Danas novine Foto: Aleksandar Roknić/ DanasOdavno sam navikao da u svojim lekarskim vizitama po sobama zatičem jutarnji program Pinka, Hepija, u najboljem slučaju RTS-a, jer je opšte poznato da televizor u državnim ustanovama eksplodira kada se na njemu pojavi logo „SBB“.
Sa novinama je slična priča. Iako obezbeđenje još uvek ne proverava šta unosite od dnevne štampe, na stolovima me kao po pravilu sačeka žutilo od Informera, Aloa, možda Politike ili Blica…
Jednom sam, doduše, imao bliski susret treće vrste sa novinama plavog logoa, koje su naspram ovih stvarno delovale vanzemaljski, ali to je druga priča…
Makar je trebalo da bude, dok nisam pročitao kolumnu Nemanje Rujevića, nešto o tome kako će ova generacija imati neslavnu obavezu da sahrani novine, jer štampa umire…
Kao da to nije bilo dovoljno, pa naletim i na članak u kome Teofil Pančić sluti da se „papirnata ostrvceta” neće držati još dugo iznad vode…
Poput svojevrsnog predskazanja za kolumnistu amatera; bio sam ubezeknut, nisam mogao da dođem sebi.
Ako mislite da ću da vas gnjavim kako sam pre škole svakoga jutra nosio deda Iliji primerak „Politike“, grešite. Nisam ja novi film o DŽeju, pa da igram na jeftinu sentimentalnost i suze, a i naslov me odaje da priča neće ići u tom smeru.
Razlog zbog kojeg u zaglavlju stoji nepopularni stih iz pesme „Gde si, bre, čoveče“ genijalnog Dragana Jovanovića (ili nekog drugog iz Kuguarsa, mea culpa) je jedna moja priča koja je dugo ležala u fioci.
Ne, nije o tome kako su pre nekoliko nedelja podigli spomen-sobu Miloševiću u Nišu, a ja hteo da se upišem u knjigu utisaka: „Hvala mu, što kao srednjoškolac nisam imao para ni da odem na koncert Kuguarsa, nabijem vas… *cenzurisano*
Zatečen saznanjem da se prozor za objavljivanje moje priče polako zatvara, jer novine neumitno umiru i gubim na aktuelnosti teme, brzo sam seo za kompjuter i počeo da listam direktorijume…
Mora da je tu, kucao sam zabeleške na telefonu u trenutku lucidnosti, siguran sam (jedna od prednosti starenja – naučiš da se ne baca ništa, što iole može ličiti na priču).
Evo je!
Dobro, fali još malo sređivanja teksta, zatezanja pasusa… Ma, samo da stigne do urednika, pre nego što počne da drži opelo za novine.
Uživajte:
Medicinom se bavim već dvadesetak godina, i mislio sam da više ništa ne može da me iznenadi.
Ali, dozvoliću sebi da zvučim budalasto, i reći ću vam da sam prisustvovao čudu.
I sada, dok sedim u udobnosti svoga doma i gledam u čašu Laphroaig viskija, primećujem kako mi ruke drhte kada se setim jutarnje vizite.
Jer, video sam nešto na granici onostranog. Video sam pacijenta koji čita novine “Danas”.
Prva reakcija mi je bila neočekivano logična; rekao sam sestri da pozove čistačice, ali one su samo odmahnule glavom kada su stigle do vrata, začuđene i same šta su ugledale u sobi.
Pobegle su unatraške, uz izgovor da su potrebne u prizemlju, ne usuđujući se ni da se približe novinama (očekivao sam da se do kraja vizite vrate u onim žutim “biohazard” odelima).
Dok mi se u glavi vrtela muzika iz Odiseje u svemiru – scena kada majmuni ugledaju crni monolit, okrenuo sam se prema čoveku na čijem stočiću je ležao taj neobični komad novina.
Nije delovao kao beskućnik, pa da ih iskoristi da se pokrije na klupi. Izgledao je kao svaki drugi pacijent.
Ništa na njemu što bi odavalo njegove tako čudne sklonosti…
Započeo sam razgovor sa uobičajenim predstavljanjem, a onda sam između par kardioloških pitanja ubacio i opasku da ga vid možda izdaje, pa je greškom pokupio “Danas” na trafici…
– Ne, ne, baš sam te hteo, doktore – odgovori lucidno on.
Razmišljao sam da zamolim sestru da me uštine, da se probudim, ali uplašio sam se da je ne prijave za seksualno zlostavljanje lekara. Znate već u kakvim vremenima živimo…
Opcija da tražim broj Moldera i Skali takođe otpada, jer je život u ovoj zemlji toliko neverovatan, da se oni odavno ne javljaju kad vide pozivni broj iz Srbije, misleći da se sprdamo sa njima.
Osvrćući se po sobi, uhvatio sam pogled drugog pacijenta ka njegovom noćnom stočiću. Odahnuo sam kada sam tu ugledao primerak Informera. Dobro je, pomislio sam. Ovo će možda biti samo izolovana anomalija.
– Je l’ vama dobro, gospodine? Mi nemamo psihijatra na odeljenju, ali mogu da vas prebacim u intenzivnu negu ako hoćete…
– Ma kakvi, doco, sem srčke koja mi pravi probleme, savršeno sam zdrav.
Plavi logo “Danasa” zlokobno se presijavao na suncu.
Dok smo razgovarali, krišom sam okrenuo novine naopačke, da neko ne naleti i vidi kakvo čudo imamo u sobi. Lakše je to, nego da moram da ih krijem.
Mislim da ni partizani ne bi mogli tako brzo da pojedu ovu količinu papira, kamoli neiskusni doktor.
– Ja imam Informer! – odjednom se oglasio njegov cimer.
– Probali smo da se zamenimo, znate, i pročitamo novine onog drugog da malo razbijemo dosadu, ali ubrzo smo batalili tu rabotu. Jer… Ispalo je da mi, zapravo, ne živimo u istoj zemlji. A što bi mene interesovale vesti iz druge zemlje, doktore, to je skroz ludo, zar ne?
– Da niste uzeli novine da na njima, recimo, iseckate nokte? – bio sam uporan, ne slušajući uopšte baljezganje drugog pacijenta. – Ili možda za tegle, da ponesete kući pa da pakujete, dobre su za to, čujem…
– Ma kakvi, doktore, pa šta je sa vama.
– Uzeo je “Danas” rukom, i počeo da okreće prvu stranu sa osmehom teroriste samoubice.
– Stanite! – sestra i ja smo se udaljili par koraka.
– Šta planirate da uradite sa tim?
– Da ih pročitam, doktore, kako šta.
Ni sada ne mogu da zaboravim sjaj u njegovim očima, kada je razgrnuo novine i počeo da čita.
Ni kada mi je niz grlo skliznuo viski, sa ukusom kao da sam poljubio Merilin Monro pa onda olizao pepeljaru, još dugo u noć nisam mogao da se otresem tog njegovog pogleda, sa odsjajem monolita…
Epilog priče: posle par nedelja, u ambulantu mi je na kontrolu došao njegov cimer, onaj što čita Informer.
Bezbrižan, nasmejan, ispod ruke je nosio primerak „Danasa“. Bila je to mala pobeda za mene, nedovoljna da bilo šta promeni, ali ipak je neka toplina počela da mi obliva srce…
– Doktore, samo da vam se javim i zahvalim vam se, što ste mi otvorili oči. Ove novine su prava stvar!
– Hvala… Nisam očekivao da ćete tako brzo preći na njih. Znate, povremeno i ja napišem koji članak…
– Ma ja to i ne čitam, odmah da vas prekinem. Nego sam primetio nešto zanimljivo. Penzioneri i ostali po čekaonicama se odmah uzjogune, čim ih vide. Ja sam počeo da ih kupujem, kad god idem u neku državnu ustanovu. Samo ih bacim u gomilu i viknem: „Pazi, Danas!“ Svi se razbeže ko da si bacio bombu… Ko zečevi, što reče predsednik na Hepiju…
Pa dobro, pomislio sam u sebi. I to je nešto.
P.S. Možda bi umesto slogana „Čitajte Danas, zbog sutra“ uskoro tu moglo da stoji: „Kupujte prave novine. Dobre su za pokrivanje. A možete njima i rasterivati ljude po čekaonicama.“
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
