ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Elem, počnimo od kraja: po pisanju domaćih tabloida ( i nešto ozbiljnije štampe), Makron i Merkel su na sve načine pokušavali da privole Haradinaja na (barem privremeno) ukidanje taksi na robu iz Srbije. On je to, navodno, uslovio eksplicitnim priznanjem Kosova od strane Srbije. Nije ni teško pogoditi čiju bezrezervnu podršku imaju privremene institucije u Prištini – SAD smatraju da je pitanje Kosova odavno rešeno, te da sada samo treba priznati stanje na terenu.

U Briselu je najzadovoljnija bila Mogerini – niko je ništa nije ni pitao – a sada već bivša Visoka predstavnica može u svoj CV da stavi nemogućnost postizanja bilo kakvog smislenog sporazuma na Balkanu pod patronatom EU.

Nema ni sumnje da su Makron i Merkel, poneseni sporazumom Skoplja i Atine, hteli da stave šlag na Balkansku tortu, još jednom pokazujući nerazumevanje suštine problema između Srba i Albanaca. Takođe nema sumnje da ni Nemci ni Francuzi, pritisnuti rijalitijem oko Bregzita i predstojećim izborima za EU parlament, nisu mogli da obećanju zemljama Zapadnog Balkana ulazak u Evropsku uniju u neko dogledno vreme, te se sve svelo na tapšanje po leđima.

Na kraju ostaje veliko pitanje – da li jedna Nemačka i Francuska, kao i cela EU, ne mogu da nateraju privremene institucije u Prištini da ukinu takse i vrate se za pregovarački sto, ili ipak imamo slučaj da nam se iz Prištine javlja – Ujka Sem.

 

Povezani tekstovi