Besmislena trka za naklonost Moskve 1Foto: Privatna arhiva

Zato čudi Vučićev stalni napor da se dokaže u disciplini u kojoj ne samo što mu ne preti nikakva opasnost od konkurencije, već i zato što pobeda u tom takmičenju ne donosi nikakvu korist.

Kako za njega i njegovu karijeru, tako ni za državu čiji je predsednik.

Borba za dokazivanje ko na srpskoj političkoj sceni uživa najveće simpatije Rusije i Vladimira Putina bila bi sasvim nebitna i dosadna, da u njoj ne učestvuje i srpski predsednik.

S jedne strane je čitav front proruskih partija, njihovih lidera, formalnih i neformalnih udruženja, grupa javnih ličnosti koji svoju privrženost Rusiji, a naročito Vladimiru Putinu, ističu kao vrhunski kvalitet svog političkog delovanja – u Srbiji!

Idu dotle da svoju opozicionu doslednost dokazuju tužakanjem Aleksandra Vučića Rusiji, a ponekad i Putinu direktno.

Smatraju da su oni, a ne Vučić, iskreni prijatelji Rusije i njeni jedini saveznici u Srbiji, zbog čega bi, valjda, trebalo da dobiju veću naklonost Moskve.

Kratka istorija demokratije u Srbiji ne pamti ovako izvitopereno ulizištvo, kojim se jednom stranom lideru potkazuje sopstveni, unutrašnji politički protivnik, da za trenutak ostavimo po strani da je reč i o šefu države.

Njega „drukaju“ Putinu ne samo da bi pokušali da ga diskredituju, već više od toga da zavrede za sebe makar malo veću naklonost i simpatije Moskve.

Primera je, nažalost, napretek.

Otvoreno pismo Boška Obradovića Putinu, uoči njegove posete Beogradu početkom 2019, u kojem lider Dveri brižno i snishodljivo upozorava ruskog lidera da Vučić želi da zloupotrebi tu posetu u dnevnopolitičke svrhe, kao podršku svojoj vladi i svojoj stranci.

Tu je i niz istupa Mlađana Đorđevića u ruskim medijima, u kojima upozorava Moskvu da je Vučić „rusofob“ zbog čega Moskva treba da se distancira od njega, inače će biti izbačena sa Balkana.

Po bizarnosti je, ipak, nenadmašna nedavno pokrenuta peticija, u čijem tekstu se posle podužeg slavljenja istorijskih veza Srba i Rusa moli ruski predsednik da Vučiću oduzme Orden Aleksandra Nevskog, jer „zloupotrebljava vekovne srpsko-ruske odnose i koristi ih u dnevnopolitičke svrhe“…

Ovo nadmetanje Vučićevih oponenata za naklonost Rusije bilo bi svakako beznačajno, da u borbi za dokazivanje svojih čvrstih veza sa Moskvom ne učestvuje i sam Vučić.

Počev od juna, kada je prvi put najavio posetu Putina Beogradu, Vučić je u nekoliko prilika govorio o toj poseti kao izuzetno važnom političkom događaju, a s obzirom na to da je ruski lider trebalo da prisustvuje obeležavanju kraja radova na Hramu Svetog Save, poseta je predstavljana i kao bitan svečarski događaj, značajan za jačanje veza dva naroda.

Vučić sasvim sigurno nije napamet i bez povoda najavljivao Putinov dolazak, bilo je jasno da je poseta u pripremi.

„Mi njega čekamo. On je obećao da će doći i svaki put kada je rekao da će doći on je došao“, rekao je Vučić u avgustu, da bi početkom septembra imao i radni sastanak sa ambasadorom Rusije Bocanom-Harčenkom na temu upravo predstojeće posete Vladimira Putina Srbiji.

To što Putin ipak neće doći u Beograd, iako je obećao, nije nikakva tragedija.

Naročito ako se ima u vidu da je to trebalo da bude čak 19. po redu sastanak ruskog i srpskog lidera za samo osam godina, pri čemu, osim svečanosti u Svetosavskom hramu, nije bilo najavljenih i očekivanih važnih političkih i ekonomskih tema.

Kada se uz to uzme u obzir da su se Vučić i Putin sastali pre samo nekoliko meseci u Moskvi, a da su u međuvremenu nekoliko puta razgovarali telefonom, s pravom se postavlja pitanje – ima li ikakvog razloga zašto bi bilo ko žalio zbog izostanka tek jedne u nizu smotre srpsko-ruske bratske ljubavi?

