Četiri gladna brata u kući od blata 1Foto: Jovan Nedeljkov

Dalje, država u kojoj postoje gladna deca je loša država. Dalje, država u kojoj se u medijima skuplja novac za gladnu decu je loša država. Dalje, država u kojoj mediji na naslovne strane ističu izmučene ljude i direktno im uništavaju dostojanstvo je loša država jer ponižava sirotinju koja ne bi smela da postoji u jednoj pristojnoj državi, a u drugom slučaju, oni koji nisu makar gladni, osećaju se loše.

Kad sve sve pobrojano sabere, Srbija je jedna zla i zločesta država koja ama baš nikako ne brine o svojim građanima na pravi način, već glumata.

Evo jedne paralele: prvi stav nemačkog ustava kaže da svaki građanin mora da vodi dostojanstven život, a to znači da ima krov nad glavom i hranu. I to se dosledno sprovodi. Ako neko nije u situaciji da zaradi za život, država od poreza dotira da bi pojedinac živeo dostojanstveno.

To znači plaćen smeštaj i novac za namirnice, plaćeno penziono i zdravstveno osiguranje. Zdravstveno osiguranje znači da ti je sve obezbeđeno. Nijedno snimanje ne plaćaš dodatno. Posle operacije sve što ti treba dobiješ na poklon. Osećaš se kao biće dostojno života.

I to solidnog kvaliteta. Onda počneš da razmišljaš čime bi stvarno želeo da se baviš. Kad i sam počneš da zarađuješ, od poreza želiš da doprineseš drugima da se osećaju bolje. Da budeš u sistemu, da deo svog dostojanstva preneseš drugima. A to je od tvog poreza.

Ne raspoređuješ ga ti, nego država. I ona ga zaista izdašno prosleđuje nevoljnicima. Ti, kao pojedinac imaš poverenja u državu. Pružaš, kao što su tebi pružili, deliš, kao što su drugi delili s tobom. Jezgro dostojanstva je očuvano. Pomažeš da se drugi u nevolji osećaju bolje.

To je osnovno i bez međusobne solidarnosti nema dobre države.

Da se vratim na Srbiju. Ako na naslovnoj strani novina imamo sliku s naslovom „Četiri gladna brata u kući od blata“, gde je onda dostojanstvo te dece i roditelja? Nema ga. Država im je oduzela pravo na dostojanstvo, a mediji su ih dotukli.

Zašto se stalno apeluje na savest građana koji kao i u Nemačkoj plaćaju porez, ali taj se porez očito ne raspoređuje na socijalne stvari, dakle gde je porez građana Srbije, na šta se troši?

Zašto su sve naše ministarke sa napumpanim ustima, sa iskošenim očima, sa botoks jagodicama, sa obrvama iz kozmetičkih salona? Zašto izgledaju kao muher iz sapunica u pokušaju da odglume ozbiljnost? Zašto su tako lažne u svojoj potrebi da budu lepe bre, u novim kostimima? Zašto su iskompleksirane?

Sve je to jedna obična, bljutava laž. Nema ničeg stvarnog u njima, samo laž laž laž! Neka budu sigurne da nijedna neće ući u istoriju, nijedna nije, niti će biti Margaret Tačer.

Mogle bi tako da se šminkaju i nameću u nekom mnogo bogatijem društvu gde postoji uspostavljena socijalna pravda i gde iza takvih osoba stoji rad, istorija. Ali u ovim bogatim društvima, takvih pojava – nema. Rad nije slikanje za TV, nego je rad – rezultati rada. U društvu gde su 4 gladna brata u kući od blata, ministarke ne bi smele da pomisle da sijaju svoj lažni sjaj! One nemaju rezultate rada, budite sigurni. Farsa!

S druge strane, naši čuveni borci protiv nepravde su totalno neuspešni u borbi. I to samo zato što su malodušni. Izgledaju kao mudre sove koje je upravo uhvatio proliv. Otromboljeno, bez vatre, bez strasti. U suštini Srbija je puna malodušnih ljudi koji pate zbog ovog ili onog, ali trpe.

I onda je svako dužan da prihvati govno koje drugi istrese u prolazu, posle čega se oseća, a kako drukčije, nego posrano.

Razlika između Srbije i svake druge uspešne, dobre zemlje je u malodušnim ljudima. I samo u tome. U Srbiji ljudi su malodušni, a onda i cinični. Borci protiv ovakvih ministarki nikad neće uspeti jer su malodušni. Bez prave vatre, bez volje za životom, bez ludila. Promaja! Kao ni ove ministarke iz sapunica, nisu stvarni. Dakle vladari nisu stvarni, a opozicija je jednostavno negativna i mračna. Pa onda malo zamene mesta.

Samo gledajte kako se neko ophodi prema onom prvom do sebe, pa ćete znati na šta tačno mislim. Zapanjila sam se kad sam pročitala Basarinih poslednjih sedam kolumni odjednom.

Pa to je hajka na pisca. Skupina malodušnih ljudi okomila se na jednog pisca! Jeste naravno mali problem što se i lažni pisci umnožavaju, ali Basara je pravi pisac.

Svi pobrojani u tekstu iznad neće ući u istoriju, osim Basare, kad sve nestane, ostaće Basarine knjige. Jedino što ja zameram Basari je gostovanje u emisiji Utisak, u načelu, jer je takođe sapunica. Dajte humor smeh život! Arriba arriba!

Autorka je književnica iz Berlina