Dva organizatora i jedan Đilas 1

Došlo je stotinak osoba, uglavnom onih koje su se prethodnog dana okupile u cilju potpisivanja peticije, i već na početku, kod najavljenog blokiranja saobraćaja, desio se znak pitanja u vidu objašnjenja Prvog organizatora: „Nećemo da blokiramo raskrsnicu nego samo Žorža Klemansoa.“

Gunđajući smo zatvorili Ulicu Ž. Klemansoa, ostavivši vozilima Gundulićev venac za prolazak. Prvi organizator, zatim, drži govor u kojem objašnjava da su kontaktirali gradskog urbanistu Marka Stojčića i pokazali mu spisak razloga iz kojih nije preporučljivo vršiti velike građevinske radove u tom delu grada (stare zgrade, drvoredi…).

Stojčić je, iskreno iznenađen iznetim podacima, obavestio tokom dana organizatore protesta da se radovi, za sada, odlažu. A počeli su, podsećam, nekoliko dana ranije, ranom zorom, kada je grupa građana oterala neobeležene, misteriozne radnike koji su bez ikakve najave i objašnjenja navalili da kopaju.

Uz poruku „za sada je dobro ali moramo ostati budni“, nakon desetak minuta stajanja na jednom kraku raskrsnice, protest je završen.

Prišao sam Prvom organizatoru, momku teško odredivih godina (35?), predstavio se i pitao ga da li želi da pomognem u ostvarivanju kontakta sa redakcijom Danasa, u cilju intervjua ili čega god što bi medijski dodatno osvetlilo slučaj.

Bio je dobro raspoložen mada manje entuzijastičan u vezi s mojim predlogom nego što bi bilo logično pretpostaviti.

Kako god, novinarka Danasa je, što nisam znao, prisustvovala događaju i razgovarala sa Prvim organizatorom te je ubrzo na sajtu izašla sažeta ali sasvim prihvatljiva vest praćena fotografijom. Iznenada, kreće moj razgovor sa Drugim organizatorom koji ću preneti u dramskoj formi:

DRUGI ORGANIZATOR: Izvini, moram da te pitam. Da li je istina da Đilas kontroliše Danas?

PAVLE SIMJANOVIĆ: Mene ne kontroliše.

DRUGI ORGANIZATOR: Da, naravno.

PAVLE SIMJANOVIĆ: … a što se neke šire slike tiče, ja ne mogu da kažem ni da ni ne.

DRUGI ORGANIZATOR: Aha, ipak ima uticaja!

PAVLE SIMJANOVIĆ: Čekaj… Ono što mogu da kažem je da ja mogu da napišem šta god hoću.

DRUGI ORGANIZATOR: A da li će urednik Petrović objaviti?

PAVLE SIMJANOVIĆ: Hoće.

Pošto ne volim generalizaciju, uz to sam agnostik po prirodi, što je i izazvalo onaj „ni da ni ne“ odgovor (pitanje kontrole je vrlo kompleksno – na nekom nivou predsednik Srbije kontroliše Danas, ponašajući se na način koji izaziva reakcije novinara i kolumnista) malo sam proširio priču rekavši da u svojim tekstovima pominjem i Đilasa kada me misli odvedu u njegovom pravcu – istina, ne toliko često pošto imam važnije neprijatelje (što je, takođe, pitanje za intelektualnu raspravu) – uopšte ne razmatrajući smem li ili ne.

Razočaran, Drugi organizator se pozdravio i brzim hodom napustio skup, ostavivši me da razmišljam: ovaj je ubačeni element; da li me je snimao?; da li sam rekao nešto kompromitujuće?. I, tako se završilo, više sa utiskom o susretu sa mogućim „spavačem“ nego razmišljanjem o samom kilavom protestu.

Par dana kasnije, prijatelj (koji nije prisustvovao gore opisanom protestu) me obaveštava da je bio na okupljanju koje na istom mestu, u šest po podne, svakodnevno nastavlja da održava vajber grupa započeta u cilju brze reakcije protiv radnika koji bi se i dalje mogli pojaviti iz dubine praskozorja. Dodaje da je bilo nekakvog sporenja te da „imaju već dva ubačena elementa“ koji su se samoproklamovali kao predstavnici građana.

„Da li je jedan imao žutu jaknu“, pitao sam, i odmah dobio još bolji odgovor od očekivanog u vidu fotografije Drugog organizatora sa nekakve konferencije za štampu iz koje se da zaključiti da je povezan sa fudbalsko-navijačkim krugovima.

Dalje se istraživalo i primećeno je da Prvi organizator kači Delije sa severa po svom tviter nalogu, između ometanja studentske blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta iz 2011. godine i otvaranja „concept store“-a gde se slika u društvu Snežane Dakić i Vesne Jugović.

