Džaba vam sve, baba mi gleda N1

Naša tama, na sreću, ne može se porediti sa onom iz tog perioda, ali već smo se sasvim dobro uverili da postaje sve gušća i da dobija sve više ruku. Jedna takva ruka pirtisla je dugme i aktivirala zvučno oružje na narod. Druga ruka potegla je nož na dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu. Treća ruka napravila je film „Zlo doba“ kao odgovor na dokumentarni serijal „Junaci doba zlog“.

I to je samo jedna u nizu imitacija i kopija u režiji vlasti – od plagiranja emisije „Utisak nedelje“, preko studenata zvanih „ćaci“, do njihovog pisma za Strazbur, kuda su se uputili studenti biciklisti turom dugom 1400 kilometara. Da Evropi pogledaju u oči i objasne u kakvom mraku živimo.

Ako Evropa pravilno sabere dva i dva, lako će zaključiti da je pismo koje je dobila stiglo direktno iz tog mraka, još ako iz jednačine izbaci litijum, možda će se konačno odrediti prema društvenoj i političkoj krizi u Srbiji u skladu sa sopstvenim vrednostima koje zastupa.

Šta smo još imali od naprednjačkih kopija? Na mitinge reagovali su kontramitinzima, samo što su posle prvih skupova ulice ostajale čiste, a posle drugih – pune smeća. Na kiflice i bakice odgovorili su kontrakiflicama i kontrabakicama. Što se tiče deminutiva, od studenata u blokadi dobili smo još mnogo takvih izraza, poput onih – jutrić, kafica, blokadica, ali smo od druge strane čuli nešto što je zaličilo na nožić i krastavčić.

Uzgred, žena koja je nožem a ne nožićem napala dekanku, istog časa u svoju odbranu izgovorila je da je neuračunljiva, za šta poseduje papir, što navodi na sumnju da je čitav događaj unapred osmišljen i da je u njemu učestvovalo više ruku tame. Teško da će lud čovek ikada za sebe reći da je lud. I da ća se još pohvaliti kako ima papir koji to potvrđuje.

Naprednjačka imitatorska produkcija po logici stvari uvek je korak-dva iza autentičnosti, duhovitosti i kreativnosti studentskog bunta, pa je samim tim donekle predvidiva. Bilo je pitanje dana kada će i oni krenuti da pešače po Srbiji. Drugo je pitanje kakvim su motivima vođeni ovi pešaci s kapuljačama, a bez rančeva.

U nizu imitacija možda nas je ipak malo iznenadila najnovija sa najviše pozicije u državi. Na studentske zahteve vrhovna pozicija odgovoriće sopstvenim zahtevima. Što liči na štrajk glađu predstavnika vlasti. I to smo imali. Ako zahtevi budu ispostavljeni narodu, biće to još jedan dokaz da živimo u inverznoj stvarnosti i da zapravo i nemamo državu.

DŽulijan Barns u jednom svom romanu čija se radnja odvija u vreme Staljina kaže: „Pisce su osuđivali na prvoj strani Pravde, kompozitore na trećoj. Delile su ih dve strane. I to nije bilo nimalo beznačajno. Katkad je značilo razliku između života i smrti“. Šta bi onda u našim uslovima značio propagandni film „Zlo doba“ u kome su jasno nacrtane mete novinarima nezavisnih televizija i koji se prikazuje na nacionalnim frekvencijama? Što je vidljivije od prvih strana svih štampanih medija zajedno.

A kad već imamo posla sa tamom, da pokušamo da zamislimo kako je uopšte došlo do ideje za ovaj bizarni film. Da zamislimo mrak u nekoj dnevnoj sobi. Jedino svetlo dopire sa televizijskog ekrana. Da zamislimo i ljudsku figuru u fotelji. Figura pomno prati studentske proteste. Mreška čelo, vrti glavom, preznojava se i psuje.

Bes i mržnja dostižu vrhunac u času kada se to najmanje očekuje. Kada bezazleni glas neke mlade devojke izvikuje: „DŽaba vam sve, baba mi gleda N1!“ Na to, tajanstvena osoba skače iz fotelje i viče u ekran: „E, pa, baba, nećeš vala još dugo!“ Zatim se ta, još jedna ruka tame, hvata za telefon, ukucava broj i mračnim glasom naručuje jedan mračni film. Šta je sledeće?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.