Jer, Narodna skupština, u stvarnosti, ne donosi, nego izglasava zakone.

Razliku između donošenja i izglasavanja zakona oslikava činjenica da je u našem parlamentu ukinuta rasprava o Vladinim predlozima zakona. Učinjeno je to tako što o Vladinim predlozima zakona u Narodnoj skupštini raspravlja samo većina koja podržava Vladu. Tako je stvarna debata o Vladinim predlozima zakona proterana iz parlamenta. Narodna skupština je konačno svedena na glasačku mašinu vladajuće političke stranke.

Vladajuća stranka je, pak, kao i većina drugih političkih partija, privatno preduzeće svog lidera, koji je trenutno Predsednik Republike. I da ne bude zabune, tako je već tri decenije.

Ako svoju pažnju usmerimo na izvršnu vlasti, videćemo da u Srbiji ne postoji odgovorna Vlada u doktrinarnom smislu te reči, jer u stvarnosti Vlada ne odgovara parlamentu, nego predsedniku Republike. U stvarnosti, Vlada je administracija šefa države, jer odgovara njemu (i to kao predsedniku stanke na vlasti), a ne Narodnoj skupštini, kako po Ustavu treba da bude.

Predsednikova administracija (koja se samo zove Vlada) sastavlja zakone, koje Predsednikovo privatno preduzeće, vladajuća stranka, u Narodnoj skupštini izglasava.

U našem političkom sistemu je, dakle, uspostavljen jedan neustavni sistem jedinstva vlasti, u kome je predsednik Republike vrhovni organ vlasti, koji stvarno vrši najmanje dve funkcije državne vlasti, zakonodavnu i izvršnu, pa se tako u stvarnosti gubi Ustavom propisana podela vlasti. Politički sistem u kome je šef države vrhovni organ vlasti je diktatura.

Uspostavljanju diktature u našoj državi stoji na putu još samo jedna prepreka – to su sudovi. U sudovima još uvek tinja hrabrost i mudrost da se presude donose “po zakoniku, a ne u strahu od Cara“, kako je pisalo u Dušanovom zakoniku, što svi srpski pravnici s ponosom volimo da citiramo. Tako su sudovi danas u Srbiji, zapravo, jedina brana koncentraciji vlasti i moći u rukama jednog čoveka. Ta brana je takva kakva je, oronula, ispucala, često preliva preko nje… Ali je ipak još uvek brana!

Predložene su promene Ustava kojima se ne isključuje, već se povećava i olakšava politički uticaj prilikom prvog izbora, ali i kasnije prilikom napredovanja u službi nosilaca pravosudnih funkcija. Takođe, samim Ustavom se propisuje učešće izvršne vlasti u postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija. Time se omogućava da izvršna vlast svojim učešćem u utvrđivanju disciplinske odgovornosti sudija utiče i na njihove odluke. Poništava se svaka samostalnost i nezavisnost javnih tužilaca i njihovih zamenika u vođenju konkretnih krivičnih postupaka. Tužioci se svode na punomoćnike policije, kojima u svako doba punomoćje može biti otkazano premeštajem u drugo tužilaštvo i drugi grad. Značaj uspostavljanja nezavisnosti javnog tužioca u konkretnom, pojedinačnom krivičnom postupku, danas u Srbiji možda prevazilazi i značaj borbe za nezavisni i nepristrasni sud. To dokazuju brojni krivični postupci koji se vode ili su vođeni u poslednjih par decenija u funkciji političkih razračunavanja i promocija.

Ove promene Ustava treba da obezbede da se nikada više ne dogodi da sudije oslobode nekoga kome je presudu već izrekao najveći politički autoritet u državi, i to javno, na konferenciji za novinare. Takođe, cilj je da se nikada više ne dogodi da sudije ocene da nema dokaza, ako je najpopularniji političar lično “radio predmet“.

Konačno, cilj je da se sudske presude donose po “volji naroda“, a ne po zakonu. Volja naroda, koja je politička kategorija, treba da bude iznad zakona, kao instrument vladavine prava.

Ima li mesta u tom novom poretku za advokaturu?

Nas advokata neće biti u takvom poretku, iako će advokatura ostati u Ustavu. Neće nas biti, jer u državi u kojoj sud nije nezavisan i nepristrasan, advokatura je besmislena i beznadežna. U takvom poretku advokati nisu oni koji se znanjem, veštinom i pameću istrajno bore za slobodu i pravdu svog vlastodavca, već su oni koji mogu da “završe“, jer imaju “link“ ka “volji naroda“, koja odlučuje o svemu, jer je izvan i iznad Ustava i zakona. Iako će se “završavači“ i dalje zvati advokatima, advokata više biti neće.

Uspostavljanje jedinstva vlasti u šefu države ne nailazi na otpor među građanima. Naš je građanin odavno svikao na “čvrstu ruku“, više nego na slobodu i demokratiju. Naš čovek je svikao da sluša, više nego da se pita. Građanin Srbije je toliko osiromašio, da vlastito preživljavanje doživljava kao dar vlastodršca, a ne kao svoje pravo na život.

Advokatura, sebe radi, ali i celog društva radi, treba da brani ovo malo nezavisnosti sudske vlasti u državi Srbiji što je još ostalo, tu poslednju branu diktaturi. Mnogo je važnih pitanja za advokaturu, kao što su da ostane ustavna kategorija, zatim da se ne komercijalizuje, da se odbrani od podržavljenja, da porezi budu podnošljivi… Ali, jedno je najvažnije: Da li će sud biti nezavisan i nepristrasan?! Ako sud nije nezavisan, onda nije sud, a u državi bez suda, advokatura je besmislena.

Društva radi, ali i sebe radi, advokatura treba da se pridruži otporu uspostavljanju neustavnog poretka jedinstva vlasti, sa šefom države kao vrhovnim organom državne vlasti, koji vrši i zakonodavnu i izvršnu vlast. Jer, takav politički sistem je diktatura u kojoj je vladavina prava nemoguća. A advokatura samo u društvu vladavine prava ima smisla.

Autor je advokat

Povezani tekstovi