Dinar i domaća pogača

Saša Nikašinović Žetva je bila i prošla. Rod je bio lošiji nego ranijih godina, ali ni država ni seljaci nemaju razloga da budu nezadovoljni. Državi odgovara što će pšenice biti ne samo za domaće potrebe nego će preostati i za izvoz. Ješćemo, dakle, hleb i pogaču od domaćeg brašna. Seljaci takođe neće biti na gubitku. U okolnim zemljama, ali i u svetu, rodilo je još lošije nego kod nas. Cena pšenice raste i na svetskom i na domaćem tržištu. A kad poskupi pšenica, logično je očekivati i poskupljenje hleba. Ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević tvrdi, međutim, da za to nema razloga. U pravu je, bar zasad, jer cena brašna još nije povećana. Za koji mesec, ipak, situacija će biti drugačija. O ceni hleba će se, dakle, još pričati.
Poskupljenje hleba od dva-tri dinara nije veliki udarac ni za cene, ni za troškove života, ni za standard. Pogotovu nije za vrednost dinara i ukupnu monetarnu politiku. Država više ne otkupljuje pšenicu. I cena i kupovina hlebnog zrna prepušteni su tržištu. Jedna loša istorija je ostala iza nas. A u toj lošoj istoriji ostaće zapisano da je svojevremeno, uoči raspada Jugoslavije, dinar Ante Markovića posle dobrog starta počeo naglo da gubi vrednost zbog otkupa pšenice i remonta elektroenergetskih postrojenja u Srbiji. Slična situacija ponovila se i kada je počeo da gubi vrednost novi dinar Dragoslava Avramovića. I tu je presudan bio otkup pšenice. Oba puta pšenica je kupovana ne iz realnih sredstava, nego iz emisije Narodne banke. Dinari bez pokrića posle su učinili svoje i sa inflacijom i sa kursom. Najdramatičniji je taj otkup bio za vreme hiperinflacije, kada je cena pšenice menjana iz dana u dan. Tadašnji predsednik vlade Radoje Kontić izjavio je, čak, neoprezno, želeći da uveri seljake kako će za žito dobiti adekvatnu vrednost: „Ne može kurs toliko brzo da raste koliko mi brzo možemo da štampamo pare!“. Pokazalo se da greši. Kurs je rastao čak i brže.
Za jeftin hleb svih tih godina država je plaćala više nego paprenu cenu. Na kraju su to sve i te kako osećali oni koji su taj jeftin hleb kupovali. Zbog jeftinog hleba živelo se mnogo lošije, ali običnim ljudima nikada nije padalo na pamet da te dve stvari povežu. Danas hleb više nije tako jeftin, ali živi se bolje. Pri tom, država i dalje nije bez troška kada je pšenica u pitanju. Tu su premije za pšenicu, ali su za to obezbeđene realne pare, a ne plaća se kao ranije emisijom Narodne banke i dinarima bez pokrića.
Dinar je, stoga, stabilan i posle onih krupnijih oscilacija tokom poslednjih nekoliko nedelja sve se vratilo u normalu. Sezonsko padanje vrednosti evra počelo je da se oseća, ali nema naznaka da bismo opet mogli da doživimo neprijatne šokove. I to je, srećom, ostalo iza nas. Pri tom treba imati u vidu da nije dobro ni kada dinar naglo jača u odnosu na evro ni kada naglo gubi vrednost. U oba slučaja Narodna banka trebalo bi da reaguje i smiri poremećaje, obezbeđujući ne jak nego stabilan dinar. Za poslovanje, pa i za privatne računice ta stabilnost je od izuzetnog značaja. Omogućuje bolje i sigurnije planiranje i prihoda i rashoda.
Uz stabilan dinar imamo i stabilne cene. Veliki doprinos u tome ima jeftina pijaca. Hrana nije skupa i to blagotvorno deluje i na ukupne cene i na kućne budžete. Udar na cene ipak će stići ubrzo i to ne zbog privrede i poljoprivrede, nego zbog cena koje određuje država, što se pre svega odnosi na poskupljenje komunalija, struju i poreska opterećenja koja propisuje država. Tu su i povećane plate i prilično komotan budžet sa osetnim rastom plata što će izazvati rast potrošnje i pritisak za cene.
Odavno je poznato da je država krivac za mnoga poskupljenja. Poslednji statistički podaci pokazuju da je najviše poskupelo gorivo, alkoholna pića i cigarete. Razlog su, naravno, akcize i porezi. Oni koji piju puše i voze kola zapravo su najveći finansijeri države. Tako je bilo nekad, tako je i sada. To što su cigarete nedavno poskupele direktna je posledica širokogrudo utvrđenog budžeta. Slična poskupljenja mogu se očekivati i na početku iduće godine, kada stupi na snagu novi budžet.