foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)
U snažnom „strojevom koraku“ najboljeg novinarstva // Mladost niko nikada, pobedio nije // Pogrešno sam pritisnuo dugme na upravljaču // Kolosalni primer tupave revolucije // Sevnuli su pandurski pendreci i prskanje biber sprejom po licu studenata, novinara i građana // Gde su se u međuvremenu izgubili Crnogorci?
ČETVRTAK 24. april
Dan mi prolazi u komentarima uzbudljivih trenutaka sinoćnjeg predstavljanja knjige Senke sećanja 2 u Prometejevom zdanju u ulici Miletićevoj, jednoj od najstarijih u Novom Sadu. Zoran Kolundžija izdavač i vlasnik, tradicionalno vrhunski domaćin, ovoga puta je bio i inspirirativan voditelj. Kolege Boba Antonić i Zoran Strika, iako u generacijskom raskoraku, ali u snažnom „strojevom koraku“ najboljeg novinarstva, nadhnuto su isprovocirali i prisutne u publici za kritičarski angažman. Neuobičajeno za klasično poimanje književnih promocija. Šta da tada učini autor, sem da ponosno uživa? I, jesam!
PETAK 25. april
Sa bolnim ranama prošlonovembarske tragedije, Novi Sad je još u tihom tugovanju i neskrivenim glasnim gnevom, ali je i sve češće u raznim prilikama, i centripetalna tačka oko koje se nezaustavljivo okuplja buntovna mladost Srbije. Danas je grupa štafetnih ultramaratonaca – sa mesta tužnog nezaborava, sa platoa ispred „ŽS“, kako su Novosađani nekada zvali (hoće li ikad opet?) svoju željezničku stanicu – otrčali put Brisela.
Za 18 dana, kroz pet zemalja bezmalo dve hiljade kilometara, zabeležiće u svojim nogama 16 studenata, četiri studentkinje i jedna maturantkinja. Na cilju će pokušati da probude evropsku birokratiju i obaveste je šta se uistinu zbiva u zemlji čiji režim često nekritički podržavaju. U smiraj dana dočekani su dobrosus(j)edski, u Osijeku. Sutra će uz podršku Severine, regionalne pevačke zvezde, „osvojiti“ Viroviticu.
A uveče je na raskrsnicu kraj Futoške pijace – odskora verovatno najpoznatijeg pijačnog toponima u Srbiji – stigla srednjoškolska hrabrost, volja, znanje i lepota. Peške! Iz Valjeva, Loznice, Šapca, Beograda, Zrenjanina, Bačke Palnke… Šareno obojenih garderoba, u hiljadu nijansi samo jedne boje. Boje vapijuće željenih promena. Boje boljeg života. Ko to ne shvata, džaba mu naočare obojenih stakala, nepismenih i poluusmenih „fikusima“ prepunih kabineta, mnogobrojnog obezbeđenja, (pot)kupljenih medija i novinara, odanih brada i mantija, kamare tajkunskih novaca… Džaba! Mladost niko nikada, pobedio nije.
NEDELJA 27.april
Trebalo je da počnem jutro krajnje uobičajeno, sa upaljenim televizorom i vestima sa kanala N1. Ups! Pogrešno sam pritisnuo dugme na upravljaču i na ekranu se pojavilo nešto što liči na televizijski program. Nešto neopisivo skaradno. Neću ni ime tome da pomenem. Odoh upravljačem na kanal napred ili nazad, i odahnuh: N1! Bes se smirio, ali me je dokačila plima sećanja.
Pre trideset godina u zgradu u kojoj sam stanovao, uveden je televizijski kabel. Prvi u Novom Sadu!
Mislim da se provajder zvao NS Cabel. Potonjih godina vlasnici su se menjali, dabome i imena firmi. Zadovoljni ponudom, moja porodica ih je i na raznim novim adresama pratila. Bilo nam je bitno da redovno gledamo Studio B, B92, BK, ponekad i televiziju Politika. Čak i u vreme bombardovanja, pronalazili smo programe emitovane iz bližih ili daljih evropskih televizijskih centara i tako saznavali šta nam se u sopstvenoj zemlji događa.
Tako dok – nakon raznih kupoprodajnih transakcija – naš kablovski provajder nije dobio ime SBB. Na nekoliko stotina programa, bilo je svega i svačega. Šta ti duša ište: od vrhunskih domaćih i svetskih informativnih programa, kvalitetnog sporta, zabave, izuzetne filmske ponude… Plus nekoliki „novinarski“ sadržaji, profesionalno zapušteni poput klozeta u baštama iza drumskih mehana. To me nije zanimalo. Ali jeste pojava prvo N1, pa potom i Nove S. Dva informativna programa koja svakodnevno pratim i uglavnom sam zadovoljan.
Da se vratim na jutrošnju muku. Sve beše posledica nedavne najobičnije trgovine. Kako bi narod na našem jugu kazao: „Ljubav za ljubav, sirenje za novci.“ Prodavac je bio kompanija SBB, a kupac, do tada omrznuti joj konkurent, režimski Telekom. A znamo, opet po narodu: „Čije ovce toga i livada.“
Uz ostalo, novi vlasnik je odlučio da se na prvih 18 mesta (sem brojeva 8 i 10) nađu televizijski programi koje do tada nisam gledao. Jesam tri, da budem precizan, ali vrlo, vrlo sporadično.
Sve su to – više ili manje ogoljeni – režimski propagandni servisi. Za moje oči i uši nepodnošljivo.
Posle trideset godina vernosti kablovskim provajderima različitih imena, eto šta je meni SBB podario…
PONEDELJAK 28. ARPRIL
Pre 50 godina osnovan je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Novosađani su ga zvali DIF. Među prvim predavačima su bili i moji nekoliko godina stariji drugari: Ale Aleksić, Rule Ruškuc, Ziga Šašić, Mika Radosav, Miša Tumin…Sjajni novosadski sportisti. Naši difovci.
Nisam tamo bio tridesetak godina, još od vremena kada smo u prelepoj sali, igrali baš dobar mali fudbal. Predivno sećanje.
Bio sam danas ispred zgrade tog fakulteta. Nenadano, nakon što sam video na vestima N1 kako novinarka pitanjima „atomizira“ nekog lika. Dekan! Prvi u istoriji srpskih univerziteta koji je pozvao ekipu interventnih policajaca i žandarma da „razbacaju“ studente u blokadi, te da mu omoguće „pravo na rad“.
I da se sprovede „onlajn nastava.“ Kako? Studenti, kao, bulje u kompjuter ili smartfon i na „suvo“ vežbaju kolut napred i nazad, premet, dvokorak, skokšut, kroše, aperkat… Kolosalni primer tupave revolucije. I? Pa ko se “ lača mati“, sled je očekivan: sevnuli su pandurski pendreci i prskanje biber sprejom po licu studenata, novinara i građana sa u vis podignutim rukama. Tridesetak sadistički povređenih, i mnogo više stotina uvređenih Novosađana.
E, ovo ide direktno u ružno pamćenje. Dugooo…
SREDA 30. april
Poslednji put su moji sugrađani tako masovno i tako učestalo bili na ulicama još onog varljivog leta 88. Devetog jula te godine u Novi Sad je stigla grupa – kako je skup zvanično po medijima nazvan – Srba i Crnogoraca sa Kosova. Želeli su da zbog svog ugroženog položaja potraže razumevanje, pa i pomoći od vojvođanskog političkog rukovodstva. Zašto u Novom Sadu, a ne u Beogradu? Zanimljivo. Decenijama docnije govorilo se samo o Srbima, više ne i o Crnogorcima. Gde su se u međuvremenu izgubili Crnogorci?
Besprizorna borba za političku vlast, bila je zapravo zakamuflirana u dobro režiranu predstavu Miloševićevih debeovaca. Mešavina stvarnog i mogućeg, istine i laži, manipulacije i surove realnosti. Dejvid Linč bi im pozavideo.
Vrilo je sledećih meseci u Novom Sadu. I tako do 6. oktobra kada su udarne pesnice Miloševićevih hordi, na novosadskim ulicama klizavih od prosutog jogurta, oteli legitimno izabranu vlast. Zlo je tada pobedilo.
Nisu to bile moje prve demonstracije. U jesen 1953. za vreme „Tršćanske krize“, bio sam sa roditeljima u dugoj protesnoj koloni. Iako šestogodišnjak, jasno se sećam izvikivanih parola poput „Trst je naš“. Još više one „Pelu na banderu“. (Italijanski predsednik je tada bio Đuzepe Pela, glavni krivac za otimanje „našeg“ Trsta.)
I scena, zauvek zabeležena u mom pamćenju: veliku platnenu lutku – tog omraženog Pelu – koja je visila na nekom konopcu, demonstranti su zapalili. Vauuu!
Sećanja su najtajanstvenija ljudska senzacija. Signu nenadano, nezvano, iz dubina naših (ne)svesnih laguma. Često su nepouzdana. Naročito ona ružna. Ali znaju da u prizivanju prošlosti prepoznamo sadašnjost. Jesam ovoga dana. Naslutio!
Autor je novinar i publicista iz Novog Sada
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
