Ćutanje o podeli

Ovo što gledamo u proteklih mesec dana otkad je Kosovo, uz evroameričku podršku, proglasilo nezavisnost, ne obećava da će biti uspeha u zaštiti srpskih interesa na Kosovu, pre svega, interesa kosovskih Srba.
Odgovor zvaničnog Beograda na (očekivano) proglašenje kosovske nezavisnosti ide u dva pravca. Držeći se slamke iz Rezolucije 1244 prema kojoj je Kosovo formalno ostalo u sastavu države Srbije uprkos radikalnoj promeni faktičkog stanja posle vojnog poraza 1999, Beograd odlučno odbacuje mogućnost stvaranja nove države na „15 odsto svoje teritorije“. Znajući mesecima unapred da će se upravo to desiti, Beograd je zavet o neotuđivosti Kosova upisao u mnoga dokumenta – Ustav, skupštinske rezolucije, koalicione sporazume, akcione planove… Dobar deo političara uporno ponavlja taj stav i posle 17. februara, verujući da je to politička čvrstina i principijelnost koja će, valjda, doneti neki rezultat.
Drugi pravac srpske reakcije na proglašenje kosovske nezavisnosti usmeren je ka severu Kosova, odnosno oblastima gde Srbi čine većinu stanovništva. Nasilno uklanjanje carinskih punktova, pokušaji priključenja severnokosovskih pruga železnicama Srbije, spor oko dostavljanja lekova u Gračanicu i, naročito, tragično zauzimanje zgrade suda u Kosovskoj Mitrovici, govori da Srbija ipak ne doživljava podjednako celo Kosovo kao „15 odsto svoje teritorije“. Kada bi postojala stvarna ubeđenost da se nezavisnost Kosova može poništiti i da ono zaista može ostati „južna srpska pokrajina“, onda se ne bi preduzimale mere da se pojedini delovi Kosova dodatno integrišu u srpski državni prostor.