Taj utisak su nametnuli troškovi remonta, modernizacije, rezervnih delova i ubojnih sredstava kao pratećeg aranžmana u iznosu, ni manje ni više nego 185 miliona evra, kako nam je utešno saopštio ministar odbrane, koji se ne mogu sklopiti u racionalan i prihvatljiv okvir.

Kada je to akterima stavljeno do znanja, naknadno su ukalkulisali neke hangare za avione, cisterne, magacine i koješta drugo, uz skretanje pažnje na hipotetičku perspektivu koju otvara ovaj aranžman. Ovakav način pravdanja troškova navodi na pomisao da je iznos određen bez jasne konstrukcije ili je neko bukvalno shvatio da odbrana nema cenu, pa duboko zagrabio u kacu sa medom.

Niko se nije pozabavio time, naročito ne univerzalni poznavaoci, već se polemisalo oko prednosti, mana i potrebe za tim avionima. Nema dvojbe, avioni su nam neophodni, ali i odgovori na neka pitanja!

Kao prvo, iz kojih sredstava će biti plaćen ovaj aranžman ako ta sredstva nisu predviđena u vojnom budžetu? Ovo je bitno radi transparentnosti finansiranja aranžmana, naročito zbog vojnika, policajaca i ostalih budžetskih korisnika koji mesecima protestuju zbog teškog materijalnog položaja.

Kao drugo, kako je formirana ukupna cena aranžmana, šta se tačno i koliko u kojoj fazi plaća: koliko košta remont tih 4 + 6 aviona; koliko košta komplet rezervnih delova; šta obuhvata i koliko košta modernizacija; koja je količina, vrsta i cena raketa vazduh-vazduh i drugih predviđenih ubojnih sredstava?

Kao treće, kakvo je stvarno stanje tih aviona, ako su remontovani pre par godina i u letnom su stanju, o kakvom se to remontu radi i zašto bi po pristizanju rasklopljeni u hangaru trošili resurse na neko prilagođavanje i modernizaciju sa neizvesnim trajanjem?

Zar nije potrebnije da avioni stignu prilagođeni i što pre se uvedu u operativnu upotrebu i koriste za (pre)obuku pilota. Svaki letački dan je bitan zbog starosne strukture i zdravstvenog biltena pilota i nastavnika letenja koji su nosioci obuke. Gubiti vreme na modernizovanje aviona za koje nemamo dovoljno obučenih posada, niti skorije mogućnosti popune novim pilotima je kao praviti ražanj dok je zec u šumi.

Tek nakon isteka remontnih rokova može biti govora o modernizaciji, ako uopšte bude potrebe za tim? Jer, ovo može biti samo prelazno rešenje do nabavke novog višenamenskog borbenog aviona, što bi trebalo biti strateško opredeljenje države! Ovakav pristup bi ubrzao podizanje operativne sposobnosti RV i PVO, istovremeno umanjujući prateće troškove toliko da bi ovaj poklon zaista napravio poklonom!

Dakle, dobijamo šest aviona MiG-29, ne znamo kada i da li će stići, niti šta uzimamo uz njih, ali znamo da to iznosi 185 miliona evra, bez PDV? Očigledno da se iza brda valja nešto što otvara prostor osnovanoj sumnji da se kroz ovaj aranžman provukla velika donacija građana Srbije liferantima oružja, monopolistima i povezanim licima. I to pod direktnim pokroviteljstvom naše štedljive i borbi protiv korupcije posvećene Vlade!

Nije srpski, ali je mudro ćutati, kažu dobronamerni. Posebno, ako su u pitanju „viši“ interesi! Onda nećemo spominjati promenu TTZ za neka oruđa i Pravilnika o opremanju Vojske, niti združenu građevinsko-donatorsku operaciju (dez)integratora odbrambene industrije i ministarstva odbrane?! Ali, ako je u ćutanju mudrost, zašto još nisam čuo da je neko Dikovićev kolegijum nazvao – Veće mudraca? Ono što jesam čuo… nije za novine?!

Autor je general avijacije u penziji i predsednik Odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije