DS u srpskom armagedonu

Demokratska stranka mora da izbegne opoziciono udruživanje koje će joj nametnuti suženi prostor za samostalno delovanje.

To je ključni preduslov za efikasnu afirmaciju novog identiteta, za jasnu i nedvosmislenu artikulaciju njenih političkih stavova.

Nema sumnje da partneri iz udružene opozicije žele da uloga DS-a u zajedničkoj borbi bude marginalizovana i kamerna, a da njena još uvek solidna stranačka infrastruktura bude iskorišćena kao platforma za lansiranje novih antirežimskih projekata.

Svi dosadašnji NASA poduhvati opozicionog bloka završavali su ili kao rakete bez navođenja koje su eksplodirale pre vremena ili kao šatli Čelindžer i Kolumbija.

Sve havarije srpske opozicije posledice su ljudskog faktora, nestručnosti i nesposobnosti kako onih u kokpitu, tako i onih u kontrolnom centru.

DS kosmodrom poslužio je za uzletanje Saše Jankovića, koji je prvi i za sada jedini dosegao gornje slojeve atmosfere, da bi se ubrzo zatim samozapaljivanjem pretvorio u zvezdu padalicu koja je jedino Vučiću ispunila zamišljenu želju.

Demokrate i posle decenije koje su pojeli napredni skakavci ne uspevaju da saniraju posledice kolapsa koji se desio padom Borisa Tadića.

Model nastanka solarnog sistema objašnjen je nebularnom, a model nastanka Vučićevom sistema vlasti objašnjava se nebuloznom hipotezom.

Posle pada sa vlasti temperatura u središtu centrale u Krunskoj postala je toliko visoka da su (ne)ljudski karakteri lakši od vodonika počeli da isparavaju iz matice i stvaraju izmaglicu ne bi li neprimećeni pobegli iz jazbine.

Ti beskrupulozni jahači magle, koju su do juče prodavali, brzo su postali Vučićeva svemirska policija koja patrolira medijima, a ujedno su najzaslužniji što je Tadićev černobiljski eksperiment postao crna rupa.

Omasovljenjem SNS-a njegovo gravitaciono polje postalo je toliko jako da je počeo kao crna rupa da usisava sve što mu se približi i nijedan nezavisan oblik društveno-političkog organizovanja ne može da opstane unutar njegove orbite.

Gotovo je nemoguće pronaći adekvatnu zaštitu od smrtonosnog radioaktivnog zračenja koje emituje ovaj monstrum.

Ukoliko mu se dovoljno približite, izvesno je da ćete oboleti od radijacione bolesti.

Simptomi će zavisiti od distance na kojoj ste od izvora moći.

Ako ste na primer u tišini postali deo odborničke većine u nekoj zabačenoj opštini, možete proći sa povremenom mučninom prema sebi i svojoj okolini, sa čestim prolivom, što može i koristiti za skupštinske debate i sa gubitkom na težini i dubini, ali sa značajnim dobitkom na žiro računu.

Ali, ako ste postali direktor, poslanik ili ministar, stepen kontaminacije je toliki da vam je zagarantovana bolna, prevremena i sigurna politička smrt.

Srpska politička scena liči na grad u koji se izlio nuklearni reaktor, pa i nije iznenađujuće što se mutanti pojavljuju na obe strane Rubikona.

Ispred skupštine često izniknu preambiciozni egzibicionisti koji manjak inteligencije (političke, socijalne, emocionalne) nadoknađuju viškom samopouzdanja.

Prepoznaju se po upadljivoj potrebi da kombinacijom frustrirajuće mržnje prema Vođi (ne što dotični uništava Srbiju, već to im zauzima gvozdeni tron koji oni tako targerijanski žele) i mesijanskim odnosom prema sledbenicima nude instant rešenja za generacijske probleme.

Osnovana je sumnja da su pre izlaska u Pionirski park izvađeni iz posebne fioke pomenutog reaktora posle obrade kod Vođinog nuklearnog keramičara.

Ostatak opozicije za DS je nešto između nepouzdanog partnera i nelojalne konkurencije. Većina bivših demokrata sada je na čelu novih stranaka.

Oni su izlazak iz DS-a doživeli kao pucanje horionske kapsule i normalni sled događaja u njihovom nezaustavljivom političkom razvoju.

Birače i dojučarašnje stranačke kolege nisu udostojili ni pristojne pauze koja bi njihovoj transformaciji dala na uverljivosti i iskrenosti.

Umesto toga iskočivši iz DS šinjela naglo su postali levičari, preokretači, narodnjaci, slobodarci, pravaši…

Ali, avaj.

Zaustavljeni su u stadijumu larve, pa sada nekada žute gusenice čekaju da im građani zaborave dosmanlijski pedigre i da ih nalet sveopšteg nezadovoljstva i antivučićevske histerije pretvori u leptira.

Vera u tu završnu fazu daje im snagu da svakodnevno valjaju sizifovski kamen po srpskim ulicama.

Gde je mesto DS-u u tom srpskom armagedonu?

Demokratska stranka mora početi iz početka.

Naš fokus ne treba i ne sme biti Vučić, već budućnost bez njega.

On ciljano ova dva pojma organski povezuje i nemali broj Srba je uspeo da ubedi da su oni nerazdvojni.

Mi tu zabludu moramo da razbijemo, jer je istina upravo suprotna – sa Vučićem Srbije nema budućnosti (spreman sam da preuzmem stigmu epitafa tijanićevštine da ukoliko Vučić preživi Srbija neće).

Ne smemo da se zagledamo u crnu rupu, jer ona hipnotiše, kontroliše i uništava.

Crna rupa i želi da usisa sve oko sebe, da bude centar svega postojećeg pa i naše pažnje, programa i delovanja.

Tu zamku je teško, ali neophodno izbeći. Građanima moramo proširiti vidik iza Vučića, ma koliko veliki i neproziran on bio.

Na tom uvećanom horizontu mora se nazreti nova, moderna, bolja Srbija.

Mi moramo biti ne samo drugačiji od naprednjaka, već BOLJI.

Biti opozicija ne znači samo razlikovati se u svemu i po svaku cenu.

Biti alternativa znači biti BOLJA ponuda u svemu, u svakoj oblasti, na svakoj temi.

Ako to uspe, Demokratska stranka će postati ponovo rođena zvezda koja će silom svojih uverenja vezati za sebe sve meteore, asteroide i komete koje trenutno lutaju srpskim vakuumom.

Autor je lekar, član Glavnog odbora DS