Ime Drugog organizatora, pak, javlja se na intervebu još jednim povodom. Valja naglasiti da nije sigurno da se radi o istoj osobi ali priča je suviše znakovita da bi bila izostavljena. U januaru 2019. godine počinje da se priča o Sergeju Trifunoviću kao novom predsedniku Pokreta slobodnih građana.

Navodni član PSG-a od osnivanja, čovek istog imena kao Drugi organizator, generičkim, botovskim čak, rečima, u jednom štampanom mediju hvali izbor Sergeja Trifunovića. Trifunović ubrzo na Tviteru objavljuje da ne zna ko je dotični ljubitelj njegovog lika, da se raspitao i saznao da se radi o čoveku nadimka Boban Pacov koji je mesec dana ranije napravio lažni fejsbuk profil protesta „1 od 5 miliona“.

Zaključuje da ništa od onoga što je čuo o njemu nije dobro i moli osobe tog tipa da ga ne uzimaju u usta. Treba dodati da se ime Drugog organizatora u vezi sa PSG-om pojavljuje samo tom prilikom te da su tabloidi tako dobili materijal za mali serijal naslovnih stranica. Ukupno – ponavljam, nije sigurno radi li se o istoj osobi – motiv „ubačenog elementa“ javlja se u tri navrata.

Vratio bih se sada na okupljanja vajber grupe na kojima nisam bio (da, nemam vajber) ali je bio poneko kome bih morao da verujem. Naime, nakon jednog ili dva okupljanja, Prvi i Drugi organizator, u društvu par kršnih momaka, pridružuju se skupovima vajber grupe koja je započeta pre njihovog zauzimanja čela protesta.

Dakle, nad kojom nemaju kontrolu. Pokreću pitanje neophodnosti izuzimanja politike iz protesta, posebno stavljajući akcenat na pokret Ne davimo Beograd. Ispostavlja se da na mejlove bilo koga drugog gradska vlast ostaje nema, dok su Prvi i Drugi organizator na direktnoj SMS vezi sa urbanistom Stojčićem.

Dolazi do sporenja i, odjednom, Prvi i Drugi organizator i njihovi pratioci stoje s jedne strane ulice, dok ostali građani razgovaraju za sebe s druge…

Kao zaključak dosadašnjeg razvoja događaja javljaju se dva pravca mišljenja. Prvi je, organizatori protesta bave se zamajavanjem građana, pacifikovanjem i razvodnjavanjem pobune do trenutka kada će interes opasti i radnici, jednog jutra, po mogućstvu tokom letnjih odmora, neometano početi rasturanje dorćolskih trotoara i sečenje drveća.

Drugi je, organizatori su naši sapatnici, istovetno kao i mi zainteresovani za brzinu traženja parking mesta ili saobraćajnom gužvom neometanu tišinu popodnevne dremke. Takođe su teško vidljivim nitima povezani sa centrima moći, što nama ostalima, ovaj put, revolucionarno, ide u prilog.

Tu leži i dilema. Da li ovim tekstom zapravo rasturam protest, izazivajući međusobno nepoverenje i oklevanje u vezi ljudi sa kojima ste, navodno, krenuli u zajedničku borbu? Ili delujem ispravno, svojim komšijama razotkrivajući ubačene elemente?

Jedan od rezervnih ciljeva ljudi koji se igraju Beogradom sklanjajući trolejbuse sa za građane prirodnih trasa već je postignut. Na našem mikro slučaju primenjena je nesigurnost glede toga znamo li ko je „naš“ a ko „njihov“, ona ista koja ljude tera da se zatvaraju u svoje stanove i tamo grade male zaštićene svetove a na ulici trpe šta god moraju, jer nemaju izbora.

* * *

Četvrtak, 5. decembar

U dogovoru sa osobama od poverenja uključenim u protest odložio sam objavljivanje prethodnog dela teksta dok ne budemo dovoljno sigurni šta se do Kecalkotla dešava.

No, unutrašnja uzbuna i pregrupisanje su poslužili svrsi i na protestu održanom juče, 4. decembra, Prvog i Drugog organizatora više nije bilo.

Zamenjeni su ljudima koji su tog jutra razgovarali sa gradskim urbanistom Stojčićem, na sastanku podržanim mnogobrojnom ekipom saradnika.

Prenete su nam Stojčićeve odluke da će trolejbusi prolaziti Dorćolom privremeno, dok traje rekonstrukcija Studentskog trga, samo u cilju jutarnjeg izlaska i večernjeg vraćanja u još uvek nepostojeću garažu u Dunavskoj ulici.

Međutim, pošto gradski urbanista i dalje planira da sprovede na višoj instanci donetu odluku o pretvaranju Vasine ulice u pešačku zonu, teško je reći šta „privremeno“ zapravo znači (natuknuto je da, ukoliko želimo, te privremene prolazne trase u nekom trenutku mogu dobiti i brojeve, stanice… jer ćemo, rezonujem, shvatiti kakvu bismo korist mogli da svojom tvrdoglavošću propustimo).

Ono što je sigurno je da sve te delatnosti nemaju nikakvu osnovu u Generalnom urbanističkom planu donetom 2016. godine.

Zatim smo glasanjem odbacili predloge gradskog urbaniste Stojčića, odbili, dakle, bilo kakav prilazak trolejbusa ulicama kojima do sada nisu prolazili i odlučili da nastavimo borbu koja će biti dugačka, neizvesna, sa angažovanjem advokata, uličnim dežurstvima, blokiranjem bagera i ostalim za psihofizičko zdravlje iscrpljujućim delatnostima.

U tu svrhu takođe je odlučeno da se osnuje udruženje i pokrene povezivanje sa drugim udruženjima građana koja vode slične bitke.

Ime i prezime Drugog organizatora ne želim da otkrijem zato što sam transkriptno naveo delove našeg privatnog razgovora. Sve navedeno u vezi Prvog organizatora, pak, dolazi iz zvaničnih medija ili je primećeno na njegovom tviter nalogu, te mogu slobodno da napišem da se radi o izvesnom Marjanu Nikoliću.

Ako za trenutak izuzmemo sve što se u narednih par dana dešavalo, sve potencijalno razotkrivanje i demaskiranje, sam nastup Marjana Nikolića na prvom protestu bio je loše prihvaćen od strane okupljenih građana zato što je promašivao poentu.

Manifestacija premeštanja trolejbusa u ulice kojima ranije nisu prolazili bila bi pucanje fasada, urušavanje temelja zgrada, čupanje drveća, smanjivanje broja parking mesta, pojačavanje saobraćajnih gužvi koje već sada znaju da budu teško podnošljive. Suština problema je, ipak, sistemskog tipa.

Dobro organizovana grupa, nakon što je osvojila gradsku vlast, smatra da više ne postoji ništa što bi je sprečilo u nekontrolisanom menjanju izgleda, delovanja, da budem patetičan, duše grada.

Zakoni, uredbe, zdrav razum, od drugorazredne su važnosti, jer oni su dobili izbore (pri tome, uglavnom zahvaljujući glasovima ljudi koji u urbano jezgro, najveću žrtvu nekontrolisanih igrarija, dolaze retko, kada moraju).

Prava, istinita poruka protesta nije „trolejbusi ne bi trebalo da prolaze ovuda“ već „trolejbusi bi trebalo da ostanu tamo gde su do sada bili, a svakako neće prolaziti ovuda“.

Da li je Marjan Nikolić pogrešnu, nejaku poruku poslao zato što je instruiran ili zato što je blaženo besvestan, gotovo je nebitno (istina, u slučaju besvesti bilo bi moguće ubediti ga u pogrešnost pristupa i nastaviti borbu zajedno sa njim, ali plašim se da je taj trolejbus odavno napustio stanicu).

Stupili smo, dakle, u predele politike, što je neminovno da se dogodi svaki put kada izađemo na ulicu kako bismo naterali izabrane predstavnike građana da se prizovu pameti. Protestu 4. decembra prisustvovao je Nikola Jovanović, prvi beogradski čovek Narodne stranke. Napisao sam nedavno i sada ću ponoviti: smatram da je Vuk Jeremić jedan od najvećih krivaca za opšte stanje u kome se trenutno nalazimo, samim tim i akušer mikro problema koji trenutno pokušavamo da uklonimo sa donjeg Dorćola.

Pa ipak, kada sam video njegovog najbližeg saradnika kako stoji par metara od mene, samo sam slegao ramenima. Na kraju krajeva, on je barem tu, dok hiljade mojih komšija koji će biti žrtve nečijih nesuvislih odluka ima druga, pametnija ili gluplja posla, ili su bili neobavešteni, ponajviše zato što im prija da budu neobavešteni.

Ja sam, eto, izašao, zato što mi izlaženje na proteste nije strana aktivnost ali i zato što se poslednjih dana osećam kao radio voditeljka iz Karpenterove „Magle“ koja celu noć izveštava o pravcima napredovanja opasnosti da bi konačno shvatila da su ubuđali demoni stigli i do njenog usamljenog kutka urbane zajednice. I da je stvar upravo postala lična.

P. S. Glede moje opaske Drugom organizatoru da će Danas objaviti sve što napišem, pa… Ukoliko bih započeo seriju tekstova o svojim doživljajima dok sam bio glavni sosijer Idija Amina, nadam se da bi se u redakciji našao neko da me spreči i uputi doktoru primerenom lečenju te vrste poremećaja.

Autor je filmski kritičar i kolumnista Danasa