Zato je bezrazložno i Vučićevo nastojanje da amortizuje Putinovo otkazivanje, najavom dolaska Sergeja Lavrova krajem oktobra.

Naročito zbog toga što Beograd, prvobitno, nije bio tačka njegove mini-balkanske turneje, s punim pravom, jer je ovde već bio u junu.

Ali, Beograd je kao kompenzacija za Putinov nedolazak ipak „uguran“ u raspored šefa ruske diplomatije, gde su odranije bili Atina, Zagreb i Sarajevo.

Predsednik Srbije nema nijedan razlog da „izgara“ u dokazivanju svojih dobrih pozicija u odnosu na Moskvu.

Njegovi birači, iako privrženi dobrim odnosima sa Rusijom, sigurno ne slede Vučića prvenstveno zbog njegove politike prema Moskvi, oni su mu verni iz drugih razloga, pre svega unutrašnje politike i ekonomije.

Vučić tek nema nijedan razlog da se nadmeće sa svojim oponentima, jer njihovi vapaji Moskvi proističu iz čistog očaja zbog sopstvenog neuspeha na domaćoj sceni.

Iako ne treba zanemariti da u svojoj proruskoj orijentaciji često zaboravljaju da Rusija nije njihova država i da glasove, ipak, treba da osvoje u Srbiji.

Nerazumljivo je zašto srpski predsednik ističe svoje česte razgovore sa ruskim liderom, i da ti sastanci traju uvek duže nego što je planirano, a već u drugom momentu ide prekor da na dogovoreni sastanak kod Putina čeka i sat i po.

Nerazumljivo je i to što se Vučić sastaje sa ruskim ambasadorom uoči ili odmah nakon nekog važnog susreta sa zapadnim liderima, kao da se pravda ili „ublažava“ razloge svoje diplomatske saradnje sa „drugom stranom“.

Jasno je da je Putin odložio posetu Srbiji isključivo zbog teške situacije sa epidemijom korone u Rusiji i to je potpuno razumljivo.

Kada se još uzme u obzir da oktobarski sastanak ne bi doneo ništa značajno novo u srpsko-ruskim političkim i ekonomskim odnosima, onda zaista nema mesta ničemu više nego hladnom konstatovanju da je poseta odložena i da će biti organizovana čim prilike to budu dozvolile.

I okrenuti se drugim, važnijim pitanjima, a njih je i za Srbiju i za Vučića mnogo više.

Rusija, jednostavno, nema potencijal da učini značajniji prodor u saradnji sa Srbijom, ona je već godinama u velikim ekonomskim nevoljama, a što se tiče vojne „saradnje“, ona je oduvek vođena na principu da Srbija plaća svaki komad oružja, često i avansno, a ako je nešto prikazano kao poklon, poput aviona MIG-29, onda treba reći da je „poklon“ uključuje i remont tih aviona, inače skuplji nego što bi bila nabavka novih.

Za razliku od ruskog predsednika, koji već duže ne putuje izvan nekadašnjeg sovjetskog atara, Vučić ima istinsku, veoma živu međunarodnu aktivnost.

Ona jeste usmerena ka zapadnim prestonicama i tamošnjim liderima, ali to je potpuno prirodno i pragmatično, jer se razgovara gotovo isključivo o Kosovu, a pozitivan rezultat za Srbiju u tom najvažnijem pitanju moguće je ostvariti samo na Zapadu, koji već čitavu deceniju upravlja ovim procesom.

Rusko ili kinesko učešće u rešavanju ovog problema krajnje je marginalno.

U isto vreme, i srpska ekonomija kao dominantno orijentisana ka Zapadu, može samo na tom mestu da traži efikasne puteve za svoj dalji rast, a naročito za saniranje posledica koje je nanela pandemija.

I u tom smislu, diplomatsko učešće srpskog predsednika je nezamenljivo.

S druge strane, izostanak tek jednog u nizu sastanaka sa ruskim liderom ne nanosi nikakvu štetu najvažnijim interesima Srbije u ovom trenutku.

Možda je prerano reći, ali moguće je da će doneti samo korist.

Autor je pisac knjige „Dva lica globalizacije – istina i obmane“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.