oblasti, a sve to žanrovski i vizuelno fino upakovano, dok je vlastita produkcija uvećana sa petnaestak na čak četrdest pet odsto (i to bez odvojene montaže sa samo dve terenske kamere!). Ali ni to nije bilo dovoljno…

… Jer se ispostavilo da je to, naprotiv, odlična preporuka da smenite urednika: uspeh i dobri rezultati! Ma ništa nije čudno, jer tu nešto ključno fali: poslušnost, care!

E, zato – kad mi isteče v. d. stanje – smeniše me (jedva se skupio UO) bez obrazloženja (šta će, ljudi, baš da ne pomenu neposlušnost!). A na pitanje/primedbu jednog člana Upravnog odbora: što menjaju uspešnog urednika – svi su ćutali, pa on glasno iskaza svoju misao da je u pitanju politička smena. Posle je lokalna skupština smenila i tog gospodina. Pomenuti kulturolog bio je – po treći put ponavljam – u pravu kada je govorio o „misiji“ novinara; samo što to ovde, rekoh već, ne važi. Svi mi koji prikazujemo stvari na pravi način, ovako prolazimo!

Znaju li naši salonski nezavisni intelektualci i (neo)vladine organizacije stanje „na terenu“? Imaju li uvid? Očigledno, ne. Principi, moral i profesionalizam ne mažu se na hleb i od toga se ne živi. To valjda znaju, dok žive u svom simulakrumu, u „virtuelnom“ svetu između dva predavanja, dve tribine i dve evroatlantske piste.

Postoje dve vrste života.

Dragan Vesić, novinar RTV ALT, Aleksinac