foto (BETAPHOTO/AMIR HAMZAGIĆ)Mnoštvo sveta tiska se pred kapijom Centralnog zatvora u Beogradu. Službenici partijskog glasila Srpske napredne stranke koje se na kioscima prodaje kao Dezinformer, predvođeni Simom Spasićem, ispraćaju Dragana Belivučićevića na dobrovoljni službeni put u Kinšasu.
Dežurni stražar tromo izlazi iz portirnice. Gleda zapenušalog Belivučićevića, pa onako više za sebe kaže:
„Oće li se više okončati taj štrajk u Lazi… I što ih bre na VMA ne vode? Ili u Kovin? Nego ih sve kod nas šalju. Ko da džabe ovde neko nešto deli…“
Pesma sa razglasa najpoznatije srpske apsane prekida ovaj monolog. Grmi Cecin hit:
„Dragane moj, kad dođeš ti, čuće se a i znaće, Bog i mene pogledaće…“
Baš u to vreme na Andrićevom vencu, ON koji je umislio da je onaj koji jeste, cupkajući u ritmu Cecine pesme, pogledao je savetnicu Suzanu:
„Znači, Belivučićević je baš rešio da robija. Uvek je sve radio pre roka.“
„Jeste, šefe. Odgovarali smo ga, kumili i molili, ali ne vredi. Ja sam čak poslala poruku da ćete vi dati platu i po, samo da ne ide u zatvor, da ćete se odreći ‘loro piana’ jakne, al neće. Kaže rešio i tačka. Neće da živi u državi koja liči na tamnicu, u kojoj nema pravde, gde nema razlike između života u zatvoru i života na slobodi…“
„Je l on to nešto na moj račun? Suzana, dok je on na službenom putu, ti ćeš da uređuješ Dezinformer.“
„Ali, šefe, pa ja to radim već 11 godina. I Kurir i Alo, Novosti, Politiku, Telegraf…“
„Ajde? Pa zar su i njihovi urednici u zatvoru?“
„Nisu, šefe. Mislim nisu još uvek… ali ako vi naredite…“
„Polako, Suzana. I ne pominji mi taj Telegraf. Pogotovo u aprilu.“
Za to vreme pred Centralnim zatvorom dramski zaplet dostiže svoju kulminaciju. Partijski razglas Srpske napredne stranke, Simo Spasić, ostao je bez baterija za megafon. A radnik BIA koji drži džojstik za rukovanje Simom nije poneo rezervne.
Sve čupajući ono malo kose sa glave, urlajući u pravcu kamere N1 i Nove S, Simo se munjevito vezuje lancima za kapiju Centralnog zatvora. Ljubitelji starogrčke proze u tom prizoru su videli kako je namah oživela jedna od antičkih legendi.
Po njoj je Diomed, pomahnitali kralj Trakije, svoje ljute konje hranjene ljudskim mesom vezivao čeličnim lancima, sve dok ih Herakle nije ukrao, utolivši njihovu nezasitu glad mesom s uma sišavšeg Diomeda.
Upetljan u lance ko Hudini, Simo se za to vreme bori da drugi kraj lanca veže oko ruke Belivučićevića:
„Pazi na rolex… Ne lanac preko zlatnog rolexa, Simo, šta radiš bre.“
Ne bi li Belivučićevića sprečio da ode u apsanu, Simo, inače i sam osuđen i tražen u Centralnom zatvoru, naposletku je telom zagradio prolaz, isprečivši se ispred osuđenog vlasnika Dezinfomera. U beloj majici, sa lancem preko grudi, na kapiji Centralnog zatvora, SNS megafon više je ličio na Pekabelin frižider za sladoled nego na borca za ljudska prava i slobodu reči opozicije.
Zato i ne čudi što mu je jedan od obeznanjenih pristalica Belivučićevića prišao i kazao:
„Je l može jedan Cmok?“
„Marš, bre, tamo! Ma je l tebe Ana iz Jarkova poslala da zavitlavaš pošten svet? Tebe li ću baš da ljubim. Vidiš da mi je muka što moram i Belivučićevića da poljubim na ulazu, još si mi ti falio“: vrisnuo je Sima kao oparen.
„Ma sladoled sam hteo, jedan Cmok…“
„Aha, oćeš žuti sladoled, pa znao sam ja odmah da je neka provokacija!“
Za to vreme, koristeći Siminu zauzetost, siroti trgovac malinama, informacijama i Srbijom, koji nema da plati novčanu kaznu od 200.000 dinara, ulazi u Centralni zatvor. Prve noći iz paviljona gde je Dragan Belivučićević otpočeo štrajk glađu čulo se glasno buncanje:
„Znači ON još nije platio. A tako znači. Ni Marić ni Željko ni Krle. I oni ništa. Pa videće oni već sutra svoga Boga.“
Posle tri dana otvaraju se teška metalna vrata na ćeliji Dragana Belivučićevića.
„Je l platio. Znao sam da će ON platiti. Znao sam da me ON neće ostaviti.“
Ulazi namrgođen stražar:
„ON nije platio. Tek će da plati. Još ga traže. Al ove smo uhapsili, kad su probali da pobegnu njegovim avionom! I onog što se vezao lancem smo konačno oslobodili lanaca. Ajde, ulazite, ajde, brže to malo. Željko i Krle ima da ti budu cimeri do suđenja. Ajde, ajde, ne morate da se izuvate….“
„Pustite me, hoću kući, pustite me platiiićuuuu sveeeeee…“
Hoćeš naravno. Platićeš. I to što se rugaš državi i to što si radio svih ovih godina. A možeš i zaštićeni svedok da budeš.
Samo nek je krenulo.
Autor je narodni poslanik Demokratske stranke
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
